Narastajuća multipolarnost: SAD i dalje najsveobuhvatnije projektuje moć i interese diljem sveta
Za Medija centar Beograd piše Vladimir Živković/9. april 2024. godine
Svet se definitivno odmiče od unipolarnog momenta, ali koliko moći je u rukama novih aktera globalne scene potrebno da bismo poredak proglasili multipolarnim? Empirijski posmatrano, SAD i dalje ostaju akter koji najsveobuhvatnije projektuje moć i interese diljem sveta, a trenutno ne postoji nijedna takva vojna sila ili organizacija koja bi dominantno izazvala SAD na globalnom planu, piše u autorskom tekstu za beogradski Medija centar Vladimir Živković, politikolog.
Henri Kisindžer, najpoznatiji praktičar real-politike, govorio je o neophodnosti „kalibracije“ međunarodnog poretka i čini se da smo tom „kalibriranju“ međunarodnog poretka, shodno intenziviranju oružanih sukoba, sve bliži ili smo odveć u tom procesu.
Na delu je poplava pobedonosnih zaključaka o „konačnom padu unipolarnosti“, dolasku novih sila na globalnu scenu, međutim, ne treba tako olako padati u „Fukujaminu“ zamku i proglašavati naprečac „krajeve istorije“. Da, svet se definitivno odmiče od unipolarnog momenta, otkad ga je takvim proglasio Čarls Krauthamer, ali u kom pravcu će se ta unipolarnost razliti, ostaje predmet analize. Polarnost je lako uvideti, ali je jako teško meriti – koliko moći je u rukama novih aktera globalne scene potrebno da bismo poredak proglasili multipolarnim?
Mogućnost projektovanja vojne, ekonomske, kulturne i drugih vidova moći, čak i daleko od nacionalnih granica SAD je ono što bi težišno predstavljala srž unipolarnosti unazad dve decenije, pa s tim u vezi i raznorazne ekonomske, ali i osetljivije vojne intervencije.
Ako se nešto može uzeti kao istorijska geopolitička zakonitost to je da će nesrazmerno jačanje i povećanje moći jednog međunarodnog aktera, sledstveno doći do nastojanja drugih aktera da tu istu moć ograniče i obuzdaju. To bi ukratko bio i opis geopolitičkih previranja poslednjih godina, koja svoju kulminaciju doživljavaju u ratu u Ukrajini, ali i u mnogim drugim diplomatsko-ekonomskim inicijativama.
Tako, Saudijska Arabija, kao dojučerašnji neupitan saveznik SAD, pod evidentno kineskim medijatorskim udelom, otopljava odnose sa zvaničnim Teheranom (proces, istina, usporen dešavanjima u Pojasu Gaze). Da je do ustaljenih projekcija međunarodne slike od strane hegemona, verovatno bismo u ovom trenutku i o režimu Bašara el-Asada govorili u perfektu.
Javljaju se novi regioni sa značajnim zaokretima u spoljnopolitičkim odlukama, pa je do skoro bilo nezamislivo da Mali može doneti ustav iz kojeg će izbaciti kao službeni, francuski jezik, na način na koji su to predstavnici režima u Maliju učinili prošle godine.
Evidentno je da su se sa februarom 2022. godine pokrenuli i značajni procesi koji su kao pogonsko gorivo uneli određenim regionima zamah samopouzdanja. To se reflektuje pre svega u promenama karaktera spoljnopolitičkih strategija i odluka na način da države nastoje sve više da diverzifikuju izvore spoljnopolitičkih oslonaca. Eklatantan primer navedenog je Kazahstan, čiji je predsednik Kasim Žomart-Tokajev i sam u više navrata izjavljivao da je buduće vreme Kazahstana, vreme multivektorske spoljne politike.
Navedeno ukazuje da, iako se balans moći, nesumnjivo pomera sa dosadašnjeg vrha oličenog u hegemonu, čini se da države biraju strategiju „okupljanja“ oko pojedinih, njima krucijalnih pitanja.
