Više nezavisnosti, manje suverenosti – paradoks energetske integracije Srbije u Evropu

Mladi kolumnisti

17. avgust 2021/Medija centar Beograd

Sukobi interesa velikih su ti koji poslednje dve decenije značajno profilišu energetsku sliku Evrope, dajući energetskim projektima presudno (geo)politički karakter.

U prvom redu, koplja se lome oko gasovoda, gde svaka od strana optužuje drugu za politizaciju energetskih potreba evropskih država. 

Rusija se našla optužena da, izgradnjom gasovoda, nastoji da stavi energetski zavisne zemlje pod svoju šapu. Prema ovom stanovištu, izgradnja gasovoda, poput Južnog i Severnog toka 2, samo bi zacementirala ulogu Moskve kao dominantnog snabdevača gasom energetski zavisne Evrope. 

Zapad, sa druge strane, a pre svih SAD i Evropska komisija, svojski se trude da, kroz konkurentske projekte i zakonodavne procedure, oponiraju takvim nastojanjima. Kao rezultat, upravo pritiskom sa njihove strane, došlo je do obustave izgradnje Južnog toka, kapaciteta 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje. 

Zemljama zavisnim od uvoza gasa je ponuđeno alternativno priključenje na neki od gasovoda koji uživaju podršku Brisela, poput Južnog gasnog koridora, koji bi preko Turske i Sredozemnog mora trebalo da doprema Evropi gas iz Kaspijskog mora. Jednu od opcija predstavlja i mogućnost nabavke američkog gasa sa nekog od terminala za tečni prirodni gas, poput onoga na hrvatskom ostrvu Krk. 

Iako postoji razlika u ambicijama i dometima nastojanja dve strane, logika nastupa SAD i Rusije u ovom energetskom nadmetanju je gotovo identična. Dok se Moskva trudi da ojača svoje pozicije ključnog izvorišta plavog energenta za Stari kontinent, Vašington na sve načine pokušava da uzdrma ruski monopol, uvećavajući istovremeno svoj udeo u evropskom uvozu gasa. 

Na domaćem terenu, Evropska komisija se, zajedno sa pojedinim državama centralne i istočne Evrope, pojavljuje kao najaktivnija na polju ograničavanja ruskog energetskog uticaja na kontinentu. U tom smislu, Brisel je odigrao ključnu ulogu u zaustavljanju izgradnje Južnog toka, a da se ne radi o znatno manje ambicioznom gasovodu, sličnu sudbinu bi verovatno doživeo i Turski tok. 

Naime, količina gasa koju bi Turski tok trebalo da dopremi do Evrope iznosi 15.75 milijardi kubnih metara godišnje, što je četvorostruko manje od Južnog toka. Za razliku od njegovog prethodnika, Turski tok ne bi obesmislilo izgradnju Južnog gasnog koridora i u znatno manjoj meri podrazumeva rizik od dugoročnog primata Rusije na energetskoj mapi Evrope, što se mogu uzeti kao razlozi za nešto blagonakloniji stav Brisela. 

U tim nastojanjima da diverzifikuju izvore i smanje zavisnost od uvoza gasa iz Rusije, Evropska komisija je, zajedno sa vodećim zemljama Unije, pokazala spremnost da koristi evropsko zakonodavstvo, sa ciljem jačanja svoje nezavidne energetske pozicije. Tako je, tokom poslednje dve decenije, nizom reformi evropskog energetskog zakonodavstva dolazilo do postepene liberalizacije evropskog tržišta energije, uz jačanje kolektivnog nastupa članica spram spoljašnjih dobavljača. 

Treći energetski paket, usvojen 2009. godine, na primer, predviđa znatno rigoroznije procedure i pravila koje bi budući dobavljači gasa Evropi trebalo da ispune. U slučaju procene da neki novi gasovod pospešuje konkurenciju i jača energetsku bezbednost Unije, predviđena su izuzeća od rigoroznih odredbi, kao što je bio slučaj sa Transjadranskim gasovodom, sastavnim delom Južnog gasnog koridora EU. Južni tok nije naišao na sličnu blagonaklonost Evropske komisije, koja u ovoj arbitrarnoj proceni ima poslednju reč. 

Sudbina slična Južnom toku je bila namenjena i gasovodu Severni tok 2, koji bi ruski gas preko Baltičkog mora trebalo da dopremi do nemačkog kopna. Namera Evropske komisije je bila da, amandmanom na Treći energetski paket, proširi njegov pravni domašaj i na pomorski deo gasovoda, čemu se Nemačka dugo opirala u Savetu Evropske unije. Naposletku, kao rezultat nemačko-francuskog dogovora, amandman je prihvaćen u zamenu za nešto labaviju primenu zakonodavstva na slučaj Severnog toka 2, gasovoda od nemačkog prvorazrednog interesa. 

