MIŠLJENJA I KOMENTARI

Uteha Severnog mora
Foto: Medija centar Beograd

Uteha Severnog mora

Za Medija centar piše: Muharem Bazdulj/16. jun 2021.

Život i umetnost vole cirkularne strukture. Kad se nešto na istom mestu simbolički započne i završi, ljudi u tome vide stvar gotovo pesničku. Zato se mnogi i jesu zakačili za, recimo, onu frazu da je kratki dvadeseti vek počeo i završio u Sarajevu, počeo 1914,  a završio 1992.

Da, ako Sarajevo ima svetsku slavu grada u kome je simbolički započeo Prvi svetski rat, sličnu slavu, kad je o Drugom svetskom ratu reč, ima Gdanjsk. Tamo je započeo napad Nemačke na Poljsku što je svet odvelu u najveću ratnu klanicu svih vremena.

Često su me putevi, uglavnom književni, vodili u Poljsku, ali u Gdanjsku do marta prošle godine nisam bio. Sve je bilo zakazano nekoliko meseci unapred: evropska novinarska konferencija na kojoj treba da učestvujem, karte i smeštaj rezervisani, nije trebalo da bude nikakve neizvesnosti. Naročito nikakvu neizvesnost nije trebalo da donesu vesti o nekom bizarnom virusu u nekom bizarnom kineskom gradu za koji niko pre toga nije ni čuo.

Međutim, negde od druge polovine februara, počinje se, isprva stidljivo, i Evropom širiti strah od dotičnog virusa. Istini za volju, u to vreme se čini da je ugrožena samo Italija, odnosno jedan njen deo, ali prizori sa ekrana su dovoljno strašni da neki već postavljaju pitanje: Šta ćemo ako ovo i do nas dođe?

Negde u to vreme, u delovima Evrope započinju otkazivanja davno zakazanih javnih manifestacija. Prva takva stvar koju sam primetio bilo je otkazivanje Sajma knjiga u Lajpcigu. Posle je to krenulo kao na traci. Bližnji, prijatelji i poznanici koji su znali da putujem u prvoj polovini marta već počinju da me pitaju pa hoću li stvarno putovati u Gdanjsk, zar nije i ta konferencija otkazana. Organizatori, međutim, pišu nešto tipa: oprez je oprez, ali situacija nije toliko alarmantna da bismo otkazali odavno zakazani skup. Prija mi tada ta „slavenska opuštenost“, pošto mi se u tom trenutku čini da su Nemci i njima slični previše panično reagovali.

Dođe tako i dan putovanja. Na aerodromu nije preterana gužva, ali je mnogo više ljudi nego što ću na aerodromima viđati u idućih četrnaest-petnaest meseci. Letim prvo Beograd – Varšava, pa Varšava – Gdanjsk. Oba aviona su skoro puna, a maske nosi možda troje-četvoro ljudi koji deluju ekscentrično. Sa aerodroma vozom idem u centar grada. Šiba neki hladan vetar. U hotelu me čeka obavest da konferencije ipak neće biti, no organizator nama koji smo došli ipak plaća sve troškove. Ispostavlja se da se konferencija ne otkazuje toliko zbog organizatora, koliko zbog toga jer preko osamdeset posto prijavljenih nisu došli, što samoinicijativno, što zbog saveta i sugestija iz vlada svojih zemalja.

Bilo je zanimljivo videti ko je tu: Turci, Grci, Portugalci, Makedonci. Odmah se uspostavilo neko bratstvo po nonšalanciji. Gledali smo fudbal u hotelskom baru: Atletiko Madrid protiv Liverpula. Madridski stadion je bio krcat.

Svašta sam radio u Gdanjsku tokom tih nekoliko dana, u lepom su mi sećanju šetnje kraj Severnog mora, pamtim dobro kako i na licu mesta i primajući vesti iz Srbije vidim kako se, ali doslovno, iz sata u sat situacija menja i kako raste panika.  Na povratnom letu, maske već nosi barem polovina putnika. Srećom nema kašnjenja. Da mi je avion zakasnio dva sata, morao bih u karantin. U danu mog povratka, u Srbiji je počelo vanredno stanje.

Ostao mi je tako taj put u Gdanjsk kao neka privatna šifra ulaska u pandemiju, a onda mi se, prije nekoliko dana, isti taj Gdanjsk ukazao i kao šifra izlaska. Seo sam pred televizor da gledam finale Lige UEFA, meč između Viljareala i Mančester Junajteda, ne znajući uopšte gde se igra. Komentator je rekao da je UEFA dozvolila da određen broj gledalaca bude prisutan. Upitao sam se: Kad sam poslednji put gledao utakmicu sa publikom? Setio sam se marta prošle godine i hotela u Gdanjsku. Pomislih, vidi koincidencije, i onomad su igrali španski i engleski klub.  A onda je komentator rekao da se finale igra na stadionu u Gdanjsku. I onda se krug zatvorio.

Meč je bio sjajan, starovremenski. Slabiji su poveli, jači su izjednačili. Onda uzbudljiv završetak, još uzbudljiviji produžeci, a na kraju – penali. Sledi nešto neviđeno: svih 10 Viljarealovih igrača koji su dočekali istek stotinu i dvadeset minuta na terenu sigurno zabijaju gol; svih 10 Junajtedovih igrača koji su dočekali istek stotinu i dvadeset minuta na terenu sigurno zabijaju gol. 10:10 u penalima, 11: 11 sveukupno. Pravila su jasna, pošto dotad nisu šutirali, moraju pucati golmani. Golman protiv golmana. Prvo puca Viljarealov golman – i zabija. Zatim odlazi na gol-liniju, navlači rukavice i brani šut Junajtedovog golmana. Velika pobeda i prva evropska titula Viljareala u celokupnoj istoriji kluba.

Kundera je negde zapisao da je merilo zrelosti sposobnost odupiranja simbolima. Možda i moja nezrelost hoće da baš ta utakmica, od 26. maja 2021, bude predznak i simbol pobede nad pandemijom. Dobro, nije da nema i drugih signala. U zemljama sa visokim stepenom vakcinacije, širenje bolesti i naročito smrtnost se drastično smanjuju. U pojedinim zemljama počinje da se nazire povratak u „staru normalnost“.

A i ishod utakmice je zapravo poučan. Nerešen rezultat može trajati dugo, ali ne večno. Ili će virus da pobedi ljude ili će ljudi da pobede virus. Nezavisno od fudbalskog pobednika meča u Gdanjsku, samim načinom na koji je utakmica organizovana pokazuje se da u onoj mnogo važnijoj utakmici, reklo bi se, pobeđuju ljudi.

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.