MIŠLJENJA I KOMENTARI

Vučićev izborni pojas za spašavanje
Foto: Medija centar Beograd

Vučićev izborni pojas za spašavanje

Za Medija centar Beograd piše Dragomir Anđelković/17. jul 2023.

U prošlom tekstu (Vučićev napad na D. Đilasa i B. Obradovića?) bavio sam se Vučićevim crnim propagandnim igrarijama, u kojima ne znači da stvarno želi da  naudi onima koje pominje kao svoje političke protivnike i kao takve napada. Nekima – tako što ih lažno predstavlja kao neprijatelje i time im jača opozicioni „kredibilitet“ kod građana površno upućenih u politiku – namerava da pomogne, a drugima, stavljajući ih u kontekst u kome je pažljivim posmatračima jasno šta radi sa prvima, perfidno hoće da naudi u očima određene ciljne grupe. Zaključio sam da je poslednje verovatno slučaj sa Draganom Đilasom i Boškom Obradovićem koji su se našli u društvu onih koji nedvosmisleno koriste režimu i on im iz tog razloga pomaže. Danas, samo posle dvadesetak dana, više u to nisam siguran. Štošta se desilo što na Đilasa i Obradovića baca senku.

Vučić je u velikom problemu jer narodni protesti polako ali sigurno razjedaju stubove njegove vlasti. To je dug proces ali naš umišljeni samodržac usled njega već ima osetnu štetu. A dobro zna šta u politici znače trendovi. Stoga, kuje lukavi plan kako da se iz mučnih okolnosti u kojima se nalazi iščupa pre nego što bude kasno da spreči potonuće svog broda. U tome mu pomažu i neki zapadni faktori kojima je bitno da on okonča sve što je obećao oko kosovske kapitulacije Srbije pre nego što ode sa vlasti (nagrada bi mu bila da se to desti bez posledica po njega i njegovo najbliže okruženje).

Predsednik Srbije sada očajnički želi sukcesivno održavanje vanrednih lokalnih i parlamentarnih izbora uz učešće što većeg dela opozicije (mislim na one njene elemente koje potpuno ne pokreće kao pozorišne lutke). Tako bi političke procese vratio u arenu koju u celini, od nadzemnog dela, do skrivenih podzemnih tunela, kontroliše. U njoj bi se on, kao i do sada, borio u oklopu dok bi njegovi protivnici bili uvučeni u obračun gotovo goli, bosi i nenaoružani. Vučić koristi državne resurse kao da su njegovi lični ili partijski, ima desetostruku medijsku prednost, povezan je sa mračnim društvenim krugovima koji i te kako igraju važnu ulogu u političkim nadmetanjima. Znači siguran je da mu niko ništa ne može pod uslovom da pristane da igra na njegovu muziku. Ne zbog naročito velike popularnosti SNS-a, već usled toga što je teško nadmetati se sa njim na njegovom borilištu, dok je on nakljukan sredstvima za doping, dok se oni sa druge strane linije izbornog „fronta“ gegaju sa teškim bukagijama.

Onaj ko znajući to ipak pristaje da otvoreno uđe u takvu igru ili bar nekako asistira režimu, nešto veliko zauzvrat mora da dobije. Zna to i Vučić. Zato u zakulisnim pregovorima nudi održavanje beogradskih izbora pre ostalih, i to tako da oni budu relativno fer. Onoliko koliko je to u lažnim demokratijama moguće. Konje, oklope i mačeve dobila bi i opozicija, a SNS sa „službama“ koje je uzurpirao, njoj, ili bar njenom „kooperativnom“ delu, ne bi pravio zamke ispunjene zmijama otrovnicama. Dajući im prestoni grad sa nemalim resursima koje on ima, samozvani feudalni gospodar Srbije očekuje da dobije prekid masovnih narodnih protesta ili bar da prouzrokuje podele koje bi ih marginalizovale. A onda bi se posle razgovaralo i o vanrednim parlamentarnim izborima u kojima bi opozicija imala nešto bolje uslove (bar malo lakše bukagije, mada i to, nema sumnje, asimetrično).

Gde su u svemu tome Đilas i Obradović? Prvi je podržao „neobični“ predlog Aleksandra Jovanovića Ćute da se u septembru, navodno nezavisno od protesta koji bi bili nastavljeni, održe beogradski izbori. To bi zapravo bilo bacanje Vučiću pojasa za spašavanje. Da se ne pravimo naivni, ulazak u izborni proces nije kompatibilno sa pojačavanjem protesta. Naprotiv. Oni imaju puni smisao ako od septembra uđu u pojačanu fazu, koja podrazumeva građansku neposlušnost i pasivan otpor. To podrazumeva blokadu sistema do prihvatanja zahteva koje su građani definisali. Učešće na izborima, koji su par excellence sistemske prirode, u takvim okolnostima naravno da nije moguće. Ako se nasuprot tome ide izbornim putem, onda se protesti ne pojačavaju već obesmišljavaju. Bili bi svedeni na puke predizborne šetnje, u kojima mnogi od onih koji su sada na ulicama, više ne bi učestvovali.

Kolone bi se izdelile i umanjile jer bi se građani demoralisani i mnogi od njih ponovo skliznuli u političku apatiju. S druge strane, kao i 2012-2013. godine, imali bismo na nivou Beograda vlast uz učešće dela onih koji su republička opozicija. To bi tim političarima dalo mogućnost da imaju ličnu korist a njihovim partijama veće resurse na nekim narednim izborima. No, daleko je od toga da bi usled toga Vučić bio ozbiljno ugrožen. On bi ponovo imao svega potrebnog za izbore mnogo više od konkurenata, a dobio bi kao ključne oponente one koji bi bili spremniji da veliki meč relativno trpeljivo izgube kako bi zadržali ono što im je prethodno dato na beogradskom turniru.

To Đilas koji je već prošao kroz situaciju da ima gradsku vlast dok je na državnom nivou opozicija, dobro zna. Ipak, stiče se utisak, podržava ono što samo pojedincima donosi dobro a ništa suštinski ne menja nabolje na nacionalnom planu. Što se Obradovića tiče, on se, koliko znam, za razliku od Novog DSS, nije izjasnio u prilog parcijalnih beogradskih izbora, već zagovara vanredne izbore na svim nivoima posle obrazovanja šestomesečne prelazne vlade. Njena uloga bila bi da ih organizuje tako da budu koliko-toliko fer. To verovatno ima nekog smisla, ali nema ga i najavljeno produbljivanje saradnje sa onima iz, navodno, patriotske sfere, koji su pod kontrolom režima.

Kako drugačije objasniti to da neke opozicione partije – a valjda je svugde u svetu posao opozicije da slabi vlast – ne glasaju za smenu ministra policije? I još ga brane. Ili, još gore od toga, stanu uz šefa političke policije autokratskog režima protiv koga se, kao, bore. Pa noseći stub svake nedemokratske vlasti su tajne službe i zar nije logično makar mirno posmatrati šta će biti kada se njihovi rukovodioci nađu u problemu, ako se već procenjuje da iz geopolitičkih razloga nema smisla da im se oni povećavaju? Nasuprot tome, kod nas je Vulin dobio svesrdnu podršku većeg dela tzv. nacionalne opozicije (Zavetnika i Novog DSS). Navodno, zato što Amerikanci rade protiv njega jerje „dokazani patriota“. Koješta.

On je deo režima koji je od 2013. do danas – znači od Briselskog sporazuma, preko ukidanja Civilne zaštite (zapravo značajne vojno-policijske formacije) koja je do 2016.vrlo uspešno branila četiri severnokosovske opštine sa srpskom većinom, do, sa Vašingtonom dogovorenog povlačenja Srba iz institucija lokalne vlasti – prepustio Albancima sever Kosova koji smo kontrolisali koliko i Bujanovac. Kada se sa nekim iz te ekipe Amerikanci svađaju i kažnjavaju ga, to je disciplinovanje kvislinga koji iz svojih a ne državnih razloga nešto petljaju, a ne pritisak na „nacionalno posvećenu“ vlast. Pri tome prevashodno mislim na to da podsećaju Vučića, udarajući na njegove eksponente, „ko kosi a ko vodu nosi“, a ne da su posebno bitni oni koji su izloženi udaru.

Neko ko za sebe tvrdi da je patriotski, državotvorno nastrojen deo opozicije, to sve ne sme da prenebregne. Političke organizacije ne vode baš glupi ljudi. Druga stvar je koliko su principijelni pa i elementarno moralni. Kada se prave da ne vide ono što jeste, i tvrde da je u pitanju ono što nije, onda za to imaju dobar razlog. Ostaje nam da nagađamo kakav je on. Ali, vredi se setiti da u autoritarnim sistemima sa kvazidemokratskim kulisama, kada su šefovi „službi“ u problemu, oni po pravilu traže javnu podršku koju jedino mogu da dobiju od razgranate mreže skrivenih saradnika. Ko bi drugi bio lud da se zbog njih kompromituje? Tako se, u trenucima dok su saradnici prinuđeni da po sebe kontraproduktivno demonstriraju lojalnost, nakratko jasno vidi ko je sve deo, u našem slučaju, tzv. udbaškog bratstva.

Boško Obradović nije bez političkog iskustva da to ne zna. I to u potpunosti. Uprkos tome, ponovo predlaže formiranje, uveren sam u to, lažnog ili BIA patriotskog bloka. Službe i njihovi „nacionalni“ eksponenti dobro vide šta režim radi sa Kosovom. A rade za njega udarnički. O kakvom onda tu patriotizmu može da se priča? Asistiranje onima koji rade protiv nacionalnih interesa nije patriotizam. Ali kada se radi o Draganu Đilasu, iz druge ideološke priče, kao i o Bošku Obradoviću iz nacionalne, i dalje sam uveren da nisu organski akteri Vučićevog monstruoznog sistema. Razumem i to da se u politici – koja je u suštini prljavo zanimanje bez koga se ne može – prave razne kombinacije. Ipak, neke crvene linije moraju da se uvaže. Ako pređu preko njih političari služe samo sebi i totalno gaze sve principe koje javno zagovaraju. U našem slučaju, suštinski postaju ono što formalno nisu.

To je nedopustivo. Posebno u Srbiji koju Vučić, sada je to nedvosmisleno jasno, gura u opšti nacionalni sunovrat, dok se u autoritarnom ponoru već uveliko nalazi. Tu više ne sme da bude kalkulisanja u vezi sa doslednim otporom destruktivnoj vlasti jer u igri je bukvalno naš opstanak. Tim pre je tako, ne samo iz moralnih već i politički pragmatičnih razloga, sada kada narod svojim masovnim protesnim angažovanjem, i pokolebanima sve više vraća veru da Vučić nije nedodirljiv. Otuda, ako su na osnovu dosadašnjeg iskustva Đilas i Obradović bili uvereni da se sa Vučićem makar posredno mora kolaborirati da bi se opstalo na političkoj secni, ili ako su im neki strani faktori došapnuli da će se oni postarati da pošto se smire protesti, u par koraka on ode sa vlasti – pomenuti političari bi morali da se trgnu i odbace takve zablude. Samo nepokolebljiva borba protiv nakaradnog režima, i odbacivanje svih za koje je jasno da su njegovi trojanski konji (a ne pravljenje koalicija sa njima), spašava Srbiju. Niti će Vučić tek tako otići sa vlasti, niti će nam stranci doneti išta dobro.

Autor je istoričar i politički analitičar

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.