Zašto opozicija čvrsto drži ništa?!

Za Medija centar Beograd piše dr inž. Miroslav Parović/25. septembar 2023.

Šta je najveći resurs koji trenutno stoji na raspolaganju srpskoj opoziciji?! Da li je to moćna infrastruktura aktivista spremnih za veliki terenski rad? Odgovor je da nije jer trenutno u Srbiji postoji oko pedest gradova i opština gde ne postoji niti jedna organizovana opoziciona struktura, a u okviru tih sredina živi skoro milion ljudi.

Takođe, čak i tamo gde postoji iole organizovana struktura opozicije ona ne prodire čak ni do nivoa velikih mesnih zajednica, pa tako u Beogradu postoje gradski odbori koji pak gotovo da ne funkcionišu u Sopotu, Grockoj, Sručinu i generalno manje više u svim rubnim opštinama. Isto tako u Novom Sadu skoro da nema opozicionih organizacija u Sremskoj Kamenici, Futogu, Veterniku, Stepanovićevu, Kisaču, Kaću  i Kovilju što je po broju stanovnika nekih trideset procenata od ukupnog broja stanovnika.

Kada se na ovaj način preračuna dolazi se do dovoljno precizne aproksimacije da oko dva miliona stanovnika Srbije u mestima u kojima živi nema odgovorno lice ispred opozicije koje bi moglo da organizuje predizborne radnje, a nema ni kancelariju bilo koje organizacije u kojoj bi mogli da se održe eventualni sastanci radi operativnih dogovora.

Istovremeno, sa druge strane stoji vlast koja ima aktiviste u svakoj ulici svakog naselja u državi i kancelarije u svakoj mesnoj zajednici. Dakle, verujem da se svi saglašavamo kako postojeća infrastruktura nije snaga na koju se sme preterano osloniti.

Da li opoziciji na raspolaganju stoji neki značajan novac sa kojim bi mogla da popuni nedostatak aktivista spremnih da volonterski rade predizborne i izborne aktivnosti? Odgovor je takođe odričan.

Naime, sveukupno gledano onaj deo opozicije koji je van kontrole Vučićevog režima raspolaže sa ukupnim mesečnim budžetom koji ne prelazi 200.000 evra, a u tom iznosu je sve ono što se dobija na ime mandata u Narodnoj skupštini i iz donacija onih koji smeju da daju, a takvi su danas retki.

Na drugoj strani, vlast samo po onome što dobijaju iz budžeta na ime poslanika i odbornika mesečno inkasira oko 700.000 evra. Plus, s obzirom da su vlast na svim nivoima to im omogućava sivu zonu finasiranja koja praktično i nema neki gornji limit. Takođe, zloupotrebom budžeta se samo na ime podmićivanja penzionera za izbore već do kraja ove godine izdvaja oko 250 miliona evra.

Sve ovo jasno ukazuje da taj jedini opipljivi resurs koji ima deo opozicionih stranaka koje su u pralmanetu ne predstavlja apsolutno nikakvu osnovu za aktivno suprotstavljanje vlasti već da taj novac služi samo da bi se izdržavale vrhuške onih stranaka koje su trenutno na budžetu.

Da li postoje neki moćni mediji koji čvrsto stoje iza opozicije i na taj način nadomešćuju deo logističkih nedostataka? Odgovor je negativan i na ovo pitanje. Naime, kada se pogleda ukupan udeo u gledanosti nekoliko dostupnih profesionalnih televizija uočava se da je on jednocifren što je delom posledica toga što nemaju nacionalnu pokrivenost. Takođe, tiraži dnevnih i nedeljnih novina koje imaju sluha za politički pluralizam ne prelaze cifru od nekoliko hiljada prodatih primeraka. Možda najjači medijski resurs koji danas stoji nasuprot propagandne hidre vlasti vredne više stotina miliona evra jesu alternativni mediji koji međutim jedva preživljavaju i svode se na entuzijastički rad pojedinaca.

I konačno, da li postoji opipljiva podrška srpskoj opoziciji bilo kog značajnog međunarodnog faktora? Odgovor je da ne postoji nikakva, a kamoli opipljiva podrška. O tome najbolje svedoči činjenica da Kina i Rusija ne održavaju čak ni najniži nivo diplomatskih kontakata sa opozicijom, a da ambasade zapadnih država to čine na dosta niskom intezitetu. Takođe, niti jedan opozicioni lider nije imao bilateralni sastanak sa bilo kojim funkcionerom neke od značajnijih država u svetu.

Dakle opozicija trenutno u rukama ima ništa, pa onda ostaje nejasno zbog čega onda to ništa tako čvrsto drži?! Očito je jedina stvar koja postoji kao iole opipljiva taj novac koji se iz budžeta dobija na ime parlamentarnog statusa stranaka (oko 3000 evra po poslaniku), kao i neke apanaže koje parlamentarci imaju. Ovaj novac dolazi do vrhuške parlamentarnih stranaka i sem njih možda još ukupno par stotina ljudi u Srbiji ima nekakvu korist od toga.

Sa druge strane, preko dva miliona ljudi u zemlji se izjašnjava da su protiv vlasti što čini natpolovičnu većinu u manje više svim scenarijima izlaznosti na izborima. U tom broju ljidi se nalaze oni koji su za neke opozicione stranke, oni koji su protiv vlasti i nemaju favorita među postojećom opozicijom kao i apstineti koji na izbore ne izlaze zbog apatije. Jedino animiranje svih njih može da dovede do smene Vučićevog režima.

Naravno, postavlja se pitanje da li je u ovakvim uslovima moguće animirati tih preko dva miliona ljudi da izađu na izbore i da glasaju za opoziciju? Odgovor je da je i moguće i izvodljivo.

Model se video tokom prvih protesta koji su krenuli zbog masakra u Ribnikaru i Mladenovcu. Naime, više stotina hiljada ljudi se samoorganizovalo i svojim sredstvima nedeljama dolazilo u Beograd. Mi iz opozicije smo ih samo pozvali (izuzev nekoliko tzv. patriotskih stranaka koje su pokušale da proteste miniraju, ali su od samog naroda brutalno ućutkani) i bukvalno nikakve resurse nismo morali da ulažemo.

Sa druge strane, ta jedinstvena kolona nezadovoljnog naroda nije ništa puno tražila od opozicije sem da se zadrži složni nastup i da se Vučićev režim na taj način pobedi. Međutim, umesto jedinstva opozicije usledili su bezbrojni pokušaji privatizacije protesta, podele i konačno napuštanje inicijalnih zahteva. Baš zbog toga se sada ima deset puta manje ljudi na ulici i to bez obzira na socijalne probleme koji su iz dana u dan sve veći i veći. Onaj narod koji je maja ove godine pokazao da je živ i da hoće normalnost moguće je u politički tok vratiti samo što širom platformom i pozivom da oni budu glavni nosioci.

Revitalizacija ustavnosti i zakonitosti, vojna neutralnost i snažan obračun sa kriminalom i korupcijom su tri tačke političkog programa iza kojih bi mogla da stane sva prava opozicija bez obzira na ideologiju. Uz ovo, ponuda narodu treba da bude i to da će nakon izbora i zajedničke pobede vlada biti satstavljena bez političara već da će je činiti dokazani stručnjaci, dok bi političari bili u Narodnoj skupštini koja bi bila u stalnom zasedanju.

Na ovaj način bi se dobio pravi sinergijski efekat struke i politike čime bi država vratila u institucije, a normalnost u društvo. Nakon toga bi se dalje nastavio politički život i slobodni izbori na kojima bi građani konačno počeli da biraju programe i ideje. Plašim se da ukoliko izostane ovakav široki opozicioni dogovor koji bi bio dovoljno jasan i privlačan za građane, to ništa za koje se opozicija sada drži postaće još manje.

Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta