MIŠLJENJA I KOMENTARI

Sramna Vučićeva "Slivnica"?
Foto: Medija centar Beograd

Sramna Vučićeva "Slivnica"?

Za Medija centar Beograd piše Dragomir Anđelković/28. septembar 2023.

Ko nam je kriv za tragediju koja se dogodila na severu Kosova? Da li je to, kako papagajski ponavljaju predsednik i njegovi mediji, Kurti? Nije! Makar ne primarno. On jeste agresivni kosovsko-alabanski secesionistički lider, koji nasilnički gura ono što narod čiji je predstavnik shvata kao svoj interes. Ali šta drugo od neprijatelja i očekivati? A tzv. premijer Kosova nam je to u velikim razmerama!  

LAŽ, NEKOMPETENTNOST I PREVARA

Kurti se odlučno bori za to da naša separatistička pokrajina dobije što šire i dublje međunarodno priznanje te zaokruži kontrolu nad teritorijom koju smatra svojom. Sve to, nažalost, radi vrlo uspešno i po nas krvavo. Ali nema smisla da se na njega ljutimo što obavlja svoj posao tj. deluje protiv nas, svom narodu u korist (kako je on i mnogi Albanci, osnovano ili ne, razumeju). Mi treba da budemo besni na sopstvenu vlast, u prvom redu ovde svemoćnog Vučića, što nisu sposobni da se sa njim nose. Predsednik Srbije sa svojim doglavnicima uglavnom ne radi nama u prilog, a kada pokuša da učini nešto što smatra da je zaštita srpskih pozicija, napravi i veću štetu nego kada svesno izdaje nacionalne interese. Džabe mu onda patetično medijsko prenemaganje. Tatari imaju mudru izreku: „Pusti budalu da se moli (duboko se klanjajući), pa će razbiti glavu“. Kod nas su stvari gore: pusti pokvarene i za sve drugo osim za ličnu vajdu ograničene, da vladaju, pa pucaju glave njihovih podanika! 

Kada je došao na vlast, Vučić je nasledio kontrolu nad severom Kosova. Tamo su funkcionisale brojne institucije Srbije a lokalnu vlast su u svojim rukama potpuno držali Srbi koji su tu činili ogromnu većinu (preko 95 odsto stanovništva). Postojao je i efikasan mehanizam odbrane tog dela, tada još neokupirane naše teritorije, čiji stub je bila Civilna zaštita severa Kosova. To je bio eufemistički naziv za relativno brojnu vojno-policijsku strukturu (imala je skoro 800 aktivnih, dobro obučenih pripadnika), koja je 2011. godine odbranila četiri severnokosovske opštine od albanskih paravojnih snaga.  

Mnogo je lakše neku teritoriju braniti – ako je potrebno i uz prikrivenu pomoć iz ostatka Srbije – nego je naknadno, delimično ili potpuno, oslobađati. A sever Kosova je Srbija, pre Vučića, držala skoro kao i Vranje. Umnogome tako je bilo baš zbog postojanja tzv. Civilne zaštite, a nju je, kao i mnoge druge srpske institucije, u četiri ranije neokupirane opštine, Vučić ukinuo do 2016. godine. Dok je tako radio, narod na severu Kosova i građane ostatka Srbije, lagao je da to neće imati negativne posledice, jer, kao, postoji sporazum između Srbije i NATO, koji albanskim paravojnim snagama ne dopušta da idu na „Sever“. Štaviše, uz posredovanje EU, sa Prištinom je „postignut“ aranžman da bez pristanka lokalnih srpskih vlasti, ni albanski policajci ne smeju tamo da dolaze.

"SPASONOSNA" NACIONALNA SAMOUBISTVA 

Brzo smo videli da su to neistine. Baron Minhauzen je niko spram „vojvode“ Vučića. Priština je nesmetano počela da na sever Kosova šalje koga hoće te hapsi i na druge načine demonstrira svoju moć. Na to je zvanični Beograd odgovarao nizom kontraproduktivnih poteza, uz uporedno propagandno zaluđivanje svojih građana (kako onih srpske nacionalnosti na Kosovu tako i stanovništva ostatka Srbije). Oni su bombardovani porukama tipa „nema predaje“, dok je režim uveliko prepuštao srpske linije odbrane. Ulje na vatru koja ih je do kraja uništila, dolio je prošle godine, kada je odlučio da se Srbi na severu Kosova povuku iz tamošnjih organa vlasti, uključujući i policijske strukture. 

