MIŠLJENJA I KOMENTARI

Sterilno opoziciono iščekivanje vlasti?
Foto: Medija centar Beograd

Sterilno opoziciono iščekivanje vlasti?

Za Medija centar Beograd piše Dragomir Anđelković/27. januar 2024. godine

Za vlast već znamo da nas vodi u propast. Ali kakva nam je opozicija? Da bi to bolje sagledali, da se nakratko vratimo u prošlost. Demokratska opozicija Srbije (DOS) formirana je u januaru 2000. Cilj je bio što šire okupljanje oponenata režima. Ali, kako to kod Srba biva, liderska nesloga nije ostavila prostor da se u praksi stvari pomaknu za mrtve tačke. Oni koji su godinama „rušili“ tadašnjeg, nesumnjivo, kao što je sada Vučić, autokratskog lidera Srbije, da su sami nastavili da se po ko zna koji put bave stvaranjem jedne koalicije, ništa ne bi postigli. Uglavnom lenji, nesposobni, sujetni i samoživi – za to nisu imali kapacitet!

Znajući to, Amerikanci i njihove specijalne službe sa svojim NVO pratećim orkestrom – zainteresovani da vojno-političku agresiju na Srbiju okončaju „unutrašnjom“ smenom vlasti koju su doživljavali kao remetilački faktor – aktivno su se uključili u organizovanje opozicije. O finansiranju da i ne govorim. Naravno, neobjektivno bi bilo sve svesti na njihovo mešanje. U Srbiji je uistinu postojalo veliko nezadovoljstvo zbog nedemokratskog ponašanja tadašnjeg prvog čoveka zemlje, kriminalizacije društva, katastrofalnih nacionalnih poraza. No, bez municije i adekvatne obuke onih koji povlače oroz, te discipline među njima, opoziciona „puška“ ne bi opalila, a sam narod ne može da promeni vlast.

Vašington je, radi što veće društvene podrške promenama koje je podsticao, podržao okupljanje svih koji su bili protiv Miloševića. Nije se radilo samo o pravim partijama, već i o kombi pokretima. Dovoljno je bilo da postoji iole prepoznatljiva politička „glava“ i bez  stranačkog tela, pa bi dobila mesto u grupi instaliranoj na čelo kolone nezadovoljnih građana. A posle 5. oktobra 2000. i republičkih parlamentarnih izbora 23. decembra iste godine, i ti „predvodnici“ bez partija, ruku pod ruku sa onima koji su nekoga politički organizovanog vodili, dobili su ministarska ili potpredsednička mesta u, kako se osnovano ili ne isticalo, prvoj sprskoj demokratskoj vladi posle duže od pola veka totalitarizma i autoritarizma.

Kako je jedan od prvaka DOS-a kasnije rekao: „Važno je bilo naći se za opozicionim stolom u pravom trenutku, da bi se obezbedio višegodišnji period participiranja u vlasti". Te reči odzvanjaju u ušima naših opozicionih lidera do današnjih dana. Oni se bez mnogo poleta, skoro reda radi, već godinama bore protiv opakog Vučića. Verovatno ni sami ne veruju da mogu da ga smene. To se vidi po tome kako lako odustaju od svojih zahteva i pristaju da posle malo femkanja zaigraju na njegovu muziku. Dok to rade, nastavljaju da se prave da čine sve što mogu, kako bi u očima građana i relevantnih stranaca ostali prava opozicija. I sve tako dok, kako se nadaju, ne kucne čas da nekome ozbiljnom zatrebaju politički statisti, a oni budu jedini na spisku dostupnih kandidata!

Kontinuirani politički protesti su maraton poletnih, a ne marš pod žezlom konfuznih

Setimo se šta su radili u prethodnih 7-8 meseci. Dok su presipali vodu iz šupljeg u prazno, dočekali su eksploziju narodnog nezadovoljstva. Svi znamo kakvi zločini su se desili u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar“ 3. maja i narednog dana u selima u okolini Mladenovca i Smedereva. Masovna ubistva su veliki deo nacije podsetili do koje mere je režim generisao atmosferu nasilja i nesigurnosti. Mnogi koji su utonuli u političku apatiju i opredelili se da vode „paralelni život“ u odnosu na ono što im je odbojno, shvatili su da ne mogu da pobegnu od lebdećeg zloduha. Nikada se ne zna kada će ugroziti njih ili njihove bliske. Otuda, već 8. maja otpočeli su masovni protesti uzrujanih građana protiv svega nenormalnog što obeležava naše živote.

U pitanju je bila erupcija narodne energije. Kako je na nju reagovala opozicija? Stranke koje se obično nazivaju proevropske, ispravno su prepoznale šansu. U proteste su se momentalno uključile, odnosno obezbedile su im logističku podršku pa i prikriveno vođstvo. Partije koje sebe definišu kao nacionalne ili patriotske, nisu aktivno podržale proteste jer, navodno, nisu htele da deluju zajedno sa faktorima koje smatraju prozapadnim. Da li je tako bilo usled ostrašćenosti, ili, kako mnogi tvrde, zbog direktiva koje su dobili iz vlasti i BIA struktura sa kojima su povezane, teško je pouzdano reći. Ali činjenica je da su ostale van epicentra dešavanja.

Protivno političkoj logici da treba ići u narod da bi mu se nametnule svoje ideje, prepustile su ga onima koji su u geopolitičkoj sferi zagovarali suprotne stavove. Oni, opet, niti su imali plan šta posle nedelju-dve da rade, niti su raspolagali potrebnom energijom za istrajavanje. A kontinuirani politički protesti su maraton poletnih a ne marš pod žezlom konfuznih. Stvari moraju tako da se makar i pozerski postave da bi uspele. Jedan od predvodnika protesta protiv Miloševića 1996-97, na pitanje šta raditi posle početne faze demonstracija, duhovito a politički iskusno odgovorio je saborcima: „Moramo da idemo napred energično, makar bezvezno“. Drugim rečima: ako nemamo ideju šta da radimo, improvizujmo samouvereno i borbeno. I to je, na kraju krajeva, dalo rezultat. Energija se u politici obično isplati.

Naši opozicionari koji su se igrom sudbine našli na čelu protesta, kao da nisu bili u stanju ni da glume polet. Tako je narodna energija počela da jenjava. Pokušavajući da je ožive, pojedini od lidera najavili su pokretanje onoga što se naziva „pasivni otpor“. No, to je bila jalova pretnja. Gandijevska strategija zahteva težak rad, disciplinu, veru. Svega toga kog naših profesionalnih opozicionara, uglavnom, nema. Stoga, kada je Vučić procenio da građani gube zamah, a opozicija i ono malo elana što se nakratko pojavio, raspisao je izbore. Oni što su se još par sati pre toga kleli da nikada više neće izaći na njegove nameštene izbore – te su isticali vrlo ambiciozne zahteve kako bi se situacija smirila i potom razrešila na fer izborima – pohitali su da izađu na odmeravanje snaga po Vučićevim prevarantskim pravilima. Pokazalo se da su glave (pre naše nego svoje) krotko stavili na izbornu giljotinu.

Na izborima je sve ispalo kako je Vučić želeo   

Ništa nije učinjeno da bude ograničena funkcionerska kampanja ili poboljšano medijsko predstavljanje opozicije, niti je onemogućeno korišćenje budžetskih sredstava za potkupljivanje birača. Nije sprečen ni direktna krađa postavljanjem kamera na biračka mesta kako bi glasanje i brojanje glasova bili pod pouzdanijom kontrolom nego kada to rade, neretko, potkupljeni ili zastrašeni članovi biračkih odbora. Jer, istraživanja pulsa građana, ali i informacije iz nekih zapadnih krugova (pre svega američkih), uverila su opozicione perjanice da će oni koji su bili sa narodom, profitirati na njegovom nezadovoljstvu. Predvodnici stranaka koje su na izborima nastupile kao „Srbija protiv nasilja“ verovali su da će u republičkom parlamentu, gde će Vučić imati većinu, one biti jače, dok će na beogradskom nivou dobiti vlast. Amerikanci su neformalno garantovali da će bar tu svojim autoritetom obezbediti relativno fer izbore, a to bi teorijski opoziciji – koja je naivno zaboravila izreku „obećanje ludom radovanje“ – bilo dovoljno da preuzme prestonicu.

Što se tiče tzv. patriotskih stranaka, tu se Vučić preko svojih ljudi potrudio da ne bude formirana čak ni jedna kolona, koja „multiplikuje“ snagu i ograničenih političara. Nije želeo da dopusti jačanje „desnice“ u okolnostima kada se odvija okončanje kosovske izdaje. Ako ojačaju, i oni koji mu piju vodu sa dlana, mogu da pokušaju da se osamostale. Drugo, cilj mu je bio da spreči sveobuhvatno grupisanje opozicije na dva koloseka, kako ne bi ostao bez gro mandata koje SNS lista, kao najveća, po Dontovom izbornom sistemu dobija od onih koji ne preskoče cenzus. Koliko god da kradu, bez toga, od mnogih uveliko provaljeni, ne mogu da dosegnu 45 posto glasova. Treće, „naš“ šahista je dobro procenio da mu umesto istrošenih marioneta treba neka nova politička snaga na koju može da računa. Nestorović je već bio ubačen u igru i bilo je potrebno obezbediti mu deo razočaranih nacionalnih glasova.

Na izborima je sve ispalo kako je Vučić želeo. Namestio ih je tako da u republičkom parlamentu ima većinu, dok je u gradu izvukao pat poziciju. Tu više nije mogao ni uz prevaru. Doduše, uz neposrednu pomoć Nestorovića ili njegovih ljudi koji bi se, kao ili stvarno, otcepili, režim tu može da nakupi podršku. Ali svestan je da bi tako samo dolio ulje na vatru narodnog nezadovoljstva. Protesti bi bili pojačani. Da se to ne bi desilo, Vučić je ponovio prolećno-letnju strategiju njihovog faznog anuliranja. Znao je da ih vode oni koji ne znaju ni šta će ni kako će. Zato su polako gubili zamah i ponovo počeli da „ležu na rudu“. Oni koji su nekoliko meseci ranije očas posla zaboravili zahteve u koje su se kleli (uspostavljanje medijskih sloboda, formiranje prelazno-tehničke vlade koja bi sprovela izbore, stvaranje odgovarajućih uslova za njih), ponovo su počeli da zanemaruju šta su juče tražili.

Nije isto da li će izbori zbog krađe biti poništeni ili ponovljeni

Prvo su zauzeli primeren stav, da su izbori pokradeni. Zatražili su njihovo poništavanje. Onda su to olako redukovali na beogradski nivo i iskazali spremnost da prihvate republičke rezultate.Jer, iako je Vučić i tu mnogo krao, navodno,i bez toga ima većinu. Potom su, stiče se utisak, otišli i korak dalje, odustajući od zahteva da se gradski izbori zbog krađe ponište. A nije isto da li će se to desiti ili će biti ponovljeni. U prvom slučaju režim bi bio u problemu. U drugom, nikom ništa, idemo dalje. Ka tome, nažalost, vodi spremnost opozicije, i prozapadne i preostale nacionalne, da uđe u gradsku i republičku skupštinu, umesto da zbog bezočne režimske krađe definitivno odbije da to učini i proglasi ih nelegalnim. I o tome obavesti sve relevantne međunarodne institucije.

To bi našeg samodršca dovelo u nezgodnu situaciju. Ni njegovi prijatelji na Zapadu ne bi mogli da gurnu pod tepih činjenicu da je opozicija (sa izuzetkom neskrivenih SNS satelita) odbila da sedne u poslaničke klupe, čime bi srpski parlament vidljivo učinila gotovo jednakim, recimo, sa turkmenistanskim. Za režim koji se trudi da očuva privid demokratije, to je noćna mora. Ali, izgleda, ne mora da brine. Radi poslaničkih plata i privilegija, te finansiranja partija iz budžeta, opozicija je pristala da legalizuje krađu. Ulazak u skupštinu koja je plod prevare, vodi ka njenoj relativizaciji. To je isto kao da se sa kriminalcem koji je opljačkao banku, uz svest o tome odakle potiče novac, napravi firma!

Kosovo za ostanak na vlasti i još 3-4 godine trpljenja Vučića i njegove prljave igre?

Opozicija ja na korak da to učini zbog malo ćara danas i nade da će obezbediti sebi mesto „pod suncem“ da u narednim godinama povremeno zatalasa stvari. I tako dočeka 2027. ili neku drugu godinu, kada će, kako se nada, Vučićev peščani sat da iscuri. On daje Kosovo da bi ostao na vlasti. Posle njega će obaviti još neke usluge Amerikancima, Nemcima, Rusima i ko zna kome još. Ali, pre ili kasnije, doći će vreme da ode. Oni kojima primarno služi, proceniće da je istrošen i nepokolebljivo će mu poručiti da je došao čas da se povuče iz politike. A onda, oni koji se budu nalazili za opozicionim okruglim stolom – a ovi koji su sada tu, pokušaće na sve moguće načine da do tada ostanu da sede oko njega – dobiće otvoren put da se dočepaju državnog kormila.

Kako je jedan od tzv. prozapadnih političara iza vrata nedavno rekao: „Zapad će morati da igra na nas koji podržavamo EU integracije a nije nam mrzak ni put u NATO“. Nije pogrešio uz jednu opasku: 2000. godine ne bi bilo promena bez Koštunice. U zemlji u kojoj, sva istraživanja to pokazuju, većina građana ima nacionalne stavove, i u koaliciji koja je dominantno prozapadna, moraće da se nađu neke tzv. patriotske snage.Da tako i bude postaraće se oni koji znaju kako se u Srbiji prave grupe statista za političke promene. Ali to sve je bitno za političke igrače, a ne za nas građane. Daleko im lepa kuća! Zar da trpimo Vučića i prljave igre u čijem je fokusu još 3-4 godine? Pri tome postoji šansa da i produži rok trajanja. Možemo da zamislimo kroz šta bismo sve prošli.

Zadnji je čas da opozicija nešto uradi

Politika nesumnjivo ima i komponentu ličnog interesa. Niko se njom ne bi bavio samo zbog ideala. Ipak, makar minimum posvećenosti javnom interesu mora da postoji. Ako do njega nije stalo ni našoj opoziciji, koliko i vlastima, zašto da je podržavamo? Da li samo zato da bi bila u boljoj poziciji da pravi razne male kombinacije dok ne dočeka trenutak da napravi veliku? Polazeći od toga dođe mi da kažem: nemojmo više da učestvujemo u njihovim prevarama; budimo pasivni dok sadašnja opozicija ne propadne i ne počne da se rađa neka nova. Ali, najverovatnije, od toga nema ništa. Kako je još početkom 20. veka primetila Medi Daram – koja je proputovala srpske zemlje i pisala o nama – Srbi stalno kritikuju svoje političare ali zaboravljaju da su oni odraz njihovog mentaliteta; pa ne očekuju valjda da im politička elita dođe iz Švajcarske ili Holandije?

Ima u tome istine s tim što bih dodao da u politici ipak preovlađuje ono najgore iz našeg društva. Gora je od našeg, svakako ne pohvalnog, proseka. Napaja se iz najprljavijeg dela srpskog rezervoara i zbog toga se, uglavnom, zaprljaju i oni koji u politiku uđu, a prethodno su bili čisti. Zato, uz spremnost da ako ne bude moglo drugačije, građani bojkotuju one koji nemaju hrabrosti i volje da bojkotuju Vučićev prljavi sistem, deluje mi da je racionalno još jednom pokušati da se nešto uradi sa sadašnjom opozicijom. Obratimo se zato njenim liderima, svi mi koji želimo promene– preko društvenih mreža, personalnim pismima i mejlovima, u meri u kojoj je to moguće preko medija – sa porukom da za nas neće postojati ako nešto u zadnjem času ne urade kako bi poremetili Vučićeve planove!

Uz malo kreativnosti sve se može

Tome može da doprinese, ako ništa drugo, bar kompromis između prihvatanja mandata i odbacivanja nelegalnih institucija, na način koji nije samo deklarativan. Uz malo kreativnosti sve se može, pa i da se izvuče lično-partijska korist, a ne prihvate uslovi uzurpatora. Posle verifikacije mandata (što inače ne podržavam ali pokušavam da sagledavam stvari realno) opozicija može da se bez ostavki povuče iz gradske i republičke skupštine i formira „slobodne parlamente“ na oba nivoa. U njihove redove bilo bi mudro da pozove i predstavnike vanparlamentarnih partija i pokreta koji su nedvosmisleno antirežimski opredeljeni, kako bi bila proširena društvena baza za otpor. Tako formirane „institucije“ radile bi, otvorene za javnost, paralelno nelegalnim zvaničnim. Drugi posao ne bi imali nego da insistiraju na rasvetljavanju krađe uz obraćanje svim relevantnim evropskim i svetskim centrima moći. Ta vrsta aktivnog otpora bila bi stimulans građanima da nastave sa protestima. Bez toga oni bi se sveli na skoro ništa.

Ako opozicija bar rečeno ili nešto tome slično ali na liniji totalnog negiranja prevarantskog sistema, nije sprema da učini, onda stvarno nizašta nije. I dalje ostavljam mogućnost da u njoj ima ljudi koji su koliko-toliko u rangu onih koji su nešto vredeli u našoj prošlosti, kada je uprkos izrazitoj političkoj nekulturi, povremeno dolazilo do pomaka nabolje. Ali brzo će se videti da li grešim dok se radi samo o kopijama lidera besmislenih kombi stranaka iz, recimo 2000, koje sada, igrom slučaja, imaju nešto veću interesnu zajednicu. Uskoro ćemo znatni na čemu smo, a ako smo na najgorem, onda bismo bili ludi ako pristanemo da budemo topovsko mesto u igri iščekivanja pada ministarskih fotelja sa neba, za umišljene opozicione prvake!

Autor je istoričar i politički analitičar

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.