Tajming klikabilnih ekskluziva i druge priče

Za Medija centar Beograd piše: Muharem Bazdulj/2. septembar 2022.

To da je internet nepovratno promenio medijski pejzaž je činjenica s kojom se čovek mora pomiriti. Bilo da u tome vidi hvalevrednu demokratizaciju mogućnosti oglašavanja u javnosti, bilo da to smatra neviđenom degradacijom koncepta agore kao takvog, sama promena je neupitna. U istorijskom kontekstu, međutim, ona je relativno nova pa je teško objektivno proceniti koliko je pozitivna, a koliko negativna.

U tom smislu neke „case studies“ situacije mogu biti zahvalne. Valja izdvojiti neki (mas)medijski fenomen, pa se upitati da li bi on, u takvom obliku, uopšte bio moguć pre deset, petnaest ili dvadeset godina. 

Iskoristimo kao primer jedan skorašnji „slučaj“ koji se u srpski medijski prostor prelio iz takozvanog regiona. Dvadeset i drugog avgusta ove godine, u internetskom izdanju zagrebačkog Jutarnjeg lista (www.jutarnji.hr), u ranim jutarnjim satima, nešto pre pola osam, objavljen je tekst koji potpisuje novinarka Višnja Gotal, opremljen u klasičnom duhu tabloidne klikabilnosti. Kratki nadnaslov u boldiranom verzalu glasi: „Burtonovi memoari“. Naslov je, podrazumeva se, mnogo duži i, što bi se u tom registru reklo, „sočniji“, a ide ovako: „Dnevnik slavnog glumca: ‘Tito je bio prilično dosadan, a Jovanka je žena seljačkog izgleda...‘ “. U podnaslovu pak stoji: „Tito i Jovanka žive u nevjerojatnom luksuzu, neusporedivom s bilo čim drugim što sam vidio - pisao je slavni Velšanin“. Za čitaoce online izdanja koji nisu platili pretplatu, članak tu manje-više i završava. U prvom pasusu se manje više prepričava ono što je već rečeno i u naslovu, makar i sa nešto više riječi: Bartonu je Tito, navodno, bio dosadan i neimpresivan, dok mu je Gospođa Broz delovala kao seljanka. 

Na ovom mestu već možemo da notiramo možda i ključnu razliku unutar portala hrvatskih dnevnih listova u poređenju sa portalima njihovih srpskih ekvivalenata. Internim dogovorom najvećih hrvatskih izdavača, svi su u isto vreme krenuli u naplaćivanje sadržaja. Bilo je ranije sličnih – pokazalo se – neuspešnih pokušaja, a ovo sada traje već dovoljno dugo da pokazuje da kritičan broj zainteresovanih pretplatnika ipak postoji. Iz toga slede najmanje dve lekcije. Prva: To je verovatno put kojim će se kretati i srpski portali u vlasništvu ovdašnjih dnevnih listova. I druga: Sadržaj namenjen pretplatnicima nipošto nije lišen tabloidne opreme. 

Ipak, pojedini srpski urednici očito su, barem po službenoj dužnosti, pretplatnici internetskih izdanja hrvatskih dnevnika. Pa su tako odlučili da sadržaj celog teksta podele sa svojom publikom. A kako to obično biva, gde je jedan portal, tu su i svi ostali. B92 nastupa „otkrivalački“pa kaže: „Otvoren dnevnik Ričarda Bartona: Tito prilično dosadan, Jovanka žena seljačkog izgleda“. Kurir je, međutim, na tragu skoro špijunskog senzacionalizma: „Procurio dnevnik Ričarda Bartona, ovako je pisao o Brozovima“. Novosadski pak portal 021.rs pokušava koliko-toliko da drži nivo pa tekst ovako naslovljava: „Kako je Ričard Barton doživeo Tita i Jovanku“. 

Na društvenim mrežama svi se ovi tekstovi masovno „šeruju“ i komentarišu, pa medijski urednici čine sve ne bi li nekako „produžili“ tenziju. U ovom smislu najdalje odlazi dnevni list „Danas“. Njegovo uredništvo u ovom prepoznaje temu za naslovnu stranicu. U broju 9083, od 25. avgusta 2022. (četvrtak), na naslovnici, u gornjem levom uglu je fotografija Ričarda Bartona, uz tekstualnu najavu: „Sagovornici Danasa o dnevniku Ričarda Bartona“. Sa strane je napomena da se najavljeni tekst nalazi na stranicama 16 i 17. 

Kada otvorimo dotičnu „duplericu“ vidimo da se tekst prostire na čak sedam stubaca i da je ubedljivo najvažniji i najopširiji sadržaj u kulturnoj rubrici tog dana. Nosi naslov: „Vredi se videti očima drugog, to nam hronično nedostaje,“ a potpisuje ga Aleksandra Ćuk. Osim prepričavanja izvoda iz Bartonovih dnevnika, tekst se u najvećem delu sastoji od komentara na koje je Bartonov dnevnik nadahnuo Mirjanu Đurđević, predstavljenu kao „književnicu“, odnosno Zorana Đukanovića, „istoričara umetnosti, esejistu, kritičara, predavača i jednog od najvećih stripologa“. Njihovi komentari su iz žanra slobodnih asocijacija i pokušavaju biti pametni ili duhoviti ili pak oboje. Zašto baš njih dvoje komentarišu izvode iz Bartonovih dnevnika, to nam nije objašnjeno. 

Ključno pitanje u svemu ovome je, naravno: Po čemu je ovo vest? Zašto novine o tome pišu? Šta smo novo saznali? Koji je povod? Ričard Barton je umro 1984. godine, a rođen je 1925, ne radi se čak, dakle, ni o nekoj „jubilarnoj“ godišnjici rođenja ili smrti. 

Njegovi dnevnici o kojima je ovde reč i koji se citiraju, u originalu, u tvrdom povezu su objavljeni krajem 2012. godine, dok je tiražnije meko izdanje objavljeno narednog leta, u julu 2013. U međuvremenu nije objavljen prevod dnevnika na srpski, hrvatski i srodne jezike, pa da to eventualno bude povod pisanja o njima. 

Priča o Bartonovim dnevnicima bila je, dakle, vest  pre devet ili deset godina, a danas više nije vest. Pa šta, reći će ovde neki mrgud, malo kasnimo, šta fali, ali makar i sa zakašnjenjem saznali smo šta je Barton pisao o Titu, bolje ikad nego nikad. 

Problem je, međutim, u tome što – ne kasnimo, samo ako se dogovorimo ko smo to „mi“. Naime, još u septembru 2013, pre devet godina, kad to jeste bila vest, nedeljnik Vreme je na četiri stranice objavio priču „Varljivo leto sedamdeset prve“ sa nadnaslovom „Istorija – Tito u dnevnicima Ričarda Bartona“. U posebnom tekstu opisan je i protumačen istorijski kontekst, a u antrfileu su prevedeni opširni izvodi iz samih dnevnika, gotovo sva mesta na kojima je pomenut Tito ili Jugoslavija, mnogo sistematičnije nego deceniju kasnije u Jutarnjem listu, a pod naslovom „Šarm zbog kog se sve oprašta“. Ništa nije izostavljeno, ni „dosada“, ni „seljački izgled“, ni bilo šta drugo, samo je sve opremljeno na način dostojan ozbiljnog medija, a bez histerične klikabilnosti. Potpunosti radi, tekst je napisao i delove Bartonovog dnevnika preveo Muharem Bazdulj, onaj, dakle, koji piše i ovaj osvrt, ali to je ovde najmanje važno. Ceo slučaj je zapravo tek simptom potpuno izgubljenog „imuniteta“ srpske javnosti. 

Šta smo, dakle, imali: od deset godina stare vesti koja nije vest pravi se drama koja nedeljema traje (ovih dana imamo, naime, nastavak gde Titov unuk polemiše s mrtvim Bartonom), a istovremeno, na dva klika udaljenosti, u domaćem njuz-magazinu, cela ta vest, još otkad je bila vest, čeka u bespućima interneta svakog radoznalog onlajn-namernika. E to je zaista nešto što vredi krstiti „medijskim mrakom“, za razliku od inflatornog prizivanja zvučne fraze u svim mogućim neodgovarajućim kontekstima. 

 Autor je pisac i novinar