Šta je time Vučić postigao? Pa to da pošto je prethodno Prištini tamo prepustio, recimo, 70 posto vlasti, njoj da i preostalih 30 odsto institucionalne moći. Rekli bismo posle toga: evo delije iz tatarske izreke na srpskom terenu. No, možda tada još i nije bilo tako (posle aktuelnog poraza jeste). Pre se radilo o tome da je Vuku bilo prepušteno da čuva ovce, a on je to radio tako što ih malo po malo proždire! Vučićev naum je verovatno bio sledeći: radi toga da Zapad u zoni gde ima dominantan uticaj nastavi da toleriše njegovu autoritarnu i aferama opterećenu vladavinu, on će postupati tako da mu zakulisno da sve što u vezi sa Kosovom traži, a da ne ispadne u očima nacije gubitnik. Otuda, pribegao je novoj „patriotskoj“ prevari tj. naveo je Srbe da, kao,„boreći se“ za svoje interese, rade ono što Albancima odgovara.

Vučić je tako i tamo gde je Beograd, kao što je već rečeno, imao skoro 100 posto kontrole (mali uticaj su na severu imali KFOR i UMNIK) nju fazno u potpunosti prepustio Prištini. Onda bi, kako je planirao, kao plod predsednikove pregovaračke „mudrosti“, Srbi dobili natrag, okvirno, 50 odsto vlasti. To bi njemu bilo pokriće za prihvatanje kosovske kapitulacije tj. za faktičko priznanje Kosova. Nešto bi kao dao da bi drugo dobio. Međutim, u igri u koju je ušao, prevaren je. Kurti se pokazao kao mnogo veštiji igrač od njega. Njemu ne pada na pamet da uz međunarodne garancije i na način koji usled toga podrazumeva ograničenje „suvereniteta“ Kosova, bilo šta da Srbima. Oni mogu da dobiju, u duhu kosovskog koncepta asocijacije opština, izvesnu autonomiju, ali ništa više od toga. Kakav predsednik, zastava, specijalne veze sa Beogradom koje omogućavaju nastavak asimetričnog prisustva Srbije. Pri tome i opisana sterilna autonomija mora da bude plaćena punim faktičkim priznanjem Kosova i pristankom na njegov ulazak u UN. 

POGUBNO POLITIČKO ŠIBICARENJE

To je za Vučića problem. Ne zato što navedeno nije spreman da isporuči Kurtiju, već stoga što se to jasno vidi. Ne bi mogao više da laže Srbe da se herojski bori za naše interese. To za njega može da bude opasno; pogotovo dok očekuje izbore. Zato je pokušao da po ruskom receptu sa Krima, uz pomoć svojih kriminalaca i zloupotrebu opravdanog nezadovoljstva našeg naroda na severu Kosova, ponovo preuzme kontrolu bar nad nekim njegovim predelima (u ruskom slučaju delovali su vrhunski profesionalci a ne vojni amateri). Tako je mislio da će sebi poboljšati pregovaračku poziciju a glasačima pokazati da je opasan. Ali sve se izjalovilo. Jer, da ponovim, umesto profesionalne Civilne zaštite, sada su sa naše strane delovali slabo obučeni meštani i kriminalci (koji poslovično nisu spremni da se žrtvuju za bilo šta od opšteg značaja). 

Oni nisu bili u stanju da se nose za kosovsko-albanskim snagama koje je NATO ozbiljno obučio i opremio. Uz to, Kurti – što očito naš, za sve drugo osim kada su u pitanju unutrašnjopolitičke malverzacije, nesposobni autokrata nije očekivao – nije okolišio da ih masovno upotrebi. Epilog znamo: krvavo smo poraženi! Upućeni kažu da se zapadni faktori nisu umešali, srpski debakl bi bio i veći. Albanski specijalni su nakratko zaustavljeni da bi delu (onom direktno povezanim sa režimom) pripadnika srpskih formacija, bila omogućena evakuacija u centralnu Srbiju. 

Došli smo tako do tačke kada je korisno da uporedimo kralja Milana Obrenovića (1854-1901) i sadašnjeg samozvanog gospodara Srbije. Prvi je mnogo toga korisnog uradio na planu našeg institucionalnog razvoja i modernizacije. Ali je, pretenciozan i autoritaran, pravio i strahovite greške. Jednu od njih je – da šire ne pominjem potpuno podređivanje spoljne i ekonomske politike Srbije Beču – predstavljao sramni napad na Bugarsku 1885. i njegov ponižavajući ishod. 

