Srbija i Ukrajina: "spojeni sudovi" od kojih jedan "dubi na glavi"
Za Medija centar Beograd piše: Dragan Bisenić/23. februar 2023.
Godinu dana rata u Ukrajini
Ukrajinski rat je prvi put posle 400 godina „izbacio“ Rusiju iz Evrope, odnosno za buduće decenije stvorio prepreke koje će onemogućiti sve dosadašnje grandiozne planove o Evropi od „Lisabona do Vladivostoka“. Time su poništena najveća dostignuća Hladnog rata i mogućnosti da „Evropa diše na oba plućna krila“ kako je opisao papa Jovan Pavle II. Sada Evropa, prema rečima visikog predstavnika za spoljnu politiku, doživljava momente „geopolitičkog buđenja“. Možda se ne bi očekivalo da bi, pomalo letargični, Borelj mogao da ovoj ideji da doktrinarno značenje, ali on je najbliži tome od svih evropskih zvaničnika. On je ponudio maniheističku ideju o Evropi kao „bašti“ i spoljnom svetu kao „džungli“. Ta ideja veoma je slična islamskom maniheisitičkom misticizmu koju su afirmisali radikalni islamistički poput Muhameda Rašid Rede, Abul Ale Maududija, Sajida Kutba preko pojma „džahilija“ ili „vremena neznanja“ koje je u svetu postojalo pre pojave islama 610. godine. Kao što radikalne grupe opravdavaju oružanu borbu protiv sekularnih režima kao džihad protiv džahilije, tako je i Borelj objasnio da „baštovan“ ponekada mora da napusti „baštu“ da bi posekao „džunglu“, da ne bi ugrozila „baštu“.
Jasno je da takva Evropa nema više namere da se „spaja“ s „džunglama“, ali to će biti Evropa koja može da se suoči s neprijateljskim licem Rusije. Od ishoda rata, odnosno od toga da li će Rusija da uspe da ostvari svoje ciljeve u Ukrajini, zavisi budući izgled sveta. Ukoliko uspe, Rusija će zaustaviti širenje NATO i zapadnu dominaciju. Ukoliko ne uspe, Rusija će biti svedena na nivo međunarodne beznačajnosti sa izvesnom perspektivom njenog raspada. I u jednom i u drugom slučaju, nastaće svet kakav nikada ranije nismo mogli ni da sanjamo.
Srbija ni u jednom, ni u drugom slučaju nije na dobitku jer će Rusija ostati izolovana bez obzira da li će da ostvari svoje ciljeve ili neće. Time Srbija ostaje bez značajnog saveznika na međunarodnoj sceni u okolnostima kada Srbija na međunarodnom planu postaje mnogo više povezana sa zbivanjima u Ukrajini iako nije ni na koji način njihov direktan učesnik. Srbija i Ukrajina su “spojeni sudovi”.
Još dok se razgovaralo o mogućnosti da Rusija dobije bezbedonosne garancije koje je tražila pre akcije u Ukrajini, u decembru 2021. pojavile su se ideje u krugovima vodećih ruskih stratega da bi Rusija za odricanje NATO od Ukrajine bila spremna da da „odrešene ruke“ balkanskim zemljama za članstvo u NATO i da pristane da se svi „zamrznuti konflikti“, uključujući i Kosovo, reše na osnovu referenduma koji bi se održali na tim teritorijama. Dakle, jasno je da je Rusija bila spremna da obavi „prebijanje dugova“ sa SAD i Zapadom tako što bi i zvanično prepustila Balkan zapadnoj sferi interesa u zamenu za njegovo odricanje od Ukrajine. Do ovog sporazuma nije došlo, ali su Srbija i Ukrajina ostali „spojeni sudovi“ od kojih jedan trenutno „dubi na glavi“.
Rusko – ukrajinski sukob stvorio je nove okolnosti i iskorišćen je kao podloga za novi prisup rešavanju kosovskog pitanja, ali je i kosovsko pitanje uticalo i još uvek utiče na karakter ukrajinskog sukoba. Kosovsko pitanje našlo se u makazama dva pristupa. Jednog koji nastoji da ga legitimiše kao „poseban slučaj“ u međunarodnim odnosima, od upotrebe sile 1999. od strane NATO za njegovo izuzimanje iz jurisdikcije Srbije, pa do jednostranog proglašenja nezavisnosti i priznanja država koje mu je sledilo. Drugi u njemu vidi presedan kojim opravdava ne samo svoje vojne akcije u Ukrajini, nego i kao budući model u međunarodnim odnosima. Smatra se, recimo da kosovski slučaj može da utiče na sudbinu Ukrajine, isto kao što se veruje da ishod ukrajinskog sukoba može da odredi i budućnost Kosova.
U svakom slučaju, kada se sukob okonča ili prigasi, nema garancija da će Kosovo za Rusiju da znači isto to što znači i u vreme sukoba pa je mogućno da bi rusko – američki sporazum mogao da krene deklarativnim ili prećutnim priznavanjem faktičkih stanja. Potrebno je, ipak, imati u vidu da je Srbija u GS UN glasala protiv ruske aneksije četiri ukrajinske provincije kao i da je osudila ruski akciju u Ukrajini, tako da bi Srbija, bar formalno – pravno bila zaštićena od delotvornosti ovakvih pogodbi, ukoliko sama ne bi našla za shodno da ih podrži.
Kraj ukrajinskog rata se ne nazire. Putinov govor nije bio trijumfalistički, niti je motivisao na njegovo brzo okončanje. Sve o čemu je ruski predsednik govorio, od odobravanja odsustva vojnicima na frontu, pa do obaveze snažnog materijalnog i tehnološkog unapređenja vojne proizvodnje, zadaci su koji se ostvaruju godinama. U tom smislu, ovaj govor možemo da razumemo kao platformu za jednu vrstu savremenog „tridesetogodišnjeg rata“ koji ponovo treba da afirmiše principe Vestfalskog mira iz 1648, a posebno princip poštovanja državnog suvereniteta. Paradoksalno je da se sve strane trude da se kunu u državni suverenitet, upravo preko njegovog rušenja. To nas uverava da ćemo živeti u brutalnim decenijama koje su pred nama.
Autor je novinar, publicista i bivši diplomata