Srbin viljuškom boc (Umesto In memoriama Čarlsu Simiću)
Za Medija centar Beograd piše Muharem Bazdulj/12. januar 2023.
Dva dana posle osamdesete godišnjice smrti najpoznatijeg Srbina – američkog državljanina (Nikole Tesle, naravno), umro je najslavniji Srbin – američki pesnik, Čarls Simić (1938. – 2023.), naravno.
Išao sam možda šesti ili sedmi razred osnovne škole, kad mi je do ruku došla „Zlatna knjiga američke poezije“ koju je za Nakladni zavod Matice Hrvatske priredio Antun Šoljan. U toj sjajnoj antologiji sam prvi put naišao na ime Čarlsa Simića. Uz Emersona, Vitmena, Edgara Alana Poa, Emili Dikinson, Elizabet Bišop, Ezru Paunda, T.S. Eliota, Ginsberga i ine, među najboljim američkim pesnicima svih vremena bio je i čovek koji se prezivao Simić. U knjigu su bile uvrštene dve njegove pesme, jedna u kojoj se pominju preci koji su gajili svinje i druga pod naslovom „Viljuška“. Dok ovo pišem, knjiga mi nije pri ruci, pa brzinski sam prevodim „Viljušku“:
Ta čudnovata stvar mora da je ispuzala
Ravno iz pakla
Liči na ptičiju nogu
Oko ljudožderovog vrata.
Držeći je u ruci
Dok njome nabadaš parče mesa
Možeš lako da zamisliš ostatak ptice:
Glava joj je poput tvoje šake
Velika je, ćelava, beskljuna i slepa.
Mlad je bio Čarls Simić kad je ovo napisao. Ima u ovim stihovima nečeg što podseća na Vaska Popu, na ranog Sinana Gudževića (iz „Građe za pripovetke“), ali to su asocijacije čitaoca ovdašnjeg. Postoji, naravno, i neka američka asocijacija zbog koje je ova pesma u originalu slavna. Iz ovdašnje perspektive, kod motiva viljuške teško je ne setiti se one legende o susretu Stefana Nemanje i Fridriha Barbarose, kad srpski vladar jede viljuškom, a nemački rukama, legende najpamtljivije aforistično sabijene u onu filmsku repliku „Srbin viljuškom boc, a Švaba rukama...“.
U narednim godinama sam pročitao većinu onoga što je Čarls Simić napisao, a čak smo razmijenili i neke mejlove. Naročito sam voleo njegove ponešto aforističke knjige poput one pod naslovom „Čudovište voli svoj lavirint” (srpsko izdanje objavio Arhipelag, Beograd, 2018,sa engleskog prevela Vesna Roganović). Na njenoj sedamdeset i prvoj stranici Čarls Simić beleži: „Biti bilingvalan znači razumeti da ime i imenovani predmet nisu suštinski povezani. Stoga je moguće da ćete se zateći u mračnom jezičkom procepu. Tako se ja sada osećam kada progovorim srpski, koji više ne govorim tečno. Stalno iščekujem reč koja je, čini mi se tu, navrh jezika, znajući da je jednom tu bila, ali, umesto toga, nailazim na rupu i muk.“
Na oko stotinu i trideset stra nica ove knjige podeljenih u osam odeljaka označenih rimskim brojevima, Simić podastire svoje zapise, beleške, mikro-eseje, pesme i aforizme. Ako izuzmemo prvi odeljak u kome ima pokoji zapis dugačak pola stranice, a jedanput ili dvaput i gotovo celu stranicu, cela knjiga dominantno aforistična. To je onaj žanr u kome je veliki majstor bio Emil Sioran, a u kome su se sa sjajnim rezultatima ogledali i drugi važni pisci poput Kapušćinjskog ili Elijasa Kanetija. Podnaslov ovde nije slučajan. Za pisca produktivnog i svestranog poput Simića, „hvatanje beleški“ je gotovo pa nužnost. Od nekih od tih beleški nastane pesma, od nekih nastane esej, a od nekih ne nastane ništa veće, nego ostane samo beleška, no, naoko paradoksalno, umetnički efekat ne mora da bude manji. Naprotiv. U ovim beleškama, otkrivamo Simićevu svakodnevnicu, šta čita, šta mu se događa, čega se seća. Kaže, recimo: „Kada sam 1955. počeo da pišem poeziju, sve devojke kojima sam želeo da pokažem svoje pesme bile su Amerikanke. Zaglibio sam se. Nikad više nisam mogao da pišem na svom maternjem jeziku.“ Brodski na početku jednog eseja navodi neke od razloga koje pisca navedu da promeni jezik. Ovaj nije nabrojao, a strašno je lep i legitiman, pa dobro dođe kao apendiks.
Ova knjiga je zanimljiva ljubitelju književnosti u bilo kom kutku sveta, ali je iz perspektive Beograda i Srbije dodatno zanimljiva jer Simić svako malo navodi detalje i reference iz ovog dela sveta, pozivajući se što na svoju rodbinu i razgovore s njima, što na autore koje čita. Dovoljno je nasumice otvoriti knjigu i naići ćete na inspirativnu rečenicu. Evo, recimo: „Ne verujem u Boga, ali se bojim da otvorim kišobran u kući.“ Ili: „Samo poezija može izmeriti odstojanje između nas i Drugog.“ Ili: „Nacionalizam je obožavanje mirisa našeg kolektivnog govna.“ Mogao bih ovako unedogled. A mogao bih i da ispišem pola stranice komentara iinterpretacije za svaku od ovih rečenica. To je jedna od lepota od ove knjige. Kad biste je čitali od korica do korica, požudno, kao što se čita dobar triler, pročitali bi je za manje od dva sata. Ovo je, međutim, knjiga koju valja čitati (i) nasumice, napreskok, malo spreda, malo straga, vraćati joj se, pa joj se opet vratiti.
„Život je kao šah, čuo sam jednom nekog kako kaže, dok čuvaš kralja, konj ti pojede kraljicu.“ Pesnik je navodno čuo nekog kako ovo govori pa je to stavio u svoju knjigu. Dug će, međutim, višestruko biti vraćen. Ne sumnjam da su pesnikove dosetke iz ove knjige mnogo puta bile navođene na ulici ili po kafanama, bez ažurnog akademskog navođenja izvora, baš kako i treba da bude. Počeli smo sa jednim pozivanjem na mrak, pa da zatvorimo krug. Ovo je na stranici 101: „Negde sam pročitao kako se Napoleon, koji se nije bojao sablje niti kuršuma, plašio mračnih soba.“ A kad bi ova knjiga bila mračna soba, bila bi bioskop u kom se vrti film Vudija Alena.
Posle pesnikove smrti, čitaocima ostaju njegovi stihovi kao tračak svetla u mračnim sobama svakodnevnice.
Autor je pisac i novinar