Doba NATO-a

Za Medija centar Beograd piše Dragan Bisenić/3. april 2024. godine

Za 75 godina, NATO je jedini međunarodni savez koji doživljava postojanu ekspanziju. Na kraju Hladnog rata postavljeno je pitanje smisla opstanka NATO i već su tražene alternative za evropsku bezbednost, kada su se događaji u bivšoj Jugoslaviji pokazali kao mnogo više od „slamke spasa“, jer je to bio čitav spasilački brod na koji se ukrcala cela istorija NATO. Američki ambasador u NATO (1994 – 1999), Robert Hanter mi je to u davnom intervjuu opisao sledećom rečenicom: „Bosna je mogla da razori, ali je na kraju spasila NATO“. Zbog rusko – ukrajinskog sukoba kompletan NATO po prvi put je uključen u produženi “proksi” rat sa Rusijom. I ne samo to. Ovaj oružani sukob NATO postavlja ne samo kao pitanje svog kredibiliteta nego i opstanka, navodi u autorskom tekstu za beogradski Medija centar Dragan Bisenić, novinar i publicista.

Statua bivšeg predsednika Harija Trumana izlivena u livnici u Normanu u Oklahomi biće postavljena ove nedelje u rezidenciju američkog ambasadora pri NATO-u u Briselu uoči proslave godišnjice alijanse. Statuu je Stejt departmentu poklonio Institut biblioteke Hari Truman. Statua i postament od 4 500 kilograma prevezeni su traktorskom prikolicom iz Oklahome u Kanzas Siti, a otuda do Čikaga, pre nego što su završili na transatlantskom letu za Brisel. Tako će početi obeležavanje 75. godina postojanja NATO, kada su pod predsednikom Harijem Trumanom 4. aprila 1949.  SAD u Vašingtonu osnovale  Severnoatlantsku alijansu. Početkom 1949. godine, dok je besnela berlinska blokada, došlo je do velike debate, duboko u američkoj vladi, između tadašnjeg direktora za političko planiranje, Džordža Kenana i državnog sekretara, Dina Ačesona.

Obojica su bili posvećeni odbacivanju sovjetske dominacije u Evropi i duboko zabrinuti zbog slabosti svojih evropskih saveznika i partnera. Kenan je želeo strpljivu, ali ograničenu strategiju koja bi oslobodila evropski kontinent od američke zavisnosti. Ačeson je bio zabrinut da zapadna Evropa ne bi mogla da se odupre Sovjetima, osim ako vojno angažovanje Amerike ne bude čvrsto i veoma konkretno u vojnom smislu, što je značilo američko prisustvo u Evropi. Ačeson je pobedio u raspravi i Kenanova doktrina „obuzdavanja“ je postalo doktrina proširenog vojnog prisustva i podrške SAD manjim vojnim savezima širom sveta. Odmah nakon toga stvoren je NATO, što je bio presudan korak u ulasku u „Hladni rat“. Tada je 12 zemalja postalo članice NATO-a: SAD, Kanada, Island, Velika Britanija, Francuska, Belgija, Holandija, Luksemburg, Norveška, Danska, Italija i Portugal. Na osnivačkoj sednici NATO, lord Ismej je sažeo ciljeve NATO: „USA – in, Russia – out, Germany – down“ (SAD – unutra, Rusija – van, Nemačka – ispod). Za Rusiju je važila Kenanova doktrina „obuzdavanja“ (containment), a za Nemačku strategija kontrole njenog položaja, vojnih, političkih i ekonomskih ciljeva. 

Od tada do danas, za 75 godina, NATO je jedini međunarodni savez koji doživljava postojanu ekspanziju. Na kraju Hladnog rata postavljeno je pitanje smisla opstanka NATO i već su tražene alternative za evropsku bezbednost, kada su se događaji u bivšoj Jugoslaviji pokazali kao mnogo više od „slamke spasa“, jer je to bio čitav spasilački brod na koji se ukrcala cela istorija NATO. Američki ambasador u NATO (1994 – 1999), Robert Hanter mi je to u davnom intervjuu opisao sledećom rečenicom: „Bosna je mogla da razori, ali je na kraju spasila NATO“.

Upravo zbog rata u Bosni, počelo je osmišljavanje širenja NATO, da bi prvi prijem novih članica, Poljske, Mađarske i Češke, bio formalizovan u jeku NATO napada na SR Jugoslaviju. Sledećih 7 država primljeno je u NATO uoči Samita u Istanbulu 2004. godine. Sledeće širenje dogodilo se 2009, pa onda u narednoj deceniji. Ambicije za daljom ekspanzijom ne jenjavaju, pa su Ukrajina, i pored ratnog sukoba, Gruzija i Moldavija notirane kao države koje žele prijem u NATO. Džordž Kenan je još 1997. godine napisao svoj čuveni uvodnik u kojem je naglasio da je širenje NATO „sudbinska greška“ koja će da dovede do reakcije Rusije, kao što je i dovelo. Upitan da li bi Truman bio iznenađen kontinuiranom pretnjom Rusije NATO-u danas, njegov najstariji unuk, Klifton Truman, citirao je čuvenu izreku pokojnog predsednika: „Ne postoji ništa novo u svetu osim istorije koju ne poznajete“. 

Danas NATO ima 32 države članice, od kojih poslednja, Švedska, posle mnogih peripetija, koje su postavljale turska i mađarska vlada, trebalo bi da bude primljena upravo za ovaj jubilej. Pretposlednja, takođe skandinavska zemlja – Finska, primljena je prošle godine. Ovo je u poređenju sa ranijim etapama, minimalno proširenje, ali se ono doživljava kao najvažnije i najznačajnije, jer je nastalo usled direktne konfrontacije NATO s Rusijom.

Nama dobro poznati „portparol bombardovanja Srbije“ Džejmi Šej, u drugoj, ali sličnoj prilici proslave 60 godina NATO ocenio je da je godišnjica „beznačajna bez potvrđivanja smisla postojanja“. Šej je naglasio da će „uspeh“ na Kosovu i u Avganistanu „odrediti budući kredibilitet NATO-a kao instrumenta za uklanjanje važnih bezbednosnih izazova“, najavljujući da te dve operacije „sigurno neće biti poslednje takve operacije“.

Šej je pomalo bio u pravu, jer Kosovo i Avganistan nisu bile poslednje operacije, ali se nisu završile jednakim rezultatom. Avganistan je okončan kao jasan neuspeh, a Kosovo je, takođe, daleko od svakog trijumfa. Pre će biti da jasno postaje izvor i inspiracija budućih ratova.

Današnja geopolitička mapa nastala je upravo na matrici NATO i zbog NATO, jer je Rusija 24. februara 2022. ušla u Ukrajinu formalno s tri cilja, dok je u pozadini svega stajalo rusko radikalno vojno suprotstavljanje NATO planu da inkorporira Ukrajinu u članstvo. Ali, analogije Krima i Kosova ostaju, bez obzira što su one neprijatne i za samu Srbiju. Zbog rusko – ukrajinskog sukoba kompletan NATO po prvi put je uključen u produženi “proksi” rat sa Rusijom. I ne samo to. Ovaj oružani sukob NATO postavlja ne samo kao pitanje svog kredibiliteta nego i opstanka. Na jednoj strani su oni koji efekte rata ocenjuju sasvim pozitivno za NATO i njegovu budućnost. Konstatuje se da je sukob uvećao političku i vojnu koheziju zapada, umesto očekivanog nejedinstva i razdora, da je Rusija sasvim izlovana, te da se NATO širi. Rusija, umesto da nema direktnu granicu s NATO, sada je produžila tu granicu za 1 500 kilometara, koliko iznose granice Švedske i Finske s Rusijom.

Ali, to je daleko od cele istine. Rat, međutim, predstavlja ogroman izazov za jedinstvo i bezbednost NATO-a, a SAD su upletene u unutrašnju političku debatu koja je zaustavila dalju vojnu pomoć Ukrajini. Ukrajinski predsednik Zelenski pre nekoliko dana dramatično je upozorio da će ukrajinska vojska morati da počne povlačenje, ukoliko ne dobije obećanu američku pomoć.

Već dugo vremena traje i druga debata – o ravnomernoj raspodeli vojnih troškova između SAD i drugih članica. Ona se danas uglavnom vezuje za bivšeg američkog predsednika i verovatnog kandidata republikanaca na ovogodišnjim predsedničkim izborima, Donalda Trampa. Ali, nije on počeo tu raspravu. Od prihvatanja Ačesonovog plana, svaki američki predsednik ga je sledio. Istorija je pokazala koristi tog pristupa tokom većeg dela ovog perioda. Ipak, baš kao što je Džordž Kenan predvideo, američki saveznici su, takođe, iskoristili priliku da u velikoj meri troškove prebace Americi koja nije bila oduševljena time da mora da plaća evropske i druge tuđe račune.

Skoro svaki američki predsednik je tražio, tražio i molio američke saveznike da troše više na sopstvenu odbranu. U svojim centralnim govorima i govorima na Vest Pointu, bivši predsednik Barak Obama je više puta tražio od saveznika i drugih da učine više da pomognu SAD. To je suština njegovog ozloglašenog motiva vođstva iz senke.

Obamine zahteve, kao i zahteve gotovo svakog predsednika pre njega, saveznici su uglavnom ignorisali. Zaista, mnogi su iskoristili priliku da takve zahteve za pomoć iznesu kao dokaz američke slabosti, što je ukazivalo na nedostatak odlučnosti sa strane Vašingtona. Kao i njegovi prethodnici, Obama je negodovao zbog tog odgovora, a zatim je nastavio da sprovodi politiku – rebalans u Aziji i akciju protiv ISIS-a – što je primoralo SAD da apsorbuje većinu troškova i rizika.

Retorički, Tramp sledi tu tradiciju. Njegov jezik je grublji, ali jedva da se razlikuje i od Bernija Sandersa, i od želja Obame, Bila Klintona i Ronalda Regana za više savezničke potrošnje i podrške. Njegovi postupci se, međutim, razlikuju od ostalih. On je pre nekoliko sedmica bio spreman da kaže da će Amerika ne samo odustati od odbrane svojih evropskih saveznika ukoliko ih bude napala Rusija, nego da će još i preporučiti ruskom predsedniku da ih napadne, ukoliko ne budu trošile svoj deo od 2 odsto nacionalnog dohotka na odbranu.

Neke evropske države doista povećavaju svoje vojne izdatke, ali Nemačka, na koju se Trampove primedbe većinom odnose, usvaja tu politiku i veoma sporo je sprovodi. Neke države, poput skandinavskih, toliko ozbiljno shvataju pretnju rata, da izdaju stanovništvu uputstva kako da se ponašaju ako do njega dođe. Druge su toliko ozbiljne, poput baltičkih država, Poljske i još nekih, koje tvrde da Rusija neće stati na Ukrajini, nego da će krenuti dalje na neke druge NATO zemlje.

I doista, kada bi Rusija bombardovala neku NATO državu, šta bi se dogodilo? Da li bi SAD zaratile s Rusijom zbog Crne Gore, kako se to jednom izrazio Tramp? Član 5 deluje kao nepokolebljivo obećanje, ali sve više evropskih država priznaje i sprema se za stanje u kom Amerika ne bi branila Evropu. U svom nedavnom govoru na Samitu EU, predsednik Saveta EU, Šarl Mišel, dugo je govorio o tome kako Evropa mora da se sprema za rat da bi živela u miru. To je veoma daleko od Evropske unije koja je zamišljena kao mirovni projekat. To je sada Evropska unija koja postaje militaristički projekat. Niče je tvrdio: „Ako dovoljno dugo gledaš u ponor, ponor će te pozvati“. Treba se bojati da, ukoliko se neko dugo sprema za rat, možda ga rat stvarno i „pozove“. 

Autor je novinar i publicista