MIŠLJENJA I KOMENTARI

Zapadni Balkan - kolekcija "zarobljenih država"
Foto: Corax za Medija Centar Beograd

Zapadni Balkan - kolekcija "zarobljenih država"

Pojas boršča na Balkanu

Zapadni Balkan je još jednom pretvoren u poligon borbe za interese velikih sila od kojih su neki uticaji – liberalnog Zapada – nominalno dobrodošli, dok su drugi – autoritarnog Istoka – formalno nepoželjni.

Piše: Boško Jakšić/Medija centar Beograd/24. novembar 2020.

Dok su sve države regiona sebi postavile cilj pridruživanja demokratskom Zapadu, istorija, u nekim slučajevima vera i prikriveni politički afiniteti prema Istoku, značajno doprinose da Zapadni Balkan sporo prima zapadne vrednosti kojima teži. 

Konfrontacija dva sveta promenila se od vremena kada su se linije klasičnog Hladnog rata, koje su svojevremeno okruživale ili presecale nekadašnju Jugoslaviju, preselile na istok. Činilo se da će kriza u Ukrajini i aneksija Krima rivalstvo velikih sila pomeriti dalje od Zapadnog Balkana, ali desilo se upravo suprotno.

Rusija je region vratila na mapu svojih strateških interesa kako bi Zapadu pokazala da je sposobna da uzvrati: vi nas destabilizujete na zapadnim granicama, mi ćemo pokazati da isto možemo da učinimo na istočnim granicama Evropske unije. 

Koristeći sve mehanizme “meke moći”, Moskva prvenstveno pokušava da spreči širenje NATO, ali ne prestaje da Evropsku uniju predstavlja kao promašen projekat nudeći alternativu na Istoku. Rusija narodima regiona uporno šalje poruku da Zapad nije ono što oni žele. To je značajan zaokret u poređenju sa vremenom od pre jedne decenije kada je Rusija aktivno branila svoje prisustvo u ekonomiji i kulturi regiona ali nije otvoreno osporavala NATO ili Evropsku uniju. 

Rusija se direktno mešala u izbore u Crnoj Gori 2016. Promenu imena Makedonije, kojom je rešen decenijski problem sa Grčkom, iskoristila je da optuži SAD i “neke zapadne zemlje” za pokušaj destabilizacije čitavog regiona. Pošto nije uspela da spreči da ove dve zemlje uđu u NATO, Rusija je po principu spojenih sudova pojačala pritiske na jedine dve preostale države van zapadne vojne alijanse – Srbiju i BiH, preko Republike Srpske koja je najsnažnije uporište ruskog uticaja u čitavom regionu.

Koliko ambicije Rusije mogu da budu ostvarljive u situaciji kada samo dve države regiona nisu u NATO a svaka od njih očekuje da uđe u Evropsku uniju koja je njihov najveći trgovinski partner, najveći investitor i donor i najpoželjnija destinacija emigranata? 

Kalkulacije Moskve ne počivaju na ekonomiji ili finansijama, jer je u tom pogledu inferiorna u poređenju sa EU, već na ranjivosti zapadnih pozicija. Kosovski dijalog je par ekselans primer evropske tromosti koja ide na ruku Moskvi. Kada se Vladimir Putin sastao sa Hašimom Tačijem, doskorašnjim predsednikom zemlje koju Rusija ne priznaje, bilo je jasno da Moskva svoju ulogu ne vidi samo kao zaštitnika Srbije, već i potencijalnog posrednika koji će popuniti prostor koji mu EU prepušta.

Evropska unija još od Solunskog samita 2003. ponavlja da su njena vrata otvorena za sve zemlje regiona kojima je Unija strateško opredeljenje , ali od tada je u članstvo primila samo jednu državu, Hrvatsku. 

Evropa je u Zapadni Balkan uložila milijarde evra, što kroz investicije što putem donacija, ali ispostavlja se da je članstvo država regiona i dalje neizvesna perspektiva. Crna Gora, Srbija i moguće Severna Makedonija su bliže, Bosna i Hercegovina i Kosovo su dalje. 

Unija je na razne načine prisustna na Zapadnom Balkanu, ali nema jasnu viziju šta bi sa regionom za koji i danas smatra da nosi potencijal “bureta baruta”. Rezultat nedostatka vizije upečatljivo se projektuje kroz nemoć Evropljana da razreše kosovski problem ili da od BiH naprave funkcionalnu državu.

Zavodljiva retorika ozračena optimizmom bledi. Poruke koje se šalju Zapadnom Balkanu često su komplikovane i ne doprinose zaokruživanju evropskog projekta. