Svi smo prolazni, služba ostaje: Kako je stavljena tačka na jedini slučaj ubistva novinara za koji je postojala opipljiva šansa da bude rešen?
Foto: Printscreen Youtube/Slavko Ćuruvija Fondacija

Svi smo prolazni, služba ostaje: Kako je stavljena tačka na jedini slučaj ubistva novinara za koji je postojala opipljiva šansa da bude rešen?

Višemesečna upozorenja pojedinaca i medijskih udruženja nisu mogle da spreče ono što je izgleda bilo neminovno. Prošlog petka, pred kraj radnog vremena Apelacioni sud u Beogradu je saopštio – četvorica optuženih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije oslobođeni su krivice.

Kako god čovek da uzme da meri, postupak za ubistvo Ćuruvije je slučaj epskih proporcija. Za koji mesec obeležiće se 25 godišnjica dana kada je vlasnik Dnevnog telegrafa i Evropljanina streljan sa leđa.

Istraga je sa svim svojim usponima i padovima, opstrukcijama i probojima trajala 15 godina. Suđenje devet. Najzad, Apelacionom sudu bilo je potrebno deset meseci, nakon što je veće donelo odluku, da presudu završi, pošalje “niz stepenice” i obavesti javnost.

Odlukom suda stavljena je tačka na jedini slučaj ubistva novinara za koji je postojala opipljiva šansa da bude rešen. Ispostaviće se, međutim, da su te nade od početka bile neutemeljene.

Zvaničnu presudu još uvek niko nije video, ostavljajući saopštenje suda o presudi kao jedini dokument iz kog može da se zaključi kako je došlo do ovakvog epiloga. Saopštenje je, međutim, bilo dovoljno da se vidi da je sud, pasus po pasus, razmontirao sve dokaze na kojima se temeljila optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal.

Ukratko, sud je našao da nije dokazano da su optuženi bili deo organizovane kriminalne grupe, da nije utvrđeno ko je, kada i gde sačinio plan da se ubije Ćuruvija. Isto tako, izostao je bilo koji dokaz koji bi pokazao da je nalog stigao “od N.N. lica iz najviših struktura vlasti”.

Ono što nepobitno jeste dokazano, da je Resor državne bezbednosti pratio Ćuruviju danima pre ubistva, te da je pratnja otkazana nekoliko minuta pre samog čina, za sud nije bila sporna. Za mere praćenja su, tvrdi se u saopštenju, bili ispunjeni svi propisani uslovi, a iste su sprovedene “kao uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga nadležnosti RDB-a”.

U ostatku saopštenja, sud se usmerio na ključne dokaze tužilaštva. Tako je Legijin iskaz da mu je Marković naručio ubistvo, a posle u razgovoru imenovao i izvršioce ocenio kao nepouzdan. Do istog zaključka došli su i za iskaze pripadnika Zemunskog klana koji su pričali da su jedno vreme, po nalogu Dušana Spasojevića i Legije, planirali ubistvo Kuraka i Romića kako bi se onemogućilo da istraga Ćuruvijinog ubistva ode više od njih.

Najzad, tu je i izveštaj o baznim stanicama, koji je pokazao da su okrivljeni među sobom komunicirali, ali i da su Romić i Kurak bili na licu mesta u trenutku ubistva. Apelacioni sud, koji je dva puta vraćao ovaj dokaz kada ga je prvostepeni sud izuzimao kao nezakonit, sada je obrnuo ploču. Kako su naveli, iščitavanje DLT traka i selekcija podataka koji su se na njima nalazili izvršeno je bez zahteva tužioca i naredbe istražnog sudije.

Na kraju, sud je konstatovao i ono što su u danima nakon objavljivanja saopštenja ponavljali i Vučić i Brnabić. Istoričarka Branka Prpa, Ćuruvijina supruga i jedini očevidac ubistva, rekla je da ubica ne liči na Miroslava Kuraka.

Sve u svemu, nakon što je sud završio sa optužnicom od nje nije ostao kamen na kamenu. A upravo put koji je vodio do te i takve optužnice otkriva o ubistvu Ćuruvije više nego presuda Apelacionog suda.

Slavko Ćuruvija, koji je u novinarstvo ušao sredinom osamdesetih početak bombardovanja dočekao je kao vlasnik Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin. I iako mu je ranije spočitavana povezanost sa bračnim parom Milošević-Marković, krajem devedesetih nije bilo sumnje – bio je jedan od najglasnijih i najuticajnijh kritičara režima.

Iza sebe imao je niz postupaka po Zakonu o informisanju, koji su listove koje je vodio doveli na ivicu egzistencije. Kada su prve bombe pale, nijedan od njegova dva medija nije izlazio.

Ako je bilo ikakve dileme kako je tada stajao u očima države, razbijena je 5. aprila 1999. godine kada je tekst Politike ekspres “Ćuruvija dočekao bombe” pročitan u drugom dnevniku RTS-a. Šest dana kasnije, tekst će moći da se čita kao osuđujuća presuda.

O tome kako je išla istraga, najdragoceniji izvor su svedočenja Dragana Kecmana, inspektora koga je ovaj slučaj sačekao u 31 godini života i koji je na kraju, 2014. godine potpisao krivičnu prijavu.

Nakon ubistva, izvršen je uviđaj. Profesionalno, koliko je moglo u uslovima bombardovanja i u situaciji gde su egzekucije bile rutina. Svi tada prikupljeni dokazi su spakovani u fascikle da čekaju srećnija vremena. Dve godine su se čekala.

Prvi pomak bilo je objavljivanje “Dosijea Ćuran”, dokumenta sačinjenog od zvaničnih podataka koji su pokazali da je Ćuruviju RDB pratio neposredno danima pre ubistva, kao i da je pratnja opozvana neposredno pre. Tada je tužilaštvo dalo nalog, nikome drugom do RDB-u, da ispita navode. Načelnik Radomir Maković, pravosnažno osuđen za ubistva službe i sada pravosnažno oslobođen za ubistvo Ćuruvije, je formirao komisiju.

Prava istraga počela je tek nakon oktobra 2001. godine, sa formiranjem UBPOK-a koji je ispitivao politička ubistva iz devedesetih. Problem sa tim grupama je što su političarima dobre za slikanje, malo manje kada krenu da rade ono zbog čega su formirane. Već sredinom 2002. godine, UBPOK je rasforimiran, a pojedinci razbacani po različitim jedinicama.

Usledilo je ubistvo Đinđića, vanredno stanje i Sablja. Ubrzo su krenula suđenja za ubistvo Đinđića, Ibarsku magistralu, ubistvo Stambolića, zločine Zemunskog klana…Bio je to kratak vremenski prozor od par godina, gde su kažnjavani najgori državni zločini. Istraga Ćuruvijinog ubistva nije ušla u taj prozor.

Sve ovo vreme Kecman je radio na slučaju. Ispitao je stotine ljudi, uključujući i operativce RDB-a, sastavio stotine službenih beleški. Suočavao se opstrukcijama iz više pravaca, a o ključnim saznanjima, uključujući i bazne stanice, oklevao je da izvesti nadređene zbog straha da će istraga biti stopirana. Istraga je bez vidljivih efekata kratko reanimirana 2008. Tek sa formiranjem Komisije za istraživanja ubistva novinara, tela koje samo po sebi pokazuje da je bio potreban vaninstitucionalni pristup, istraga je ponovo pokrenuta.

Ključni proboj došao je 2014. godine kada je Legija pristao da svedoči i prenese svoja saznanja o zločinu. Ubrzo su Radonjić i Romić uhapšeni. Marković je već služio zatvorsku kaznu, a Kurak je pobegao. Naredne godine počelo je suđenje.

Dakle, istaknuti kritičar režima je nakon poslovne egzekucije i javne satanizacije, ubijen u centru grada. Do pada režima i promene u vrhu službe, ubistvo niko nije istraživao.

Pokušano je paralelno sa formiranjem demokratske vlasti, ali je sistem pustio korene. Kada je nova vlast shvatila da sistem ne preza od ubistva, usledio je kontraudar. Međutim, moguće da je za slučaj ubistva Ćuruvije već tada bilo kasno.

Kada je Kecman dobio podršku Komisije za istraživanje ubistva novinara, od zločina je prošlo više od 13 godina. Nije bilo volje, snage, a možda ni mogućnosti da se sistem na kojem je počivala Miloševićeva vladavina temeljno rasformira. Sada su oni bili u hibernaciji, čekajući srećnija vremena. Ono do čega je u takvim okolnostima moglo da se dođe spakovano je u optužnicu. Sud je rekao – nije dovoljno.

Isto tako je rekao da nema ničeg nezakonitog u tome što je služba upregla sve resurse da u danima pred ubistvo prati jednog novinara, da je to uobičajen metod i redovna službena radnja. I da je puka koincidencija da je pratnja okončana neposredno pred ubistvo.

U tom kontekstu, oslobađajuća presuda može da se čita i kao definitivan poraz društva da raskrsti sa sopstvenom senkom. Koga god da je BIA angažovala da im nedavno smisli promotivan sloga pogodio je suštinu – “Sve se menja, služba ostaje”.

Izvor: Danas/Vuk Jeremić

Medija centar Beograd/12. 2. 2023.

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.