MLADI KOLUMNISTI

Ekološka nesvest
Foto - Rabe/Pixabay

Ekološka nesvest

Mladi kolumnisti

10. avgust 2021/Medija centar Beograd

Pećinski čovek je lovio, a ovaj nepećinski, naš čovek i svačiji, lovi još uvek, ali lovu. Lova je od milja novac, platna kartica koja kopa gde po verovanju burgija neće. U kopanju se čovek udružen sa drugim ljudima predstavlja kao investitor koji će drugom čoveku omogućiti puniju potrošačku korpu, ako tegli i ne skapava.

Ovako danas izgleda tržište rada, savremenog čoveka lovca. Radnik je rob, a poslodavac strani ili domaći, diktator svog zanata. A možda život nije samo dobra funkcija, stan, auto, telefon, haljina i cipela u nekom fulu i nekom ol inkluzivu. Među tim prnjama i pozicijama, duvaju i neki vetrovi, umereni i jaki. Sija jedno sunce. Teku reke, cvrkuću ptice za sve i za svakoga. Ovo je skromni omaž Zmajevom lepom svetu,  ali i podsećanje da je život beskrajno lep i kada smo samo osunčani onako radnički do pola rukava, ali puna srca.

Majka priroda nas lepo daruje, a  mi deca ovog sveta zahvaljujemo tako što zagadismo sve jestivo i sve protočno. Međutim, život i ovakav buja i preliva se i sa smećem, lokacije svuda. I potok teče i cvet cveta umilno i lepo dok svemoćni tamo neki Rio Tinto ne nađe mesto za eksploataciju i nova radna mesta. Iskoristiti i nova radna mesta. Nelični glagolski oblik koji baš slika vreme u kome živimo. Sve je dobro dok se može iskorišćavati  i nalazišta ruda i ljudsko dostojanstvo. U trci za liderskom pozicijom na tržištu robe, usluga i kapitala, vlada samo jedna religija. Religija novca. Posedovati moć u slobodnom prevodu znači imati, pa kaže, pare i jare, avione, kamione, zgrade na vodi, aplauze i lajkove, sjaj i glamur... Ovo već oslikava rijaliti šou. Udruženje zadruga, gde ljudi parovi, u gradu to jest farmi, sade svoje komplekse, a mi gledamo, slušamo i veličamo to prokletstvo prostote.

Svesni smo aktuelne nam infekcije virusom, i inflacije osećanja onog istinskog, nestimulisanog novcem i nekom šargarepom i cveklom. U takvom nekom okruženju živimo i činodejstvujemo kako velike gazde kažu, a lokalni šerifi aminuju. Životni kredo kaže: ćuti može i gore, a kažu da može i da se menja, jer može i bolje.U takvom mentalnom stanju gde se manipuliše gore nabrojanim povrćem, ostaje samo nada da će ova salata, ojačati naš imuni sistem na sve ljudske i mikro pošasti. Branimo se od nevidljivih bakterija, virusa, a od vidljivih rušitelja reka i šuma ustuknuli smo jer vreme je novac i ćuti, ćuti efekat nas je uspešno hipnotisao. Nazdravlje nam pesticidi i fabrike dima. Obezglavljene krošnje i vazduh oplemenjen izduvnim i svim štetnim gasovima koji sigurno mogu da udah pretvore u večni izdah. U praksi i po slovu čuvenog BDP-a  poskupljuje ulje, cigarete poštuju ovaj trend rasta,  dok trešnje suvereno vladaju kao najluksuznije za pojesti.  Obrni, okreni u takvim okolnostima, svest o prirodi ovdašnjem potrošaču je ipak deo nesvesti. Realno, još je Rambo Amadeus podsetio da životni standard diktira čovekov život. Ako krenemo od 200 evra i kupovine dečijeg sapuna, brašna i veš majice pamučne iz Arilja, sve komada po jedan, onda je put do svesti o izgradnji mini hidroelektrana na čuvenom 13 mestu. Legenda kaže kada divlja svinja donese na svet trinaest prasadi, ona tada trinaesto prase odbacuje jer mesta za sisanje nema  i ono najčešče ugine. Da li će svest o značaju ekologije doživeti sudbinu Gileta baksuza, vreme i mi ovovremenski tražitelji sa srećom, pokazaćemo ukoliko budemo "ćutali" možda glasnije i bez straha. Ljudske drame koje gledamo na TV-u zapravo su opomena da smo se tako mnogo udaljili od prirode, i da će eko pokreti koji se sve više organizuju, uspeti da mobilišu prave razloge za borbu i kraj ove hipokrizije. Dok opominjemo sebe i druge da budemo odgovorni, paradoks je da se sve više udaljavamo od svega što nas podseća da je čistota ne pola, nego celo zdravlje. Čistota duše,  jeste  zrak dobrog i zdravog čoveka. Bez patetike i pretenzije, ali lepota dobrog upravo osvešćava da se otpad ne baca svuda, i da kontejner recimo izgleda vrlo mudro kao mesto za počivanje smeća. Večnaja pamjat iskorišćena keso i flašo i oprosti nama što podižemo svest o značaju beznačajnih međuljudskih razlika. Dokle god budemo tako bahanalisali sa okruženjem u kome živimo, biće nam upravo tako, bahato i raskalašno glupo, sve dok nas to okruženje ne sravni sa sve zemljom. Zemljotres da zatrese, pa poplave da odnesu i živo i neživo i možda ćemo onda početi da cenimo sve krtole i kopitare, pčele,šume,reke...Sudnji dan za verujuće, niko ne zna kada će doći, ali čini se da je Noje sa svojom barkom odavno provalio taj algoritam.  A mi i dalje tražimo razloge da budemo srećni, jednaki i posebni. Donosimo zakone o ravnopravnosti polova, rodno senzitivnom jeziku i naravno ravnopravno, svi robujemo formama koje nas robotizuju i udaljavaju od istinske sreće.

A sreća je neopaženo prisutna svuda. Ne mora čak ni da se plati odmah, na odloženo, tu je za svakoga ko lepote ima u sebi. Nevolja je samo što svet ovakav nema interes da prirodu te lepote čuva i neguje. Zaliva se ljudska pohlepa i hrane ljudske sujete do nebeskih granica. U takvoj flori i fauni niču fabrike dima koje nas bogate prljavštinom. Krastavac i zelena salata sigurno u svakom bude osećaj moći, kao i mesto u Upravnom odboru neke strane kompanije.  Paralela je na mestu, sve je za čoveka i od čoveka, ništa strano nam nije. Čovek i priroda su jedna dimenzija. Od tolikih životnih datosti, danas svesno i vrlo pedantno prljamo i rušimo sve po spisku. Bacanjem dečijih uneređenih pelena, metodom preko terase pa gde padne, promovišemo naš odnos prema okruženju. Gde god nađeš dobro mesto ti đubre baci, a đubre je blagorodno pa će da zagadi. Ovo je svest koja upravlja  prirodnim resursima. Podizanje čuvenog nivoa svesti o značaju rukole bitna je kao i svest o zaštiti šuma, reka, jezera. Dok na Bliskom Istoku i pokondirenom Zapadu sevaju bombe i licemerne pomirljive poruke mira, svet se guši u lažima i dobro upakovanim propagandama. A priroda kao i mi ćuti, i čeka, da se osvestimo. Dok ne bude kasno za početak i za neki zaplet dok ne dođe kraj, neka svako počisti za sobom svoje smeće i pobaca najlepše osmehe svima. Na "smetilištu" ljudskih osmeha i svih vrlina baštine se najlepša čuda, pa neka bude to čudo i da ostanemo i opstanemo svi zajedno, jer lep je ovaj svet i svaki potok i do njega cvet...

Bratislava Radovanović (38), studentkinja master akademskih studija Filozofskog fakulteta PU, Kosovska Mitrovica

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.