Mešanje stranih sila u srpsku ili balkansku politiku

Mladi kolumnisti

25. avgust 2021/Medija centar Beograd

Čini se da Balkan i Srbija u njemu predstavljaju evropski deo koji je najviše istrpeo čizmu, pero i paru stranih sila. Neverovatno je koliko su uspeli da na ovom tlu tako maksimizuju svoju korist, a tako minimalizuju korist država Balkana. Naravno, ne sme se zaboraviti da je politika u pitanju. Ta delatnost, kojom po Aristotelu čovek dostiže svoje pune potencijale, ali i socijalnu i duhovnu ispunjenost, od neposredne antičke demokratije pa do današnje posredničke, vremenom se sve više zloupotrebljava, mami najniže (ne)ljudske potrebe, a na one koji ne dostignu vrh baca u blato.

Tu se vraćamo na strane sile i balkansku politiku. Osvrnuo bih se najpre na 20. vek, iako je mešanje mnogo starije. Nakon Drugog svetskog rata, južnoslovenski narodi se oslobađaju okupatora i uspostavljaju zajedničku državu. To je najpre učinjeno 1918. godine, ali se ne da demantovati da je važnost tzv. druge Jugoslavije bila mnogo veća u odnosu na Kraljevinu SHS/Jugoslaviju. Jugoslavija je uspela da uspostavi komunizam i postane „mlađi brat“ SSSR-u. No ipak, Staljin je gledao na nju kao na još jedan fragment u svojoj kolekciji autoritarnih država gde je sovjetska „meka“ moć snažno uspostavljena. Ali Tito je želeo da bude gazda u svom dvorištu. Prvo, Tito je pomagao revoluciji u Grčkoj bez Staljinovog odobrenja. Drugo, Titova težnja da bude vođa Balkana, pripojivši Staljinove balkanske mezimce Albaniju i Bugarsku, takođe se nije svidela SSSR-u. Tako dolazi do istorijskog „NE“ upućenom sili na istoku Evrope. Jugoslavija biva izbačena iz Informbiro-a i veze sa istokom se kidaju. Tito je ovim definitvno podigao svoj ugled u svetskim tokovima, ali morao je ostati svestan da Jugoslavija ipak nije dovoljno snažna, ni politički, ni vojno, ni ekonomski, da bi se eventualno oduprla napadima, i političkim, i vojnim i ekonomskim, koje bi im uputio SSSR. To su bili odlični razlozi da SAD, kao vodeća sila kapitalističkog sveta, stavi Jugoslaviju u svoje šake. To se najpre ogleda u ekonomskoj i vojnoj zavisnosti. Hari Truman već 1951. godine šalje ekonomska dobra u Jugoslaviju, a kasnije i vojnu opremu kojom se JNA obogaćuje. Napreduje se do te mere da se razmatralo i članstvo Jugoslavije u NATO-u, ali se veruje da zbog protivljenja Italije to nije moglo biti sprovedeno do te mere. Godine su prolazile i čini mi se da je Jugoslavija ipak balansirala. Mešanje stranih sila u jugoslovensku politiku je bilo neupitno, kao ustalom i u svakoj državi koja nije sila, ali nije se to toliko odrazilo na živote Jugoslovena jer su integritet i reputacija njihove države u svetu još uvek bili na zavidnom nivou. Ipak, nakon smrti Josipa Broza se menjaju istorijske okolnosti. Čini se da je sa Titom umrla i važnost i snaga komunizma u svetu. Revolucije pogađaju zemlje istočnog bloka. Narodi željni slobode i demokratije u političkom smislu, gube ekonomsku nezavisnost usled jačanja kapitalističkog zapada. Nekako se to najbolnije i najkrvavije osetilo u Jugoslaviji. Zapadu više nije bila potrebna jaka država na Balkanu, već je bilo potrebno naći figure koje će biti i nacionalisti i liberali i kapitalisti i socijalisti (sve kada je to potrebno)... Te jezive i nehumane karakteristike su našli u Slobodanu Miloševiću, Franji Tuđmanu i Aliji Izetbegoviću. Nekada veliki Jugosloveni, devedesetih su sa viskijem u ruci, prijateljski razgovarali o načinu koji bi im pomogao da ih mase vide kao velikog Srbina, velikog Hrvata i velikog Bošnjaka. Pošlo im je za rukom, dok su njih u ruci držale zapadne i istočne sile, obamnjujući ih da su faktor mira na Balkanu. Zaista je strašno to što uspeli da prevare narode Jugoslavije, dok su njihove fantazije samo više rasplamsale sile. Jezivi rat je odneo na hiljade nedužnih života i razbio ono što se godinama gradilo, cepajući Jugoslaviju na državice koje definitivno ne bi imale snage da se politički i ekonomski odupru jakom mešanju (pa mogu reći i neokolonijalnim težnjama) stranih sila. Teško mi je da poverujem da je razlog mešanja sila bila želja da se uspostavi kvalitetan demokratski režim, već mislim da je to bio rat uperen protiv srednje klase, koja je i po Aristotelu demokratski temelj. To jasno vidimo i dan danas. U Srbiji, ali i svetu, postoji jasan raskol izmedju više i niže klase. Klasa leži na zlatu iz Afrike, na zlatu od mekdonalizacije i ostalih načina globalnog upravljanja. Niža klasa grca u siromaštvu, a imaginarna srednja generacijama vraća dugove bankama. 

Milošević je svoj posao odradio i sklonjen je 2000. godine. Njegova zlodela i nehumanitarno delovanje izučavaće se i naravno relativizovati kroz generacije, ali ni nakon toga, odnos sila prema državama(nekada državi) na tzv. Zapadnom Balkanu nije promenjen. 

Pored SAD i Rusije(nekada SSSR-a), igrači kao što su EU i Kina su u zamahu u 21. veku. Iako naši vlastodršci pokušavaju da balansiraju, ta retorika je ipak tragikomična. To male države ne mogu da rade, već samo da se priklone. Rusija i Kina uspostavljaju svoje mehanizme i Srbija nekako ide uz te autoritarne režime. Uspeli su da kroz stranke, poput „Zavetnika“,“Srpske desnice“,“Srpske radikalne stranke“, šire neistine o želji da sačuvaju celovitost Srbije, dok je ekonomski i kulturno aposlutno okupiraju. To se vidi i kroz pojedine pojednice na vlasti, koji ne kriju svoju rusofiliju. Sa druge strane, Srbija je još uvek na evropskom putu. Taj put postaje sve teži ili Srbija sama sebi stavlja teg dok hoda, praveći uslugu svojoj starijoj braći na istoku. No naravno, SAD i EU takođe deluju na svoje načine. To se vidi kroz dejstva civilnog društva. Iako u teoriji predstavljaju udruženja gde se građani slobodno okupljaju, mora se priznati da je njihova politika unipolarna tj. isključivo pro-zapadna. Finansiraju se iz različitih globalnih fondova i nažalost jako teško udaraju temelje za pluralizam. I pored toga, mislim da su uticaji Kine i Rusije danas mnogo veći. Rusija je uspela da na temelju religije i slovenske kulture učini da platforma stranaka koja je vezana za njih, uvek bude primamljiva glasačima. S druge strane, Kina nije priznala nezavisnost Kosova i ta činjenica stvara dimnu zavesu od toksičnih materija koje izbijaju iz različitih kineskih fabrika koje se otvaraju u Srbiji. 

Pareto je rekao da su elite uvek „lisice“ ili „lavovi“. Lisice upotrebljavaju lukave mehanizme da održe svoju moć. To vidimo kroz odnos Srbije sa Rusijom i Kinom. Dok „lavovi“ koriste elemente snage, te kroz tu prizmu sagledavamo odnose Srbije sa EU i SAD(NATO-om) koji su je bombardovali 1999. godine. Takođe, rekao je da su te elite neizbežne i da se stalno smenjuju, pa bih se time vratio na početak svog pisanja. Politika je uvek surova i tu prijateljstva nema, već samo golih interesa. Odnos svake sile i Srbije, ili bilo koje druge manje države, će biti u relaciji „mačka-miš“. A kako države rade na globalnom nivou, tako političari na lokalnom. Dakle, interes. Niko ne voli narod. Voli samo sebe i svoj džip. Ili onaj viski koji će popiti pripremajući neke nove besmislene sukobe...

Jovan Milosavljević (20), Fakultet političkih nauka, BU