Viktor Kiš: Mi smo društvo koje nema vremena za umetnost

Medija centar Beograd/15. decembar 2023.

Za mene umetnost treba da bude zabava, nešto drugačije nego što je u ovom društvu gde se umetnost doživljava kao nužna obaveza i gde se podvodi pod "moramo da imamo muzej", a muzej ne sme da se "mora", nego da se podrazumeva i program muzeja treba da bude drugačiji, navodi u podkastu Medija centra i Gravitacije Viktor Kiš, vajar i vlasnik kluba Ciglana – klub ljubitelja teške industrije i bivši direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

„Meni se nikada nije išlo u muzeje, jer često uđem unutra i ništa mi nije objašnjeno, a i inače nisam voleo tu vrstu umetnosti gde moram da provedem gomilu vremena oko umetničkog dela i da pročitam šta je umetnik hteo da kaže. Druga stvar je što su muzejski sadržaji u Srbiji dosadni. Kada odem kod druga u London, naši izlasci su upravo posete muzejima jer tamo je sve drugačije“, objašnjava Kiš. 

On se u razgovoru osvrnuo i na to da kod nas postoji dosta samozvanih stručnjaka koji se nazivaju stručnom javnošću.

„To su oni koji kritikuju i šire svoje ideje o stanju, a zapravo su lica za koje ne znaš da li im je to zanimanje da budu stručna javnost i ko je njih postavio na takvu poziciju. Oni su za mene neki sloj stondiranih pokretača i vizionara prošlosti koji iza sebe ne ostavljaju nikakav rad, sve je čista filozofija, a pojavljuju se čim dođeš u situaciju da možeš da menjaš neke stvari i nažalost imaju uticaj na javnosti“, naveo je Kiš

„Kao neko ko se bavi kulturom, bio sam srećan kad sam dobio poziv da budem direktor Muzeja iako sam znao da me čeka gomila kritika. Za mene je to bio jedan izlet od godinu dana gde sam pokušao da promenim neke stvari. Smišljao sam teme i načine kako da se oživi to mesto, jer do tada Muzej savremene umetnosti je prodavao u proseku sedam ulaznica dnevno.Tada sam napravio izložbu venčanica Žan Pol Gotjea jer svi veliki muzeji u svetu imaju takve vrste izložbi da bi povećali broj poseta i popularizovali mesto. I to je bilo prvi put u istoriji kod nas da je jedna takva izložba došla. Muzej je svaki dan bio pun, izložba je bila sjajna i dobro medijski propraćena, međutim pojedincima je ta izložba smetala. Bilo je dosta kritika na moj rad, iako u upravnom odboru Muzeja nisu ni znali ko je Žan Pol Gotje kada sam rekao da hoću da radim njegovu izložbu. A vidimo i danas kako se muzeji vode. Štampaju se katalozi koji nikad ne stignu na početak već na kraj izložbe pa prođe i čitava izložba a nema kataloga za posetioca. Pritom se ogroman novac izdvoji za to.“

Ciglana kao nezavisna institucija kulture i umetnički prostor gde nastaju sve njegove skulpture i gde se jednom godišnje organizuje festival 9, za vajara Viktora Kiša je „igralište koje deli sa svojim kolegama“, a njegova radionica „arena gde se bori sa tim ogromnim čudovištima koje pravi“. Ujedno to je i "građa" za njegov sledeći projekat jer o Ciglani kao ideji, svim dešavanjima i istoriji tog prostora, zajedno sa rediteljem Zoranom Amarom planira da snimi film.

Govoreći o odnosu umetničke teorije i prakse, pogotovo u Srbiji, Kiš je ocenio da je dosadno i jedno i drugo.

„I teorija i praksa su kod nas, manje-više dosadni, osim nekih umetnika koji rade ostrašćeno. Za mene je kraj prakse izložba, a kod nas ljudi prave izložbe tek da bi je napravili. Mene bi bilo sramota za 90 odsto izložbi na koje sam slučajno otišao. Ne mislim da sam nadmeni umetnik, već pričam u ime svih ostalih jer znam kako se ljudi osećaju“, naveo je Kiš. 

Prema njegovom mišljenju, biti umetnik znači biti i maštar, i ekonomista i komercijalista, a da bi umetnost bila naša prirodna potreba potrebno je da čovek pre svega ima višak slobodnog vremena za sebe.

“Ko ovde ima vremena za umetnost?! Mi nemamo vremena za decu. Ovo je društvo koje nema vremena za umetnost. Umetnost čak ne bi trebalo da bude ni obavezna u školi jer se dečja mašta guši sa obavezama. Umetnost je nešto što je prirodna potreba i treba da se osvoji. Bez tog slobodnog vremena koje će čovek imati za sebe nema ni umetnosti jer umetnost nastaje iz mašte.“

Kišova saradnja sa Žan Polom Gotjeom, za koga je naveo da ga nije toliko zanimala njegova moda već njegov duh jer „ne možeš da budeš Gotje, a da nisi poseban“, nastavlja se njihovim zajedničkim projektom-skulpturom „Košava“ i malim filmom o tome.

On je u podkastu ispričao kako je došlo do te saradnje. 

„Kad sam čuo da Gotje ide u penziju rešio sam da mu napišem pismo o tome kako jedan umetnik sebi (ne)može da dozvoli da ode u penziju. Napisao sam mu da mora da postoji nešto što još želi da uradi, što je nenosivo, a da bih ja voleo da uradim tako nešto kao skulpturu. Poslao sam mu i fotografije svojih radova. On se oduševio, vratio mi neke fotografije za inspiraciju i onda smo uradili zajednički crtež. Želimo da napravimo veliku skulpturu žene raširenih ruku po kojoj su zakačeni kaiševi koje je vetar naneo na njeno telo i koji je formiraju, a gornji deo je korset koji je Gotje radio za Madonu i to je kombinacija moje i njegove umetnosti“, istakao je Kiš. 

Sagovornik podkasta je govorio i o svom projektu „Tramvaj“, koji nije maketa ni skulptura već pravi tramvaj za vožnju i kao takav atrakcija ne samo za Beograd već bi bio i za Amsterdam, London, Pariz..

„Napravio sam pravi tramvaj koji sam izdizajnirao i napravio od metala koji se koristi za izradu skulptura. Mesecima sam sa majstorima radio u depou, uzeli smo samo šasiju tramvaja i napravili novi. To je trebalo da bude jedna atrakcija koja ide po gradu i privlači turiste. On spolja izgleda brutalno i dobio je ime Dživdžan i dosta je "arty", a na vrhu je jedan vrapčić. Unutra je sve u punom drvetu i u ornamentima iz Italije, što je totalni kontrast jer je unutra sve čist barok i renesansa. Taj tramvaj je trebalo da prikazuje neki film kako je Beograd izgledao u prošlosti. Međutim, on i dalje stoji i ovo je prvi put da o tome javno govorim jer je to stvar u koju sam uložio svoje srce, dušu, kreativnost i zaradu, a koji tamo čuči i nije mi pravo i čekam ga da izađe na ulice već dve, tri godine“, zaključio je Kiš.