Vučićev "kosovski zavet"

Za Medija centar Beograd piše Dragomir Anđelković/14. oktobar 2023.

Vučić je najavio raspisivanje vanrednih parlamentarnih, beogradskih i vojvođanskih, kao i nekih opštinskih izbora, za 17. decembar ove godine. Predsednik Srbije – poznat po tome što je pred srpskom publikom „lav“, a pred zapadnim nadzornicima „miš“ – sigurno to nije uradio samostalno. Nema sumnje da je dobio zeleno svetlo iz – posle odlaska Angele Merkel sa kancelarskog mesta za njega jedino uistinu relevantnog – Vašingtona. 

KUPOPRODAJNA NATEZANJA

Amerikanci i njihovi evropski (mlađi) partneri, neko vreme nisu odobravali raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji. Polazili su od toga da bi to ukočilo proces implementacije Francusko-nemačkog plana za faktičko priznanje Kosova od strane Beograda. Izborna kampanja, postizborno natezanje, formiranje nove vlade. Sve to kod nas, nesumnjivo uz nameru Vučića da iz raznih razloga kupuje vreme, uvek dugo traje. A postmodernim okupatorima Srbije žuri se da pre okončanja rata na Istoku Evrope, i nesumnjivog redefinisanja sfera uticaja velikih sila, zatvore sporna pitanja u zoni koju smatraju nesporno svojom. 

Vučić nije mogao da obavi ono što je obećao zbog masovnih protesta koji su izbili u maju. Povod nije bilo Kosovo već klima nasilja stvorena od strane autoritarne vlasti, ali je uzrok bio mnogo dublji: svestrano i duboko nezadovoljstvo građana (a za nemali broj njih je tu bitan faktor i režimska nacionalna izdaja). U takvim okolnostima, kada je zapaljiva energija bila razlivena po ulicama i trgovima, naš samodržac ni da je hteo, nije smeo da povuče poteze koji bi potencijalno zapalili vatru. Uz to, nema sumnje, i njemu je odgovaralo da razvlači stvari oko Kosova. 

Ne zato što mu je posebno stalo do njega, već je svestan smisla srpske izreke „prekom preče, naokolo bliže“. Da ne bi ugrozio sebe, potrebno mu je vreme da skuva „srpsku žabu“, tj. prevari Srbe da se nije odrekao Kosova koje je zapravo dao. Zapadnjaci možda shvataju da je tako, ali ih Vučićev račun previše ne interesuje. Traže da im da ono što je prodao. Uz prethodno rečeno, on dobro zna da kada ispuni taj, nesumnjivo ključni inostrani „domaći zadatak“, polako ističe rok njegovog političkog trajanja. Biće mu, posle nekog vremena, omogućeno da mirno ode sa državnog vrha i sa svojim okruženjem sačuva lične „plodove“ vladarskog „rada“, ali ne i da na stari način nastavi da „doživotno“ vlada. Zapad autokratiju toleriše u još do kraja nepokorenoj periferiji, ali tamo gde je definitvno postavio zastave, očekuje viši stepen prilagođavanja svojim normama. A Vučić bi još dugo da vlada kako hoće. 

OBEĆANO FAKTIČKO PRIZNANJE

Da se podsetimo, šta je Vučić konkretno obećao da će uraditi do kraja 2023. a to nije učinio? To je posredno stavljanja potpisa na Francusko-nemački plan preko prateće dokumentacije uz sredstva koja bi Srbija makar nominalno dobila na donatorskoj konferenciji planiranoj za avgust pa odloženoj za oktobar 2023, a sada prenetoj na početak sledeće godine. Vašingtonu je tako nešto potrebno kako bi Španija i druge članice NATO-a, koje su zauzele stav da neće protivno politici Beograda priznati Kosovo, pokrenule proceduru prihvatanja samoproglašene „nezavisnosti“ naše južne pokrajine. 

Formalizovano faktičko priznanje od strane Beograda brzo bi geopolitičkom alhemijom preraslo u de jure priznanje od strane, kako su Amerikanci planirali, svih članica Severnoatlantskog pakta koje to još nisu učinile. Onda Kosovo može u NATO, što je Beloj kući prioritet.

Sada Robert Fico sa svojom pobedom u Slovačkoj, komplikuje celu kombinaciju. Stejt department se ipak nada da će i njega, kao prethodno Đorđu Meloni u Italiji, ruku pod ruku sa briselskom birokratijom, u par koraka ukrotiti. Ipak, ni sam ne zna dokle će tako moći. Suviše mnogo žarišta otpora se javlja iza atlantskog bedema, tamo gde su Amerikanci mislili da su potencijali za to iskorenjeni. Zato je Vašingtonu i njihovom pratećem EU orkestru, važno da munjevito okonča  kosovsko poglavlje. Ta periferna pobeda  ne samo što učvršćuje limes, već im jača poljuljane pozicije u pozadini.

KLANJANJE KURTIJU

Tako smo ponovo stigli do naših izbora. Vučić je dobio precizne rokove u kojima mora da ih završi i formira vladu. Zapad više neće tolerisati njegovo poigravanje. Srpska vlast do kraja proleća ima obavezu da okonča prihvatanje plana o faktičkom priznanju Kosova. Uporedo, Srbi moraju da se vrate u kosovske institucije. Posle kosovske kapitulacije Beograda, Kurti je, tvrde upućeni, spreman da formira Zajednicu srpskih opština. Doduše, ne kako je predviđeno Briselskim sporazumom, već bez ikakvog izuzetka u duhu tzv. kosovskog ustavnog poretka, kao asocijaciju opština sa srpskom većinom bez izvršnih ovlašćenja. 

Srbima se nudi, pre svega, kulturna autonomija i povezivanje lokalnih samouprava u kojima su gro stanovništva, i ništa više od toga. Ali pošto ih je Vučić nakaradnom politikom doveo u situaciju da im na vratu stoji albanska paravojna čizma, mnogima i manje od toga – samo opštinska vlast koju su do pred kraj 2022. imali i u četiri opštine na severu Kosova, te po evropskim standardima zastupljenost u tamošnjoj lokalnoj policiji u skladu sa udelom u stanovništvu – deluje fantastično. Iz pakla i Bugojno izgleda kao Pariz! 

Vučiću se naravno ne dopada to što je morao da klekne pred Kurijem, i bez ispunjavanja zahteva koje je postavila „Srpska lista“ kada su napuštane kosovske institucije na severu (u praksi sve manje) naše južne pokrajine, pristane da se stvari vrate na stanje koje je „ponosno“ srušio. Srbi po nalogu režima u Beogradu iz policije i opštinskih uprava, Srbi po novoj naredbi sa pomenute adrese, u policiju i opštinske uprave, a ništa dobro zauzvrat ne dobijaju. Samo su se jako namučili, i to oni koji su preživeli. To nažalost nije slučaj, kao što dobro znamo, sa svima njima. Ali Vučić je bio prisiljen da popusti. To je cena za raspisivanje novih izbora i izvlačenje iz škripca u koji je upao.

UVOD U KAPITULACIJU

Autokratski vladar Srbije je očito odavno Zapadu dao lični „kosovski zavet“, a on podrazumeva da će pogaziti onaj tradicionalni srpski, i legalizovati, protivno Povelji UN i Rezoluciji 1244, otmicu Kosova. Sada je on u zamci jer je njegovo varanje građana Srbije – pošto je hteo i da bude uspešni kvisling i da ostane „patriota“ – išlo sporije nego što je obećao Zapadu te je rezultiralo aktivnom ljutnjom onih kojih se plaši. Sve što je radi toga da sačuva „i jare i pare“ preduzimao, kumulativno je, i to na svim poljima, okončano neuspehom.

Vrdao je, što bi rekao naš narod, nadajući se da će usled nastajanja novog geopolitičkog odnosa snaga u svetu, izvući nešto više od prvobitno dogovorenog. Za sebe ili i za naciju, nije sada primarno bitno (mada bi Vučić sigurno voleo da i tu nešto dobije, ako ga personalno to ne košta, jer neko ko sebe vidi kao nacionalnog mesiju ne želi da u istoriju uđe kao izdajnik). Ali toj nadi je došao kraj. Posle „banjske katastrofe“ (o kojoj sam šire pisao u tekstu „Sramna Vučićeva ,Slivnica’?“) njegov NATO sat je otkucao 12 časova. A zbog sebe, spreman je da žrtvuje svaki nacionalni interes. Tako je, priteran uz zid, zaključio najnoviji dogovor sa svojim stranim „mentorima“. Oni su na to pristali kada su se uverili da su ga nokautirali. Posle toga je dobio bukvalno dnevni raspored obaveza. Izbori u delovima Srbije pod kontrolo Beograda kao i na severu Kosova, njihova su početna tačka.

Ostaje samo pitanje da li je Vučić morao da pristane i na neke unutrašnje (sada mislim na tzv. „krnju“ Srbiju“) ustupke? Primera radi, da prozapadnoj opoziciji prepusti Beograd (ili bar tu organizuje fer izbore, što znači da ih izgubi), a možda i napravi sa njom veliku koaliciju posle izbora. Drugo mi sada ne deluje realno, jer sumnjam da bi bilo produktivno za SAD. Veliki deo birača prozapadnih partija užasnuo bi se zbog njihovog ulaska u koaliciju sa onim ko se sada, osnovano, smatra autokratom. A tzv. patriotske partije nisu bitne. Jasno je da su pod kontrolom režima.

Što se Vučićevih birača tiče, oni su hipnotičkom propagandom ubeđeni, na primer, da je Đilas lični đavolov izaslanik za Srbiju. Velika koalicija bi otuda svakoj od strana stvorila probleme, a oni bi realno mogli da se preliju na ulice. To ponovo ne bi pogodovalo kosovskoj kapitulaciji. Tako da sam uveren da ako su Amerikanci i izdejstvovali neke ustupke za opoziciju koja im je bliska, oni su na nižem nivou od republičkog (pre svega u vezi sa Beogradom). Tako su, najverovatnije, kupili njeno (sramno) odustajanje od protesnih zahteva građana, kao što su Vučićevim avansnim plaćanjem ceha za raspisivanje izbora, počeli da pripremaju teren za omekšavanje Kurija. 

SRAMNI DRŽAVNI PROVIZORIJUM

Onda bi, početkom sledeće godine, posle naših izbora i formiranja nove vlade, stvari krenule sledećim redosledom: 1) Srbija potpisuje plan o faktičkom priznanju Kosova i povlači neki potez u pravcu njegove implementacije, 2) Posle konstituisanja srpskih lokalnih organa vlasti na severu Kosova, Priština ubrzano formira sterilisanu Zajednicu srpskih opština, 3) nastavlja se primena Francusko-nemačkog sporazuma. I to je to. Ustav Srbije potpuno biva pogažen, a mi, posle dosta „batina“, obavljamo baš ono što se očekivalo da učinimo ranije. Naravno, ni tada, ni sada, ako držimo do pravne države i nacionalnih interesa, to ne smemo da učinimo. Ali do svega toga je Vučićevom režimu, ali i velikom delu naše tzv. političke elite, u praksi stalo kao do „lanjskog snega“. 

I šta ćemo na kraju dobiti: osakaćenu Srbiju uvučenu u NATO onda kada se već uveliko menja svetski poredak. Možda je trebalo, kao i svi drugi u Evropi istočno od nekadašnje sovjetske granice, odavno da se poklonimo Vašingtonu i uđemo na njegov brod dok je još bio bez konkurencije i pun raznih đakonija. Zahvaljujući politici u kojoj je Vučić i te kako aktivno participirao pre nego što je postao ono što je sada, to nismo činili. A sada kada se raspored figura na globalnoj šahovskoj tabli konačno menja, i postoje realne šanse da ako još malo izdržimo dobijemo bolju priliku za rešavanje raznih aspekata otvorenog srpskog pitanja, kapituliraćemo zbog Vučićevih lično-partijskih interesa. Pri tome ga se nećemo ni rešiti baš brzo. Izdejstvovaće on još par godina vladavine po dosadašnjem modelu, kako bi učvrstio novostvoreno stanje na srpskim prostorima. Eto, to nam donose izbori. 

Srbija će, ako nastavimo putem kojim idemo, definitivno postati najgora kombinacija Azerbejdžana i Jermenije. Do kraja nacionalno neuspešna i ponižena zemlja, sa autoritarnim poretkom. Baku je uspešan, u Jerevanu bar postoji demokratija. A nama sledi dupla nula. Toliko smo ispali neozbiljni i nesposobni, pre svega zahvaljujući Vučiću, da Kurti sa svojim paradržavnim strukturama spram nas deluje gromadno. Da li je onda Kosovo Srbija ili je Srbija simbolički ono što bi trebalo da bude Kosovo – provizorni entitet pod stranim protektoratom? 

Autor je istoričar i politički analitičar