NOVI KOSOVSKI PORAZ

Mnogo toga je podstaklo kralja Milana da tako postupi – od pomoći Sofije sprskim političkim emigrantima do mešanja velikih sila – ali činjenica je da smo mi bili agresori. Pri tome pokazalo se prilično nedelotvorno. Za napad na susednu, kako je većina Srba smatrala, „bratsku pravoslavnu zemlju“, naša vojska nije bila motivisana. A Bugari su bili nadahnuti da brane svoju, nedavno oslobođenu i u to vreme ujedinjenu otadžbinu (kralj Milan je smatrao da je objedinjavanje dve bugarske zemlje – Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije – ugrozilo srpske interese jer je bez kompenzacije za Srbiju narušen Berlinski ugovor). Rezultat je poznat. Totalni srpski poraz u bici kod Slivnice i celom ratu. 

Da se Austrougarska nije umešala i zaustavila Bugare, nije isključeno da bi Niš danas bio u sastavu njihove države. I pored toga, za razliku od kralja Milana, Vučić je mnogo manje dobrih stvari uradio za napredak Srbije (da sada ne ulazimo u ogromnu cenu onoga što je, npr. kada se radi o izgradnji puteva, pozitivno učinio). Na nacionalnom planu stvari stoje i gore: nije nam doneo ništa dobro za razliku od pomenutog monarha, koji jeuspeo da 1878. od Osmanlija oslobodi jug i jugoistok današnje Srbije, te da se izbori za njenu formalnu nezavisnost. Onda je usledio slivnički slom. 

Sada smo manje krvi prolili nego tada, ali su negativne posledice aktuelnog poraza veće. Kosovo i Metohija su sada potpuno u rukama Kurtija a onda nismo izgubili ni pedalj zemlje. Samo od milosti Zapada (koju će na razne načine od nas da je naplati) zavisi koliko mrvica autonomije će tamošnji Srbi dobiti (ali Priština im neće dati više od mrvica). Vučićeva nedavana neuspešna akcija nije Slivnica jer nije pokušao da osvaja tuđe već da – zbog jačanja svojih pregovaračkih kapaciteta oko Kosova i predizborne pozicije u ostatku Srbije – konfuzno povrati deo naše zemlje koju je prethodno dao separatistima. Ipak, ishod je isti – srpska vojno-politička katastrofa! 

SA KONJA NA MAGARCA

I šta sada? Kralj Milan je posle Slivnice bio oslabljen. U narodu je kiptelo nezadovoljstvo. Ubrzo posle zaključivanja mira sa Bugarima početkom 1886, bio je prinuđen da oslobodi političke zatvorenike, te krene putem dogovora za opozicijom, odnosno demokratizacije Srbije. Iako je odmah posle debakla razmišljao i o abdikaciji, u velikoj meri pod uticajem spoljnih faktora ali i bliskih političara koji su se plašili opozicione bure, još neko vreme je ostao na čelu države. Ali i pre februara 1889. kada se povukao sa prestola više nije vladao na stari način. Da li će se nešto promeniti na tom planu i sa Vučićem, sada kada je Srbiju uveo u novi krug pakla? Neće ako budemo pasivni! Vuk menja dlaku ali ne i ćud. O tome da namerava da nastavi da radi po starom, svedoče njegova medijska obraćanja i napadi na one koji su do 2012. držali vlast, kao da su oni izgubili sever Kosova (za druge stvari nije mala njihova krivica, ali to sada nije tema). Tu je i perfidno prebacivanje odgovornosti na „spontano organizovane“ Srbe koji su „samoinicijativno“ pružili otpor albanskim okupatorima. 

U sve su se udarnički uključili i Vučićevi lažni opozicionari kakav je u najodvratnijem vidu Vojislav Šešelj. On optužuje stvarnu opoziciju da je kriva za stanje u kome se nalazimo jer dobija naloga iz američke, nemačke i britanske ambasade, a ćuti o tom da je njegov gazda, igrajući iz egoističnog računa uz NATO muziku, ugurao Srbiju u dubine kosovsko-metohijske propasti. I kada je hteo nešto da sačuva da bi lakše mogao da nastavi da vara narod, to nije umeo, a ono što je davao radi opstanka na vlasti, nije štedeo. U takvim okolnostima umesto da Šešelj i njemu slični kažu „doteralo cara do duvara“, misleći na kolaps Vučićeve kosovske  malverzacije, oni tvrde da se to odnosi na položaj srpskog naroda na Kosovu. Zapad, Kurti i istinska srpska opozicija, uprkos „junačkom“ otporu Vučića, do toga su „doveli“. Koješta! 

Slične gluposti iznose i drugi političari, novinari ili analitičari, koji deluju po nalogu režima ili njegove političke policije. Tako čujem od navodno velikih boraca protiv vlasti – ispod čijih sakoa se kriju stare kožne „udbaške“ jakne – da je vreme da se okupimo oko države i budemo na njenoj strani. A državni aparat je postao servis jednog čoveka, dok on svaku priču o nacionalnom interesu samoživo zloupotrebljava. Kada nam njegovi propagandisti kažu da bi trebalo da budemo na strani svoje države, to znači da nas ubeđuju da progutamo Vučićeve laži da je neko drugi kriv za sve što se desilo zbog njega, i da nadalje prihvatimo da nas vodi u ponor. Istina je nešto drugo: borba za državu i njene građane je delovanje protiv vlasti koja im nanosi fatalnu štetu. To je prvorazredni nacionalni interes!

IMPERATIV DEMOKRATSKOG OTPORA

Tome da vlastodržačka bulumenta bude opravdana za svoja nedela, služe i druge laži koje se raznim kanalima plasiraju. Jedna od njih je ultra „opoziciona“, da moramo energično da ustanemo protiv Vučića ako podlegne pritiscima Zapada i preda „ustanike“ koji su prešli na teritorije pod kontrolom Beograda. Ako to uradi, onda je Vučić izdajnik, a ako ne postupi tako, onda je, valjda, heroj. To je tek nebuloza. Pa on sigurno neće predati svoje ljude kakav je, recimo, Milan Radojčić. Oni su blagovremeno pobegli, a postradali su zloupotrebljeni nesrećnici, koji su pomislili da će Srbija da im pomogne da se oslobode. Tako funkcionišu stvari u režimskoj ekipi. Što bi Vučić rekao: neću priznati Kosovo makar nas sve pobili. Štos je u tome što mu niko ne traži da to de jure uradi, već su Vašington, Brisel i Priština, zadovoljni faktičkim priznanjem Kosova koje već uveliko realizuje. A krv, da bi to prikrio, prolivaće obični građani. 

Velikaši pogubiše naše fiktivno „carstvo“, ali im ne fali, niti će im faliti, ni jedna dlaka na glavi. Za narod na Kosovu i Metohiji, ali i ostatku Srbije – baš ih briga. To su za njih monete za potkusurivanje. Malo građane lažu da se lavovski bore za njihove nacionalne i druge interese, malo ih zastrašuju na razne načine (sada plasiraju glasine da će NATO da nas bombarduje ako Srbija išta preduzme na severu Kosova, a da nije toga već bi Vučić „pokazao“ Kurtiju ko je ko). A u svakom slučaju ih žrtvuju. 

U takvim okolnostima, i pre nego što se dogodio novi kosovski poraz, bilo je vreme da ustane Srbija. Tim pre je tako danas. Ne samo zbog onoga što se dešava na Kosovu i u vezi sa njim, već i usled svega što monstruozna vlast čini širom Srbije. Dobrim putem da je skinemo krenuli smo sa protestima koji su počeli u maju, ali onda su oni, zbog nesloge i konfuznosti opozicije, počeli da gube zamah. Sada je došao krajnji trenutak da se trgnemo i mnogo ozbiljnije nastavimo putem kojim smo pošli pred kraj proleća! 

KOME JE MESTO U TATARSKOJ POSLOVICI?

Nedavna tragedija mora da nam ulije novu energiju, a pravu opoziciju ohrabri da pokrene svestranu građansko-političku akciju. To podrazumeva mnogo veće protesne manifestacije, iniciranje pasivnog otpora, ali i stvaranje velike koalicije „Za normalnu Srbiju“. Njen prioritet bi bilo forsirano zalaganje za zakonitu, ustavnu i demokratsku Srbiju, a kada se za nju izborimo, rešavaćemo sve druge probleme. No, da bi tako i bilo, ne smemo da dozvolimo opskurnom režimu da ponovo ubedi relevantan broj građana – sada kada je naš krvavi poraz mnoge počeo da budi iz sna – da se iskreno bori, preduzimajući sve što može, za našu državu i naciju. I da mu sada radi troga treba podrška što većeg broja stanovnika ove zemlje. To je zamka za naivne! 

Dok god nas vode ljudi koji misle samo o sebi, a za sve drugo su nezainteresovani i nekompetentni, Kurti će moći da jaše na belom konju širom Kosova i Metohije. Samo nam ostaje da se nadamo da neće stići i do Preševa, Bujanovca i Medveđe. A režim će sa svojim kartelima ostatak ove zemlje tretirati kao srednjovekovni feud. Nećemo valjda mi građani Srbije, i tim pre oni koji se predstavljaju kao Vučićevi partijski oponenti, krotko to da posmatramo? Treba nam nacionalna sloga o kojoj vlast sada otužno govori, da se nje što pre oslobodimo, a ne da joj pomognemo da izađe iz krize u kojoj se našla i da potom nastavi po starom! Ako u tome i posle svih poraza uspe, onda smo mi a ne oni koji čine srž režima, budale iz tatarske poslovice! 

 Autor je istoričar i politički analitičar

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.