Govor mržnje-pakleni krug

Govor mržnje-pakleni krug

Duže od tri decenije u medijima u Srbiji

Sloboda govora izuzetno je važan deo ljudskih sloboda, ali i ona, kao i sve ostale doseže samo do granica tuđe slobode. Granicu je teško utvrditi, osim ako se sagovornici ne dogovore. Zato je tu dijalog neophodan. Ako nema sporazuma dolazi do nasilja. Stručnjaci kažu, sloboda govora u jednom društvu vodi ka dijalogu koji je pretpostavka demokratije, a govor mržnje vodi u nasilje. Srbija duže od tri decenije utvrđuje gde je ta granica.

Kvalifikovana i nepodmitljiva javnost kao garant sigurnog demokratskog procesa institucija je koju tek treba stvoriti u Srbiji, a tu priliku propustili su i lideri petooktobarskih promena. Posledice su vidljive u tome što današnji mediji, uprkos promenama u vlasničkoj strukturi, i pored ogromnog truda i svih vidova pomoći iz demokratski uređenih zemalja, lako skliznu u matricu promovisanu pre više od trideset godina.      

Tada se umesto dijaloga o uređenju višenacionalne zemlje sa brojnim problemima, ubrzano, bez velikog otpora, rasplamsao govor mržnje, koji će u velikoj meri doprineti ratu i brojnim zločinima.

Mnoge od novonastalih država još uvek su nedovršene, dijalog izostaje, a često se u političkim borbama aktivira stara matrica govora mržnje, kao sredstvo i oružje. Ni unutar zajednice nema dijaloga. Deklarativno želi se u zajednicu razvijenih, demokratskih društava, usvajaju se propisi, ali implementiraju se teško i sporo, a svaka, najmanja kriza, preti sve da sruši. Mediji u svemu tome imaju ogromnu ulogu. Približiti građanima na primer, zašto je nedopustivo koristiti govor mržnje, jedan je od važnih zadataka, i deo je poglavlja 23. i 24. bez kojih nam nema ulaska u EU. 

Prihvaćena definicija je da se govor mržnje najopštije može definisati kao izražavanje koje sadrži poruke mržnje ili neptrpeljivosti prema nekoj rasnoj, nacionalnoj, etničkoj ili verskoj grupi ili njenim pripadnicima. U poslednje vreme, govor mržnje obuhvata i govor koji je usmeren u cilju proizvođenja mržnje i netrpeljivosti prema polu i seksualnoj opredeljenosti, a sve češće ovaj pojam obuhvata i netrpeljivost prema različitom političkom i drugom mišljenju kao i nacionalnom i društvenom poreklu.

Slobodu govora prvi su zatražili značajni intelektualci i kulturni stvaraoci još u vreme jednopartijske, federativne države SFRJ. Bio je to čuveni Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja. Odbor je delovao od novembra 1984. do druge polovine 1989.godine. Inicijator stvaranja Odbora, akadamik Dobrica Ćosić, ukidanje je obrazložio očekivanjem “da tu ulogu preuzmu nove političke stranke i demokratke institucije”. Da li su postojale sve realne pretpostavke za ovakva očekivanja? Stranke tek formirane, bez znanja i kadra, a institucije u interegnumu? Buknuo je nacionalizam i mržnja, a sve dovelo do krvavog, dugotrajnog raspada Jugoslavije.

Ipak bilo je intelektualne snage koja je tražila dijalog, suprotstavljala se raspojasanoj mržnji i ratu. Zbornik “Srpska strana rata” objavljen u Beogradu 1996. godine, a priređivač Nebojša Popov, u predgovoru će napisati:” Put ka demokratiji vodio je mnoge ljude, naraštaje i narode kroz razne i duge traume, da bi razumeli ”mehanizme” dijaloga i kompromisa.Težnja za katarzom nad traumama prošlosti i sadašnjosti, dabome, ne računa s iskorenjivanjem afekata u čovekovoj prirodi i svakidašnjici. Ali, iskustva demokratije to pokazuju, mogućno je emocionalno i intelektualno “pročišćenje” koje nas čini sposobnim da razorne afekte, individualne i kolektivne, držimo pod kontrolom.” Bio je to pokušaj otpora stihiji straha, mržnje i nasilja.