Po mnogima, BRIKS grupacija je ta katalizujuća snaga koja treba da lansira multipolarni poredak na površinu, međutim, ispod te i takve površine nalazi se Indija sa značajnim previranjima u spoljnopolitičkoj orijentaciji. Ne treba smetnuti sa uma da je Indija članica „KVAD“ grupacije, jednog bezbednosnog aranžmana okupljenog oko SAD (čine ga još Australija i Japan kao ustaljeni partneri SAD u regionu Pacifika), a sa težišnim ciljem ograničavanja sve narastajuće kineske moći u tom delu Azije. Navedene činjenice ukazuju da je na delu tzv. „meko balansiranje“ („soft balancing“) država kao međunarodnih aktera u odnosu na SAD.
Međutim, empirijski posmatrano, SAD i dalje ostaju akter koji najsveobuhvatnije projektuje moć i interese diljem sveta, a trenutno ne postoji nijedna takva vojna sila ili organizacija koja bi dominantno izazvala SAD na globalnom planu.
BRIKS grupacija trenutno ne raspolaže takvim institucijama, a ni instrumentima, a ne treba smetnuti sa uma da je „NATO“ samo u prethodnih nekoliko meseci dobio dve nove članice i realizovao strateški važno proširenje u skandinavskom pojasu. Kao dodatak tome, ne samo da SAD ostaju suvereni vladar izdataka u vojne svrhe i u prethodnoj godini, već pažnju zavređuje i činjenica novog predloga Evropske komisije o znatnom uvećanju izdataka za potrebe vojne svrhe ( u proseku povećanje od 6% godišnje i politika „kupujmo domaće“). Tako opisani procesi samo ukazuju koliko je nestabilnosti i nejasnoća u narastajućem multipolarnom svetu, te stoga ga možemo opisati, kao udžbenički primer „neizbalansirane multipolarnosti“.
Evidentno je jačanje tzv. „regiona između“ – onih regiona koji okružuju najveće globalne izazivače – srednjoazijski i dalekoistočni, kao i region Sahela. Ta činjenica se reflektuje kroz teškoće stvaranja koherentnog i jedinstvenog bloka, nezavisno od težišnih namera najvećih sila sveta, u prvom redu SAD, Kine i Ruske Federacije. Ono što se u ovom trenutku čini kao moguća strateška greška SAD jeste politika „Hladnog rata 2.0“ protiv Kine i tvrdoglavi nastavak politike hegemona prema Ruskoj Federaciji.
Insistiranje Bajdenove administracije na produbljivanju bezbednosnih aranžmana sa Saudijskom Arabijom i najavljeni samit u formatu trilaterale SAD-Japan-Filipini za maj 2024. godine, ukazuju na nastavak hladnoratovske blokovske logike. To može biti pogrešno iz dva razloga – dalje nemogućnosti projektovanja apsolutne moći hegemona na sve, čak i udaljene regiona sveta, posebno u kontekstu sve prisutnijih kineskih investicija daleko od Pekinga (posebno u Africi). Drugi razlog može biti upravo nova spoljnopolitička logika država poput Indije – okupljanje oko hegemona samo po nekim, njima krucijalnim pitanjima. Tako Indija ulazi u određene arannžmane, poput „KVAD“ grupacije, a sa druge strane prećutno pruža podršku Ruskoj Federaciji u okviru njenog sukoba u Ukrajini i realizuje značajne trgovinske sporazume sa njom.
Realizam, kao teorija, kojoj su događaji prethodne decenije udahnuli novi život, tvrdi da je velikim silama, osim dominantnog prisustva u sopstvenom regionu, od vitalnog strateškog interesa i prisustvo u onim oblastima u kojima se nalaze druge velike sile. Džon Miršajmer, doajen realističke škole mišljenja u međunarodnim odnosima, upravo u toj tezi vidi sve prisutniju američku „ruku“ u pojasu Indo-Pacifika.
Međutim, po njegovim rečima ostaje krajnje upitna i analizi podložna činjenica, da SAD sve više „guraju“ ruskog medveda u okrilje kineskog zmaja, iako Strategija nacionalne bezbednosti SAD jasno ukazuju na glavne globalne izazove koji predstoje SAD.
Narastajuća multipolarnost, ne mora nužno (ako uopšte i može) da ima negativan predznak po SAD. Naprotiv, globalna uloga u promenjenoj formi ostaje kao realnost doskorašnjem hegemonu uz dobro „čitanje“ spoljnopolitičkih kretanja novih srednjih sila.
Autor je politikolog