Na ovom slučaju političke koncesije se oslikava i drugi nivo sukoba na energetskoj mapi Evropske unije, a to je borba oko nadležnosti između nacionalnih država i nadnacionalnih struktura Unije. Sa jedne strane, pojedine države ne gledaju blagonaklono na trend centralizacije moći u Briselu, čemu nesumnjivo doprinose procesi poput usvajanja Trećeg energetskog paketa, njegovih amandmana ili ambiciozni plan izgradnje Energetske unije. Sa druge, Evropska komisija, kroz ove i druge primere izgradnje nadnacionalnog zakonodavstva, nastoji da poveća svoj uticaj na unutrašnja pitanja država članica, što se da razumeti kao deo šireg procesa unapređenja evropskih integracija i, eventualno, stvaranja nekog oblika federacije evropskih država. 

Upravo pitanje protezanja suverenosti i ovlašćenja Unije i njenih članica, predstavlja proces koji je primarno oblikovao dosadašnje integracije Evrope i koji će u budućnosti odrediti sudbinu same EU. Da li će tas prevagnuti ka daljoj integraciji, koju snažno zagovaraju evro-liberali, ili u pravcu održanja postojećeg stanja i dezintegracije, kako se nadaju pojedini lideri država članica, zavisiće prevashodno od unutrašnjih odnosa moći unutar same Unije i spremnosti strana na sklapanje političkih koncesija, kakva je bila u slučaju nemačko-francuskog dogovora oko Severnog toka 2. 

Dosadašnje aktivnosti na planu redefinisanja energetske slike kontinenta su nesumnjivo bile praćene prebacivanjem suverenosti sa nacionalnih država na Brisel. Naizgled kontradiktorno, ali isti proces smanjenja nezavisnosti država u vođenju sopstvene energetske politike vodi ka jačanju njihove energetske nezavisnosti. Bilo da se energetska zavisnost razume kao zavisnost od resursa neophodnih za proizvodnju energije samih po sebi ili pak kao zavisnost od jednog spoljnog dobavljača tih resursa, nadnacionalno energetsko zakonodavstvo EU je razvijano tako da se uhvati u koštac sa ovim problemima. 

Ovaj paradoks nezavisnosti važi i za Srbiju, koja se nalazi na putu evropskih integracija, tokom koga je i sama uklopila Treći energetski paket u domaće zakonodavstvo. Posledično, mi smo se odrekli dela suvereniteta u sprovođenju energetske politike po našoj meri, otvarajući prostor za pritiske iz Brisela koji, opet, promoviše politike koje na neki način mogu uvećati našu energetsku nezavisnost. 

Potreba za diverzifikacijom izvora koju propagira EU je dovela do kraha Južnog toka, odbijanjem Unije da mu omogući izuzeće od Trećeg energetskog paketa. Iako ima znatno blaži stav prema manje ambicioznom Turskom toku, videći ga kao benignije i kratkoročno rešenje, u Briselu nastoje da i njemu pronađu alternativu. Tako se promovišu projekti poput terminala za tečni prirodni gas na Krku ili izgradnje interkonektora sa Bugarskom, koji bi Srbiji omogućio da se priključi na mrežu za transport kaspijskog gasa u Evropu. Ove aktivnosti će kao krajnji rezultat imati, ako ne nezavisnost, onda barem smanjenje zavisnosti Srbije od uvoza ruskog gasa. 

Gubitak suverenosti, kojim Srbija “plaća” približavanje Uniji, za sada ipak nije potpun, što pokazuje primer Turskog toka. Domaće regulatorno telo je novom ruskom gasovodu obezbedilo izuzeće od odredbi Trećeg energetskog paketa, u prvom redu onih koje snabdevaču zabranjuju vlasništvo nad transportnom mrežom i propisuju obavezu da se deo kapaciteta gasovoda na tenderu ponudi drugim dobavljačima. 

Iako iz Brisela stižu opomene da gasovod Turski tok ne doprinosti povećanju konkurentnosti, te da zato ne može biti izuzet, Srbija nije podlegla pritisku. Trenutni izostanak kredibilne alternative Turskom toku, nužnost nabavke ruskog gasa, ali i činjenica da se evrointegracije Srbije nalaze u zapećku, deo su razloga zbog kojih se Srbija nije povinovala zahtevima Unije. 

Međutim, ukoliko u budućnosti dođe do značajnih promena na nekom od ovih polja, za očekivati je pomeranje suvereniteta iz Beograda u Brisel, što će, sasvim izvesno, vremenom dovoditi do smanjenja zavisnosti Srbije od uvoza ruskog gasa. Ovaj energetski paradoks dobija na apsurdnosti činjenicom da Srbija ne deli zabrinutost zbog zavisnosti od ruskog gasa sa nekim politički akterima iz Evrope, pa se smanjenje energetske zavisnosti može razumeti pre kao nus proizvod približavanja Uniji, nego cilj kome se teži. 

Stefan Jojić (29),doktorand na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu