Strela vremena
Za Medija centar Beograd piše: Muharem Bazdulj/17. avgust 2022.
Nakon nekoliko dana neizvesnosti, stigle su vesti koje snažno sugerišu da bismo sada mogli reći kako je atentat na pisca Salmana Ruždija bio – neuspešan. Neposredno nakon napada, pisac je u bolnici bio priključen na respirator i nije mogao da govori. U saopštenju za medije iz ureda njegovog agenta navedeno je da Ruždi ima prekinute živce na jednoj ruci, da mu je oštećena jetra i da bi mogao izgubiti oko. Hadi Matar, dvadesetčetvorogodišnjak koji je nasred bine s koje je Ruždi trebao da govori proburazio sedamdesetpetogodišnjeg pisca čak desetak puta, uhapšen je. I mada su brojni mediji kukavički i preoprezno požurili da objave kako je „motiv za napad nepoznat“, sasvim je jasno da je napad neodvojiv od fatve iranskog ajatolaha Homeinija stare već trideset i tri godine.
Cela „afera Ruždi“, kad se sagleda danas skoro tri i po decenije otkad je započela, deluje više literarno nego stvarno. Datum na koji je Islamska Republika Iran objavila ucenu na Ruždijevu glavu, 14. februar, u zapadnoj hrišćanskoj tradiciji ima specifičan simbolički prtljag: to je Dan Svetog Valentina, Dan zaljubljenih, komercijalni praznik kod koga se suštinski izgubila veza sa dalekim religijskim korenima. Godina je bila 1989, godina u kojoj će za koji mesec pasti Berlinski zid, godina u kojoj će Zapad izgubiti dotad opšteprepoznatog najvećeg neprijatelja u državnom socijalizmu, a to će mesto polako preuzimati politički islam. Na tom tragu će Milan Kundera nekoliko godina kasnije zapisati: „Salman Ruždi našao se u jedinstvenom položaju u istoriji: poreklom pripada muslimanskom društvu koje velikim delom još živi u predmodernom dobu. Piše knjigu u Evropi, usred modernog doba, ili tačnije, na kraju tog doba“.
Prvih godina posle fatve, to zaista izgleda kao borba zaostalosti protiv modernosti. Uvređeni vernici, ako već ne mogu doći do samog pisca, ubijaju i ranjavaju prevodioce i izdavače knjige od Norveške i Italije do Japana. Ruždi je pak pod zaštitom britanske policije. Sam Homeini, čovek koji je objavio fatvu umro je već u junu 1989, samo nekoliko meseci nakon što je drugog čoveka osudio na smrt. On tu osudu, dakle, više nije bio u stanju povući ni dokinuti, a čak i da je to mogao, pitanje je da li bi takva naknadna intervencija imala snagu identičnu fatvi. Kako je negde rečeno, strela je odapeta.
I strela je, evo, letela više od trideset i tri godina dok Ruždija nije napokon pogodila. Svašta se u te trideset i tri godine promenilo, i u svetu i u njegovom životu. Nakon što se iz Velike Britanije preselio u Ameriku, on se sve više pokušavao vratiti u koliko-toliko normalan život. Pojavljivao se na književnim festivalima i promocijama vlastitih knjiga. Istovremeno, uloga religije na Zapadu nije nužno nastavila da se marginalizuje. Skorašnje odluke Ustavnog suda SAD-a po pitanju abortusa, dobra su ilustracija toga. Ali nije ni ta odluka došla kao grom iz vedra neba. Sve ovo vreme ateizacija Zapada nije napredovala bez otpora i bez pokušaja različitih ljudi da traže duhovni i verski oslonac. Paradigmatičan primer toga jesu brojne konverzije u islam, ali to, naravno, nije jedina moguća putanja. Često se zaboravlja onaj skoro neverovatni detalj o tome gde je Ruždi saznao za fatvu. Desilo se to u Crkvi Svete Sofije u zapadnom Londonu, crkvi koja pripada Grčkoj pravoslavoj crkvi, a u koju je Ruždi došao na opelo svog prijatelja, putopisca Brusa Četvina, koji je primio pravoslavlje nakon jedne posete Svetoj Gori.
S Ruždijem je tog dana u društvu bio i pisac Martin Ejmis, autor romana „Strela vremena“. Koncept „strele vremena“ je 1927. razvio britanski fizičar Artur Edington. Koncept se bavi „asimetrijom vremena“, odnosno njegovom „jednosmernošću“. U kontekstu fizike, vreme možda i jeste jednosmerno. U kontekstu istorije, neke stvari se uvek vraćaju. Uostalom, u septembru 2012, pre skoro tačno deset godina, u intervju za BBC, sam Ruždi je izjavio da u tadašnjem svetu, četvrt veka nakon što je njegov roman „Satanski stihovi“ izvorno objavljen, njegovo objavljivanje ne bi bilo moguće. Razlog za to je, kako je rekao, „klima straha i nervoze“. Ako su „strah i nervoza“ dominirali javnim životom Zapada pre deset godina, danas je to mnogo očiglednije i intenzivnije.
U tom smislu, nije čak ni toliko čudno da je ona Homeinijeva davno odapeta strela baš ovih dana stigla Ruždija. Šlampavost osiguranja s jedne, uz radikalnu zatrovanost javne sfere s druge strane, stvorili su kontekst u kojem je mladom Herostratu bilo lako da pokupi svojih petnaest minuta slave.
Ne postoji uvreda zbog koje bi neko zaslužio da izgubi život. A Ruždi je svakako, još u „Deci ponoći“, unapred odgovorio na Homeinijeve optužbe. Kad Salem Sinaj, narator romana, prvi put pomene verovesnika islama, on kaže doslovno ovako: „Muhamed (mir imenu njegovom, da odmah dodam; ne želim nikoga da vređam)…“. Kao i svaki ozbiljan pisac Ruždi želi da uzdrma ljude, da ih natera da se zapitaju o smislu života, da protrese temelje njihovih vizija sveta, da im ispriča priču, pre svega, ali ne želi nikoga da vređa. On zna da je „roman područje u kome je dokinut moralni sud", ali neki njegovi čitaoci to nažalost nisu znali, a onda su se za njima poveli i ona koji teško da išta čitaju.
Pre skoro trideset godina, u kratkom eseju „Molitva za Salmana Ruždija“, Pol Oster je govoreći iz perspektive pisca zabeležio kako Ruždi nosi „breme svih nas“. Breme je, međutim, vremenom postalo mnogo teže i krajnje je vreme da se shvati da nam je mnogima na ramenima.
Autor je pisac i novinar