Taoci ruskih interesa

Za Medija centar Beograd piše: Nikola Lunić/24. oktobar 2022.

Dok se u svetu krerira novi geopolitički poredak, a rat u Ukrajini preti da eskalira u globalni sukob, Srbija ostaje zarobljena u društvenoj hipokriziji iz koje se generišu nesavesni, nesocijalni i nenacionalni instinkti koji samo stimulišu mržnju, podlost i osvetoljubljivost ovog istorijom frustriranog naroda. Danas se mnogi životi širom sveta polažu na oltar slobode i časti, a Srbija žovijalno navija nesvesna da se radi o ratovima koji dotiču njihove porodice i utiču na budućnost njihove dece. Međutim, navijanje u jednom trenutku može postati i vrednosno vaspitanje nacije bez moralnih ograničenja i postulata koje, pokazala je istorija, može biti interno zavodljivo, ali u međunarodnom kontekstu devastirajuće. U ovom trenutku Srbija gubi dragoceno vreme pokušavajući da pronađe međunarodnu pravdu u lavirintu istorije, nesvesna da nju nikad niko nije pronašao.

Bez obzira na našu skorašnju istoriju i posledično neizbrisive emocije, Srbija u situaciji kada nam preti globalni sukob, a posledice rata u Ukrajini postaju nepredvidive, mora bezuslovno slediti svoj nacionalni interes. To je vitalan spoljnopolitički državni razlog opstanka naroda, naše budućnosti i evropskih vrednosti. Zbog toga smo se već opredelili da kao zemlja podržavamo teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine, a sada kada je Putin zapretio svetu i nuklearnim oružjem neophodno mu je eksplicitno okrenuti leđa.

Beograd je do sada umesto na interesima svoju spoljnu politiku bazirao na balansiranju i nezameranju moćnim zemljama. Ali geopolitička situacija u svetu uz podršku opstrukcije dela izvršne vlasti i kolektivnih kognitivnih zabluda, dovela nas je u ćorsokak gde nam izbor postaje imperativ. Očigledno je da diplomatska koketerija sa svim stranama, kopiranje vizije nesvrstanosti ili promocija neodržive vojne neutralnosti nije mehanizam zaštite nacionalnih interesa Srbije koja je u ovako turbulentnom vremenu ostala bez mogućnosti strateškog savezništva i sa upitnim partnerstvima. Ukoliko smo kao država posvećeni principima međunarodnog prava iz Povelje UN i Završnog akta iz Helsinkija kojim se garantuje pravo država na nepovredivost granica, amoralna je bilo kakva neutralna pozicija u uslovima brutalne agresije Rusije, nevinih žrtava i imperijalnog osvajanja teritorije.

Etika nam nalaže da je uvođenje sankcija Rusiji i visok stepen usaglašenosti sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU vrhunac patriotizma. U vezi sa mnogim društvenim dilema bi se mogle otvarati javne debate, ali ne i po pitanju osude brutalne agresije koja predstavlja aksiom za moralno ozdravljenje društva, promociju rodoljublja i održivu budućnost, mnogo više nego za percepciju međunarodne javnosti. Srbija nikad nije posedovala spoljnopolitičku adaptibilnost geopolitičkim globalnim procesima, već smo se ponosili srpskim inatom koji nas je kroz istoriju često skupo koštao. A političari su najčešće pratili javno mnjenje kako bi kapitalizovali raspoloženje glasača u politikantske svrhe, pri čemu su po pravilu zanemarivali potencijal liderstva koji bi omogućio preporod društva i novu nadu, a time i obnavljanje demografskog potencijala nacije.