Ono što mi danas označavamo sa “govor mržnje u medijima” istraživači u tom zborniku definišu kao “medijski rat”. Zoran M.Marković u tekstu “Nacija i osveta” u zborniku “Srpska strana rata” analizirajući revijalnu štampu u Srbiji toga vremena kaže: “Period od 1987.do 1991. sudbinski je važan za jugoslovensku zajednicu. To je vreme u kojem je nacionalizam ovladao svim sferama društvenog života. Insistiralo se na ugroženosti, eksploataciji, patnjama i stradanjima ‘svog naroda’ a to je uvek put ka mobilizaciji i homogenizaciji. Cilj je da politička elita osvoji politički prostor. Uvređenost i nerazumevanje se gotovo podrazumevaju i sastavni su deo ovog rituala, a kada se mediji uključe nastaje problem, jer tu prvo strada istina.” Marković zaključuje da je “ u situaciji odsustva autonomije medija novi govor (govor nacionalizma) mogao doći većim delom kao izraz impulsa iz političkog podsistema”.

Snježana Milivojević je zaključila da je taj rat ”pokazao nepostojanje društvenih institucija za posredovanje i odgovarajućih komunikacijskih strategija za rešavanje sukoba”. U članku “Nacionalizacija svakidašnjice” Milivojević naglašava da vladavinu medijskom scenom toga vremena omogućavaju “jednopartijski sistem, državno vlasništvo i sirova politička kontrola nad medijima, nepostojanje medijske autonomije, neizgrađenost novinarske profesije, nedovoljna domaća proizvodnja roto-papira i propisan režim uvoza, nerazvijeno tržište i skromni reklamni prihodi, niska kupovna moć, (ne)pismenost stanovništva itd.”.

Mediji, u državnom posedu postaju propagandna oruđa. Svi koji se ne slažu su izdajnici, prodane duše, strani plaćenici…

Dnevna novina “Politika” koja je preživela dva svetska rata i stekla reputaciju nacionalne institucije ravne Srpskoj pravoslavnoj crkvi ili Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, tih godina suprotno konceptu etički odgovrnog novinarstva otvara put novom jeziku mržnje. “Odjeci i reagovanja”, rubrika koja je uvedena u prostor namenjen komunikaciji sa čitaocima, postala je tribina sa koje se najstrašnijim rečima napadalo svako drugačije mišljenje. Tu se pretilo, napadalo, sudilo, pozivalo u rat…Glavni urednik takve “Politike” Živorad Minović, hvaljen je i nagrađivan najvišim priznanjima za takav rad, ali je ubrzo zamenjen pouzdanijim kadrom. Na odlasku, 1992. godine  je “progovorio”: “Je li to humanost uvažene gospode iz vladajućih krugova koja nam šalje ucenjivačke poruke kao u kriminalističkim filmovima? Zašto se ugrožavaju naše porodice ako je već tako jasno da je ugrožena sloboda štampe…Nasilje vladajućeg vrha traje godinama. Možda je kukavički od nas što se ranije nismo pobunili. Ali, verujte, teško je raditi pod nasiljem i stresom, u atmosferi licemerja, neznanja i nepotizma vladajućih krugova.” Ne bi ova Minovićeva izjava imala bilo kakvog značaja, da se ubrzo nisu počeli događati stvarni fizički napadi na novinare, a onda i ubistva. Većina, još uvek bez kazne. 

U knjizi “Govor mržnje” koju je krajem 1994. Izdao Centar za antiratnu akciju u Beogradu, zabeleženi su primeri iz medija toga vremena u Srbiji. Tada su jezik “obogatili” termini džihad ratnici, bojovnici (za borce suprotstavljene strane), zlikovci, koljači, ustaše, mudžahedini…Mogao bi se napisati rečnik novogovora mržnje. Posle Dejtonskog sporazuma, i sa gubitkom teritorija u Hrvatskoj, jača nezadovoljstvo u zemlji a oštrica se okreće prema opoziciji. Vlast se spremala za rat na Kosovu, trebala joj je nova nacionalna mobilizacija, ali državni mediji tu nisu više mogli biti od velike pomoći. Nije im se više verovalo. Razvoj tehnologije pojeftinio je pokretanje radio i televizijskih kanala, a uz državno podsticanu pirateriju i oslobađanje od plaćanja taksi i poreza za povlašćene, nicali su elektronski mediji na sve strane. “U Srbiji se tako formirala snažna mafijaška sprega državnih organa, partijskih vrhova i novih gazda, koja je stekla premoćnu poziciju u nacionalnoj ekonomiji agresivno atakujući na medije.”- ocenio je novinar Dragoš Ivanović, u knjizi “Zavera protiv javnosti”. Pretpostavka da će pojava privatnih medija popraviti stanje, bila je pogrešna, jer je najveći broj tih “novih gazda” svoj kapital stekao švercom ili pljačkom u ratu. Osnivanje medija bio je dobar način da se “operu” pare.     

Vlast je odobrila i pokretanje prvih tabloida. Većina je trajala kratko, novinari ostali neplećeni, ali medijski prostor postao je sve zagađeniji.Taj proces nikada nije prekinut. Preživeo je i oktobarske promene 2000. godine, kao i sve dosadašnje promene vlasti. Danas svedočimo čestom izostanku svih profesionalnih ograničenja. Govor mržnje najčešće je jedina poruka na njihovim naslovnim stranama.Tu se sudi i presuđuje, bez prava na odbranu, na reč. Najdrastičniji primer je iz aprila 1999. kada je u ondašnjem tabloidu “Politika ekspres” urednik Đorđe Martić potpisao presudu ubistvom sa naslovom “Ćuruvija dočekao bombe”. Danas su takvi naslovi svakodnevica, i opet prednjače oni koji se smatraju bliski vlastima. “Đilasov akademik podržao koljače” sa nadnaslovom “Ovaj čovek je zreo za ludnicu”, naslovna je strana u Informeru. “Vukova mafijaška hobotnica” u Objektivu, a odgovor na naslovnoj strani, opoziciji bliske dnevne novine je, “Tabloidi optužuju Danas da priziva smrt Vučića”.  Ne izbegavaju se ni psovke. Dugo već one jesu “prihvatljive” u autorskim tekstovima a posebno u kolumnama.

 Kolumne su poseban fenomen u ovdašnjim medijima. One su potpuno zamenile komentar kao klasičnu novinarsku formu. Dok je komentar tražio ozbiljno poznavanje teme, proverene činjenice, jake argumente i stav, iza kojeg je po pravilu stajala cela redakcija, naša verzija “kolumne”pripada autoru koji zastupa svoj stav i nije obavezan na novinarski pristup činjenicama. Rodonačelnikom ove forme u srbijanskom novinarstvu može se smatrati Aleksandar Tijanić. Optuživan je za primitivizam, govor mržnje, mizoginiju…“Nepristojna politika fabrikuje nepristojne medije; žuta politika umnožava žute novine; lažljivi političari razmnožavaju lažljive novinare; tupava ozbiljnost političara generiše tupavu ozbiljnost novinara; kad slabovidi vode, maloumni slede. Ili obrnuto.Šta je tu nejasno?”  -napisao je Tijanić. Ipak, većina je zapamtila i da je napisao: “ako Đinđić preživi, Srbija neće”. Svrstan je među inspiratore mržnje.

Danas nema novina koje nemaju kolumniste. Neke dnevno objavljuju više, različitih, autora. Problem nastaje kada se na ovaj način šalju poruke, konkurentima, neprijateljima, pa i građanima, kad imaš potrebu da rečima nekog streljaš.

Ko bi trebalo na ovo da reaguje? Prema istraživanjima Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) u Srbiji, koje je sprovedeno 2019.godine pokazalo je da osam dnevnih listova i 20 najčitanijih portala u zemlji samo u toku jednog dana objave u proseku 644 teksta koji sadrže neke od elemenata agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma, što znači da svaki medij prosečno objavi 23 takva teksta samo u toku jednog dana. Danas, stanje u medijima prate istraživači u mnogo više institucija nego što je to ranije bilo moguće.

O zastupljenosti govora mržnje u Srbiji i nekažnjivosti za govor mržnje jasno je ukazano i brojnim izveštajima međunarodnih organizacija. U Izveštaju o napretku Srbije u procesu pridruživanja EU za 2018.godinu navodi se da sе „govor mržnje i diskriminatorna terminologija često tolerišu u medijima, a da regulatorni organi i tužioci retko reaguju na te slučajeve“. Takođe, navodi se da vlasti u Srbiji treba da pruže aktivnu podršku nezavisnim telima, aktivistima za ljudska prava i nezavisnim novinarima i da pravovremeno reaguju i javno osude govor mržnje i pretnje. Autori istraživanje Anonimna mržnja iz Beogradskog centra za ljudska prava, koji su se bavili jezikom mržnje na Internetu 2018.godine.zaključili su da : “Odgovornost za širenje ili podsticanje govora mržnje u velikoj meri snose i mediji zbog medijskog ali i korisnički generisanog sadržaja koji objave. Stranice informativnih portala na društvenim mrežama postale su mesto koje je preplavljeno diskriminatornim komentarima usmerenim protiv različitih društvenih grupa. Najčešći su komentari koji pozivaju na mržnju, nasilje i netoleranciju prema LGBTI populaciji, pripadnicima etničkih zajednica koje su devedesetih godina prošlog veka bile u nekoj vrsti oružanog sukoba s Srbijom (Bošnjacima, Hrvatima, Albancima), braniteljima ljudskih prava, kao i članovima ili simpatizerima određenih političkih partija.”

Novosadski Centar za interkulturalnu komunikaciju analizirao je izveštavanje pet dnevnih novina u Srbiji. Zaključili su da Informer, Kurir, Večernje novosti i Alo, sistematski neguju govor mržnje. U analiziranom periodu, peta dnevna novina Blic se izdvojila. Zanimljivo je da su istraživači prepoznali da fiksiranje na određene teme nije autentično te da se prepoznaje “uređivačka orkestracija”.

Kakav je institucionalni okvir da se ovakvo stanje prevaziđe? U čijoj je nadležnosti ovaj problem?  Pravosudni sistem teško prepoznaje govor mržnje zaključuju pravnici. Borci za slobodu izražavanja ne bi bili sretni da sudovi imaju glavnu reč. Zakon o javnom informisanju i medijima, krovni je zakon u ovoj oblasti. Propisano je u članu 75. ovog akta  da se idejama, mišljenjem, to jest informacijama koje se objavljuju u medijima ne sme podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva. U članu 101.predviđeno je da se zbog govora mržnje može tužbenim zahtevom pokrenuti postupak pred sudom. Drugi zakon, koji prepoznaje govor mržnje jeste Zakon o zabrani diskriminacije. Zakon o elektronskim medijima i podzakonskim aktom konstituisano Regulatorno telo za elektronske medije (REM), takođe su nadležni u ovoj oblasti. Zakon o krivičnom postupku i Zakon o prekršajima, takođe predviđaju sankcionisanje prekršilaca.  Kancelarija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnik građana mogle bi biti sledeće adrese. Oni mogu reagovati samoinicijativno ili posle pritužbe. Katarina Golubović iz Komiteta pravnika za ljudska prava u istraživanju CEPROM-a naglašava da naše pravosuđe teško prepoznaje govor mržnje, ako nije eksplicitan, ogoljen. Ukidanje člana 133 iz vremena SFRJ koji je definisao “verbalni delikt”, tekovina je dosada postignute demokratizacije.

Suština i nije u kažnjavanju. Potrebno je postići da se u javnosti vodi dijalog a ne da se stvara javno mnenje koje treba ubrzanim tempom i po skraćenoj proceduri da obezbedi pobedu na izborima i nekontrolisanu vlast i moć. Novinari i mediji tu imaju ogromnu ulogu. Činjenica je da su još 2006.godine usvojili Etički kodeks, te da su formirali Savet za Štampu koji u okviru Komisije za žalbe može sankcionisati i govor mržnje, kao jednu od bitnih povreda etičnosti u profesionalnom radu novinara i medija. Potrebno je izraziti žalbu na objavljeni tekst, a Komisija u roku od 45 dana većinom glasova odlučuje i može izreći javnu opomenu ili odluku da je prekršen Kodeks.

Drugo regulatorno telo REM proklamovao je kako je “potreban određeni nivo preuzimanja odgovornosti i ličnog zalaganja koji pomažu da se svi ključni akteri izdignu iznad okolnosti i rade na postizanju zajedničkog željenog cilja – cilja da se doprinese javnom dobru. Dobru koje se zasniva na otvorenosti, toleranciji, strpljivosti, liberalnosti, poštovanju prava drugih. Može se reći i da su potrebe društva u opasnosti od odstupanja od načela ljudskih prava, što dovodi u pitanje demokratske procese”. U praksi, svoja ovlašćenja ne koristi u punom kapacitetu, pre svega zbog načina na koji je konstituisan, a najviše zbog personalnih rešenja. Kvalifikovana javnost ima ogromne primedbe na rad ove institucije. Medijska strategija koja je nakon četvorogodišnjeg interegnuma u ovoj oblasti usvojena za petogodišnji period od 2020. do 2025.trebalo bi da popravi medijsku sliku u Srbiji. Ipak, ni u usvojenoj Strategiji, REM kao nezavisno i samostalno regulatorno telo nije jasno definisano naspram Ministarstva kulture i informisanja, koje je nesumnjivo institucija države. Ono što je kao pojam “medijska pismenost” preuzeto iz zadataka za pridruživanje EU, trebalo bi da stvori kvalifikovane konzumente medijskog sadržaja.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Snažne redakcije protiv dezinformacija i govora mržnje “, koji sprovodi Medija centar Beograd, a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

jastuci smrtovnice osmrtnicama
unbekannte Nummer bahis siteleri marketingfutbol.club
Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.