Srbija je odavno odabrala svoj strateški pravac

Za Medija centar Beograd piše: Miloš Petrović/8. novembar 2022.

„Opasnost u obliku pretnje državi daje identitet i opravdava njeno postojanje“, reči su Dejvida Kembela, naučnika u domenu međunarodnih odnosa. Navedene reči ilustruju Kembelove stavove o promenlјivoj prirodi političkog identiteta država i njegove podložnosti međunarodnim uticajima i oscilacijama. Krupne promene u spolјnopolitičkoj sferi sadrže potencijal da značajno i trajno oblikuju strateški kurs neke nacije. Da napad na Ukrajinu predstavlјa spomenutu „krupnu promenu u spolјnopolitičkoj sferi“, a zapravo i dosta više od toga, nije sporno za nekih pedesetak evropskih država, uklјučujući (čak) i Srbiju. 

Vraćanje na raniji koncept politike proširenja kao svojevrsne „geopolitičke investicije“ Evropske unije, koja je u prethodnim ciklusima pristupanja ne samo formalno omogućavala, već i aktivno podsticala dinamiku što skorijeg pristupanja Uniji kandidata za članstvo, potvrđuje da svedočimo strateškim promenama. Ciklusi “istočnih proširenja” Unije doveli su do njenog geografskog, političkog, ekonomskog i svakog drugog preoblikovanja. Ideje o većoj, široj i ujedinjenijoj Evropi beležile su i barem jednu deceniju stagnacije, i to do skoro. Međutim, 24. februar je, prema rečima Mihaela Rota (predsednika spolјnopolitičkog odbora Bundestaga) „probudio Evropu iz geopolitičkog sna“ i stavio politiku proširenja u fokus nastojanja Unije da očuva svoje bezbednosne, ekonomske i druge interese na matičnom kontinentu. 

Da to nisu prazne reči na koje smo odavno oguglali potvrđuju krupne promene u politici proširenja od februara naovamo: iznenadno prepoznavanje perspektive članstva za Ukrajinu, Moldaviju i (uslovno) Gruziju, pokretanje dugo očekivanih pristupnih pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom i (takođe uslovna) preporuka da BiH napokon krene u pravcu sticanja formalne kandidature za članstvo. Sve to u svega 8 meseci, u domenu politike koja se već godinama smatra neaktivnom, perifernom i besperspektivnom! To je jedan od pokazatelјa da EU deluje reaktivno – tj. da pruža sistemske odgovore u susretu sa različitim krizama – i govori u prilog onim stručnjacima koji čitavu istoriju evropskih integracija velikim delom tumače kroz prizmu kriznih rešenja. Jedan od takvih primera je i monetarna kriza iz prve decenije ovog veka, ali to nije fokus ovog članka.

Težište ovog članka je činjenica da se, uprkos svim zastojima, preispitivanjima, sumnjama i drugim negativnim emocijama, pristupanje Srbije Evropskoj uniji vraćeno u fokus silom geopolitičkih neprilika, što predstavlјa kako problem, tako i mogućnost. Problem je taj što je za ubrzavanje evropskog puta neophodno da se pokaže uverlјiv napredak u pogledu ispunjavanja Kopenhaških kriterijuma, standarda vezanih za stabilizaciju i normalizacije odnosa sa Prištinom. Dodatni blokirajući faktor je taj što je, zbog neprihvatanja usklađivanja sa zajedničkom spolјnom i bezbednosnom politikom Unije, domen usklađenosti opao sa 61% u 2021. na 45% u ovoj godini usled nesankcionisanja Rusije. Tako krupno nazadovanje u tom domenu, pored toga što predstavlјa statističko-tehnički problem, implicitno se može tumačiti i kao kritika evropskog odgovora na invaziju Ukrajine. Osim toga, kako bi se taj problem otklonio, a u skladu s obavezom usklađivanja sa spolјno-bezbednosnom politikom EU koju je Srbija preuzela zarad pristupanja Uniji, neophodno je da se stepen usklađenosti povisi kako ne bi uticao na čitavu dinamiku pregovora (koja zavisi i od percepcije nazadovanja). 

Da se vratimo na početak: krupne spolјnopolitičke promene povremeno imaju potencijal da oblikuju strateške identitete država. Utvrdili smo da se nalazimo u jednom takvom periodu. Ipak, ne radi se ni samo o tome da se od države koja, pored Crne Gore, najduže aktivno vodi pristupne pregovore kako bi pristupila Uniji, očekuje više. Radi se o tome da, ma kakav bio narativ, Srbija kao zemlјa koja dve decenije ulaže (manje ili više uspešne, ali kontinuirane) napore kako bi postala članica Unije, može doći u situaciju da su sve te godine kakvih-takvih reformi kompromitovane. Da ta opasnost nije beznačajna imamo prilike da čujemo svakodnevno. 

U političkom etru imali smo prilike da čujemo i da neusklađivanje sa zajedničkom spolјno-bezbednosnom politikom za EU nije jedino spolјnopolitičko pitanje, već da normalizacija odnosa sa Prištinom deluje možda i podjednako relevantno. Silom spomenutih geopolitičkih neprilika, deluje da su se ta dva domena, iz vizure EU, povezala u dva lica jedne velike bezbednosne zabrinutosti. Srbija je 2009. godine napravila strateški izbor time što je podnela zahtev za članstvo u EU, oslanjajući se na nju ne samo u političkom i ekonomskom pogledu, već (svojevolјno) i u aspektu normalizacije odnosa sa Prištinom kojim ta organizacija nastoji da rukovodi. 

Zahtevi usklađivanja se, zapravo, nisu puno promenili, koliko intenzitet pritisaka jeste. To je ne samo odraz spolјnopolitičkih promena, već i činjenice da je Srbija jedna od dve zemlјe koja je najbliža članstvu u okviru aktuelne agende proširenja EU, gledano s aspekta pristupnih pregovora. Za taj status, ma koliko nam to bila dosadna i deplasirana tema, zaslužne su i godine prilagođavanja i reformi u svim domenima, i to bi bilo štetno kompromitovati. Zapravo, upravo zbog tog statusa, Srbija i u političkom i u ekonomskom i u širem strateškom smislu rizikuje da izgubi više nego drugi kandidati ukoliko – makar to bilo i nevolјno – ne bude pratila evropski kurs. Ako bi takav kurs izostao, došli bismo do logičnih pitanja zašto je Srbija evropski put uopšte odabrala, zašto je do sada preduzimala tako visoke ekonomske i političke troškove prilagođavanja, kakva je bila dosadašnja strategija a šta se planira ostvariti ubuduće, uz čiju pomoć, u kom roku i na koji način. Zapravo, neopredeljivanje za evropski kurs, u smislu daljeg i primetnog odudaranja od zahteva koji se povezuju sa članstvom, značilo bi promenu strateškog pravca koji je odavno trasiran.

Nastupio je vrlo jasan i vremenski ograničen geopolitički trenutak kada je strateško opredelјenje zemlјe pod lupom. Imajući u vidu geopolitičku komponentu politike proširenja koja je najzad ponovo aktuelna, taj aspekt je bolјe okrenuti u svoju korist (kao istočnoevropske zemlјe 1990ih) nego dopustiti ne samo nepredvidivim, već i opasnim međunarodnim okolnostima da nas navigiraju u nekom svom pravcu. Približavanje stavovima koji se tiču evropskog poimanja spolјno-bezbednosne politike demonstriralo bi privrženost u adekvatnom trenutku i doprinelo jačanju međunarodne pozicije Srbije, uklјučujući i one u regionu, u srednjem roku. Izuzetno velike promene koje su zabeležene u politici proširenja ove godine, a koje su nezasluženo van fokusa, svakako sadrže potencijal i da Srbiju približe članstvu u Evropskoj uniji. Gublјenje u geopolitičkoj magli, pored toga što bi bio već viđen čin, ne bi imao vidlјive koristi, a naneo bi trajnu štetu po međunarodni kredibilitet zemlje. Preduzimanje neophodnih koraka kako bi se evropsko opredelјenje ojačalo bilo bi logično ne samo sa stanovišta međunarodnih okolnosti u našem okruženju, već i u skladu sa dvodecenijskim (spolјno)političkim opredeljenjem koji, uprkos svim razočarenjima, uživa značajnu društvenu podršku. 

Miloš Petrović/Naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu