Vučićev napad na D. Đilasa i B. Obradovića?
Za Medija centar Beograd piše Dragomir Anđelković/27. jun 2023.
Često se kod nas, kada se govori o tehnikama medijske manipulacije, navodi da je Gebels rekao: „Što je laž veća, lakše je u nju poverovati“. Međutim, nije sve tako. Mislim na sam „citat“, a ne na esenciju ideje koju sadrži. Najveći politički i drugi prevaranti ne priznaju da se oni služe lažima. Obično se gorljivo zaklinju – u skladu sa izrekom „ko o čemu, kurva o poštenju“ – u svoju čestitost. Pokvareni su, kako obično tvrde, njihovi oponenti. Nikako oni. Otuda je, i pomenuti nemački ministar propagande, u svom tekstu pod naslovom „Iz čerčilovske fabrike laži“ iz januara 1941. godine, optužio London za svestranu (geo)političku upotrebu laži. Kako je napisao: „Englezi se drže principa ako je već potrebno lagati, onda je to najbolje činiti tako da deluje osnovano, a što je najvažnije, uporno treba ponavljati laž“.
Fabrika laži
Iz toga je pogrešno izveden i rasprostranjen na početku teksta pomenuti „citat“, kao navodna Gebelsova smernica za propagandu. Taman posla da je taj nacistički glavešina priznao da se on i propagandna mašinerija koju je predvodio – i to još u većoj meri od britanske, jer je u totalitarizmu dopušteno baš sve što je vlastodršcima korisno, a u demokratiji postoje izvesna ograničenja – služe lažima. To, naravno, negira i ovdašnji veliki majstor političke laži Aleksandar Vučić, koji je – bez namere da ga i zbog drugih stvari stavim u istu ravan sa već više puta spominjanim Hitlerovim najbližim saradnikom – takođe vrhunski poznavalac principa i sredstava manipulacije.
Vučić se zaklinje u moral i poštenje, njegovi propagandisti ga predstavljaju skoro kao „sveca“ zaštitnika otadžbine (srpskog pandana zaštitnika Irske Sv. Patrika), a on deluje sasvim drugačije – bilo da usmerava podređene ili u domenu ličnih nastupa. U oba slučaja surovo je pragmatičan i bezočan. Ne obazire se na istinu, niti na interese zemlje i njenih građana. On sve radi onako kako isključivo njemu odgovara, uključujući i plasiranje izmišljotina i još opasnijih poluistina. Iz tog ugla svrsishodno je osvrnuti se i na to što se samozvani gospodar Srbije ovih dana, tokom jedne svoje TV seanse, okomio kao na političare koje, kako kaže, spaja mržnja prema njemu, na Mišu Vacića i Aleksandra Olenika, odnosno na Dragana Đilasa i Boška Obradovića.
Dupla igra
Odmah se nameće pitanje – zašto je to uradio? Da li da im pomogne tako što ih promoviše kao ljute opozicionare a oni to nisu? Ili da samo nekima od njih na taj način pomogne, a drugima odmogne, jer ih stavlja u društvo onih koje opoziciona javnost gleda sumnjičavo? U potrazi za odgovorima, uputno je da pođemo od toga da mnogi – ne bez osnova – odmah pomisle da je sve suprotno od onoga što Vučić kaže. Ako ustvrdi da je zid koji je video u Briselu beo, biće da je ipak crn. No, i on dobro zna da ljudi koji imaju odbojnost prema njemu i politici koju vodi, po pravilu tako reaguju, pa nekada pravi zbunjujuće konstrukcije i zamke. U njegovom „toku misli“, iako štošta tu deluje nepovezano i konfuzno, ništa nije slučajno. I ima svrhu da višeslojno obmane.
Da krenemo prvo od onoga zašta sam bez dileme uveren da je suprotno onome što je rekao. Miša Vacić, lider „Srpske desnice“, stari je prijatelj Andreja Vučića, pa i njegovog starijeg brata. Za Vacića je, to mogu lično da posvedočim, u vreme kada sam sa Aleksandrom Vučićem bio u kontaktu, on uvek imao lepe reči, što je retkost s obzirom na to kako tretira ljude. On je za njega bio neko za koga je mislio da mu ne bi ni u kom slučaju naudio. Štaviše, i da bi uvek prema njemu i njegovoj porodici bio lojalan. Ne vidim da se do danas išta promenilo u njihovom odnosu. Ako, kojim slučajem, na ličnom planu i jeste, to se nije javno manifestovalo tako da bi se Vučić baš toliko naljutio na Vacića, da ga stvarno svrsta među one koji prema njemu ispoljavaju snažan antagonizam. Što se Olenika tiče, ne znam da li on sada ima ikakvu vezu sa Vučićem ili nekim iz njegovog najbližeg okruženja, ali ranije nju nije imao. Međutim, pomenuti političar NATO orijentacije, izgleda da je sada u kombinaciji sa nekim ko želi da pomogne srpskom autokrati u situaciji kada je u velikom problemu. Mrzeo ili ne intimno Vučića, ono što sada radi i te kako mu koristi.
Izmišljanje Majdana
Vučić sa svojim aparatom za ispiranje mozgova, u vremenu kada su u toku opštenarodni protesti protiv nenormalnog sistema čiji je on nosilac, tvrdi da se radi o pokušaju Majdana tj. „obojenog prevrata“ u Srbiji. Navodno, njega Zapad preko ovdašnje opozicije ruši jer mu nije po volji. Koješta! Predsednik Srbije je skoro okončao faktičko priznanje Kosova. Sve pozicije koje smo tamo imala pre nego što je došao na vlast, predao je Albancima. Zašto bi onda na njega bili ljuti njihovi evroatlantski mentori? On je, to stalno treba ponavljati, pre srpski Zelenski nego Janukovič, koga su Amerikanci oborili sa vlasti. To je svakim danom sve jasnije i mnogim građanima koji prate režimske medije. Zato je, deluje mi, aktiviran faktor Olenik, i to na način da koliko god je moguće više naudi onom delu opozicije koji se obično naziva prozapadnim.
Taj političar je pre nekoliko nedelja sa čuvenog trga Majdan u Kijevu, pozvao građane na proteste „Srbija protiv nasilja“. Nije nego. Zar je korisniju municiju mogao da dobije Vučićev mitraljez laži? Da li se opštenarodni antirežimski protesti podržavaju tako što se sa pravog Majdana tvrdi građanima zemlje gde on po pravilu nije popularan, da je kod nas „Majdan“ ono što to zapravo nije? Posle onoga što je poručio iz Kijeva, Olenika skoro pa niko od građana koji sa tzv. prozapadnog stanovišta protestuju protiv Vučića, ne shvata kao igrača koji doprinosi njegovom padu. S druge strane, o Vaciću slično misle oni koji sa nacionalnog stanovišta protestuju protiv našeg samodršca zato što gazi srpske interese koliko i demokratske vrednosti.
Lažna i važna opozicija
Svestan da su mu Vacić i Olenik na ovaj ili onaj način saveznici, naš postmoderni autokrata proba da im pomogne. U očekivanju gradskih ili vanrednih izbora, potrebno mu je što više „konstruktivnih opozicionara“ na raznim delovima političke scene. Radi toga je – da i to pomenem – u dogovoru sa njim izbacio Bastu iz vlade i pomaže mu da napravi navodno opozicioni prozapadno-nacionalni pokret. A već ranije infiltriranim svojim igračima u opozicionim redovima ili onima koji su tu naknadno „kupljeni“, pozerskim napadima nastoji da stvori „antivučićevski“ kredibilitet, bilo da nastupaju kao nacionalisti raznih intenziteta (od umerenog do šovinističkog) ili sa antinacionalnim idejama. Toliko o pomenutim političarima drugog reda. Šta je sa Đilasom i Obradovićem, koji su deo prve političke lige? To je mnogo važnije.
Oni, koliko znam, nisu u vozu čiji je mašinovođa Vučić. Nikada nisu ni bili u njemu kao Vacić, a bogami sada i Olenik. Verovatno su nekada – kao i, makar posredno, većina ljudi iz naših iole relevantnih društveno-političkih krugova – sa njim imali izvestan kontakt. Ali su mu u ovom trenutku ozbiljni protivnici. Otuda, u skladu sa već navedenim njegovim manipulativno-obmanjivačkim formulama, čini se da je Vučiću cilj da deo građana navede na pomisao da i njih spominje kao protivnike jer to više nisu, tj. jer su sa njim napravili neki aranžman pa hoće to da prikrije. Pogotovo što se sve dešava onda kada ima posebne razloge da proba da im naudi tako što govori istinu o njima ali sa namerom da navede publiku da je preokrene po principu: kad lažov nešto kaže a za deo znamo da ne stoji, pretpostavljamo da to važi i za ostalo!
Kontriranje autokratiji
Đilas ima značajnu ulogu u organizovanju masovnih protesta protiv Vučića koji mu prave ogroman problem. Poznat je, i među onima kojima njegovi stavovi nisu bliski, po svojim menadžerskim sposobnostima koje su sada jako važne. Direktno ili indirektno vrlo je aktivan u medijskom delovanju protiv režimske crne propagande. Kada se radi o Bošku Obradoviću, on, posle uzdržanosti (iako u odnosu na duge parlamentarne tzv. patriotske partije znatno manje) prema narodnim protestima, sve više izlazi iz klišea režimske propagande da rodoljubi nemaju šta da traže u koloni sa onima koji na prvo mesto stavljaju tzv. evropski put.
Među činiocima tzv. institucionalizovane patriotske opozicije, „Dveri“ su najbliže onome što može da se nazove jasno artikulisano i dosledno anitvučićevsko opredeljenje, dok drugi iz tog kruga njega raznim izgovorima – od priča o tome da su od Vučića gori oni koji bi mogli da ga zamene, do tvrdnji da dok je Kosovo ugroženo nije vreme za velike unutrašnje lomove – neretko relativizuju. Tome doprinose i priče o albanskim zločinima, a da se prvo ne kaže da je ono što se sada dešava na severu Kosova, Kurtiju omogućio Vučić, tj. da on posredno hapsi i bije Srbe dok licemerno lije krokodilske suze nad njihovom sudbinom (možda se to na predstojećem skupu posvećenom Kosovu promeni, ali nisam preveliki optimista da će Vučić biti adekvatno osuđen). Obradović je, u tom svetlu, Vučiću opasan jer uz svo variranje kako ne bi spalio mostove ka ostatku tzv. patriotske opozicije, ne ide na ruku njegovom planu za dubinsku podelu građana koji se protive režimu.
Bog iz mašine
Iz svih navedenih razloga, Vučić želi Đilasu i Obradoviću da naudi na već opisani način. Gebels i drugi opskurni propagandisti iz prošlosti tome, kao i svim drugim vidovima režimske stigmatizacije svih ostalih iole opasnih neistomišljenika, mogli bi samo da aplaudiraju. Srpsko opskurno političko pozorište radi punom parom. Ali, ne zaboravimo još nešto, u njemu, kao i u antičkom teatru, postoji – Deus ex machina („Bog iz mašine“). Obično je u trenutku kada je situacija delovala nerešivo, „sa neba“ na pozornicu tamo spuštan glumac maskiran u neko božanstvo, koje je volšebno razvezivao zamršene čvorove. Takva bića kod nas pokušavaju da budu zapadni faktori koji neretko i nađu način da nametnu ono što žele. Sada im je cilj da pomire Vučića sa delom opozicije, koja bi ubrzo dobila fer beogradske izbore i šansu da na njima pobedi. Bilo bi dogovoreno i održavanje vanrednih parlamentarnih izbora sledeće godine uz mehanizme za poboljšanje izbornih uslova.
Deo opozicije bi tako već pre kraja ove godine dobio malo vlasti i nacionalnih resursa, te osnov (mada uveren sam sumnjiv) da se nada većem profitu u narednom periodu, dok bi Vučićev režim bio konsolidovan i ko zna koliko bi još opstao. Amerikanci bi mogli da računaju da će do sredine decembra, uz dodatnu podršku sadašnjem režimu iz dela aktuelne opozicije, dobiti ono što im je najvažnije – našu definitivnu kosovsku kapitulaciju. Nadam se da nije tako jer na tu spolja smišljenu prljavu igru, ne deluje mi razumno da bi pristali oni koji sada osećaju da je Vučić slab te će pasti ako se narodni pritisak održi do septembra a onda bude pojačan. Ali ako je, kažem samo hipotetički, ipak tako – smisao napada na Đilasa i Obaradovića ili jednog od njih (pre prvog), bio bi isti kao u slučaju Vacića i Olenika. Ali, kao što rekoh, ne mislim da je to realno.
Niti Đilas, niti Obradović, ne daju nikakve signale da su spremni da budu pojasevi za spasavanje uzdrmanom autokrati, a zdravomisleći su ljudi, i mogu da sagledaju koliko bi ih to koštalo. Pre će biti da je Vučić sa svojim neprekidnim igranjem prljavih igara, počeo da u Srba izaziva kolektivnu paranoju, pa se često uzimaju u obzir najgori scenariji ma koliko bilo malo verovatni. Umesto da verujemo u zavere – to kažem i samom sebi – bolje je da se usredsredimo na rušenje već poljuljanog režima i da podržimo one političare koji tome doprinose. Nikada nije kasno da se okrenemo protiv njih ako sa Vučićem naprave neprincipijelan dogovor. Vreme je da oslobođeni građani Srbije postanu „Bog u mašini“.
Autor je istoričar i politički analitičar