Možda su takvi politikanti posvećeni Heraklitovoj dijalektici po kojoj se suprotnosti moraju konačno izmiriti i kreirati društvenu harmoniju, ali se po njihovim sinekurama i stečenom bogatstvu ne vidi posvećenost javnom interesu. Sloboda govora u Srbiji mora da postane postulat, posebno za reč političara. Ali nekompatibilno je istovremeno biti plaćeni lobista i ambiciozni političar jer su različiti proizvodi koji se prodaju narodu. Dok lobisti promovišu strani uticaj, političari iskorištavaju najlepšu reč srpskog jezika - patriotizam. Svedoci smo da su čak i mnogi poslanici u Skupštini Srbije delom postali lobistički paravan za promociju malignih uticaja, dok nam istovremeno rad za strane interese i službe prezentuju kao patriotizam. Krajnje je vreme da oslobodimo patriotizam, te da promovišemo ljubav, toleranciju i ravnopravnost, a ne mržnju, diskriminaciju i strahove. Tek kad svaki pojedinac bude slobodan, biće slobodno i društvo u celini.

I treba naglasiti da nacionalizam u Srbiji ne predstavlja i nikad nije predstavljao nacionalni interes iz prostog razloga što nam tradicionalno društvo svojim identitetskim politikama postepeno pretvara u radikalno sa tendencijom potpune dezintegracije. Identitetska retorika kod srpskih populista insistira na humanosti i zajedništvu, ali i na verskoj pripadnosti, pa je kao takva zapanjujuće uspešna u podelama. Takav nacionalizam i identitetska zavodljivost doprinosi fragmentaciji društva na osnovu vere, nacije ili seksualne orjentacije, ali i rusofilskog vokabulara, čemu svedočimo svakog dana. Istovremeno, litije i podizanje konfesionalnih zastava samo doprinose raspirivanju problema i intenziviranju animoziteta. Zato se opravdano pitamo da li postajemo društvo patriota i izdajnika koji takve etikete opušteno dobijaju kao neoboriv argument istine koju svakodnevno zlostavljamo i diskriminišemo.

Nakon uvođenja sankcija Rusiji, Savet za nacionalnu bezbednost bi konačno morao promeniti svoj Zaključak od 25. februara 2022. u kojem je, pozivajući se na vojnu neutralnost i strahovite pritiske, obustavio sve planske i vežbovne aktivnosti Vojske Srbije i MUP-a sa stranim partnerima. Proklamovana vojna neutralnost se neće očuvati nikakvim moratorijumima na vojne vežbe i aktivnosti sa partnerskim zemljama, već isključivo nametanjem poverenja u regionu kao sistemu vrednosti, i to pre svega u bezbednosnom kontekstu. Apsurdno je da se zbog naše neutralnosti i agresije Rusije na Ukrajinu, obustavlja vojna saradnja sa zemljama EU koje nisu involvirane u sukob. Upravo zbog toga, Srbiji je neophodna strateška vizija koja bi mogla da kreira pouzdana partnerstva i iskrena savezništva, a u cilju ostvarenja nacionalnih ciljeva primerenih globalnom geopolitičkom kontekstu.

Iako je političko nasleđe nedefinisanosti spoljne politike primamljivo, nova Vlada Srbije bi morala da konačno kroz Državnu strategiju definiše nacionalne vrednosti, a potom i nacionalne interese i ciljeve. Tek tada bismo mogli da uspostavimo hijerarhiju strateških dokumenata i po prvi put obelodanimo Strategiju spoljne politike Republike Srbije, a istovremeno da izvršimo reviziju strateških dokumenata u oblasti odbrane. Usvajanjem Strategije spoljne politike bismo jasno odredili svoj spoljnopolitički identitet koji bi zahtevao posvećenu agilnost u prevenciji problema, jačao bezbednost zemlje, kreirao pouzdana savezništva i promovisao državne interese i kredibilitet. Pri tome ne treba zanemariti ni relaksaciju napetih regionalnih odnosa, sprečavanje agresivnog političkog narativa i promovisanje poverenja koje toliko nedostaje na Zapadnom Balkanu. 

Usaglašavanjem spoljnopolitičke strategije sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, jasno bismo pokazali i vrednosne kriterijume kojima težimo. Time bi se gradila budućnost i investiralo u mladost, ali i nametnula svim političarima obaveza da bezuslovno služe Srbiji, a ne Srbija njima. Jer strateška orijentacija spoljne politike bi trebalo da ukazuje na suštinu našeg izbora, a politika bi predstavljala samo proces koji svi moraju poštovati.

S obzirom na savremene bezbednosne izazove, neophodno je što pre izvršiti i reviziju strateških dokumenata u oblasti odbrane. Iskustva iz aktuelnih sukoba nameću nam zabrinutost o nacionalnim sposobnostima odgovora na sofisticirane bezbednosne pretnje. U bezbednosnom kontekstu, Srbiji je suštinski potrebno pouzdano savezništvo sa moćnim zemljama ili integrisanje u kolektivni sistem bezbednosti koji nam garantuje mirnu budućnost. Sve ostalo, a posebno neodrživa vojna neutralnost bazirana na nepostojećem konceptu totalne odbrane, predstavljaju zablude koje u ovakvim geopolitičkim okolnostima mogu dovesti u pitanje i sam opstanak države.

Iako su Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane usvojene pre nepune tri godine, potrebno je što pre odustati od opredeljenja Srbije da proširuje i unapređuje saradnju sa ODKB koji je kao bezbednosni savez dokazao da pruža samo iluziju bezbednosti svojim članicama. Nakon usvajanja strateških dokumenata u oblasti odbrane i pratećih akcionih planova, trebaće izraditi Vojnu strategiju, Doktrinu Vojske Srbije, Dugoročni plan razvoja, kao i doktrine nižeg hijerarhijskog nivoa. To će predstavljati zahtevan projekt čak i za eksperte, ali možda neostvariv za bilo kog ministra odbrane

Paralelno sa pomenutim procesom, nova Vlada će morati da odgovori na spektar agresivnog hibridnog delovanja, investirati u energetsku diversifikaciju, a možda čak i nacionalizovati NIS pod određenim uslovima. Treba podsetiti i da Srbija ne treba da bude paravan i da učestvuje u pseudo radu ruskog humanitarnog centra u Nišu koji ne služi ni našoj zemlji ni regionu. Umesto toga, a kroz inicijativu Open Balkan, mogli bismo razvijati kompatibilne regionalne sposobnosti i formirati zajednički centar za vanredne situacije, a saradnju proširiti i u odbrambenoj oblasti. 

U svakom slučaju, pred novom Vladom će biti mnogo izazova, posebno u ovakvoj globalnoj krizi. Ipak, istina je da u ovom trenutku interesi Rusije nisu kompatibilni sa interesima Srbije, a direktno su suprotstavljeni po pitanju destabilizacije evropske ideje zajedništva, održavanja regionalne nestabilnosti i otvaranja knjiga balkanskih sukoba. Ukoliko Vlada Srbije uvede sankcije Rusiji, to nikako ne treba opravdavati reciprocitetom iz 1992. ili ulogom Rusije u naoružavanju Hrvatske 90-tih, već je neophodno naglasiti koje su nam vrednosti, gde pripadamo i kuda idemo. Jednostavno, Srbija nije, niti će pripadati Ruskom svetu, već isključivo Evropskom.

I ne treba potceniti lekcije iz istorije koja nas uči da je svako približavanje Srbije Zapadu bilo popraćeno nasilnim aktivnostima ruskih obaveštajnih službi. Samo u dinastiji Obrenović ubijeni su knez Mihailo i kralj Aleksandar, a na kralja Milana je bilo čak četiri neuspela atentata. Zato treba ostati dosledan interesima Srbije jer će jedino patriotizam i posvećenost obezbediti ispravan izbor na aktuelnom raskršću održive budućnosti i neizvesnog opstanka. Obojimo patriotizam lepim bojama, obogatimo ga sa više slobode i većom ravnopravnošću, uživajmo u budućnosti mladih generacija i mislimo kako da pomognemo zemlji da kroz 50 godina bude tamo gde bi naši unuci želeli da žive. 

Nikola Lunić, Savet za strateške politike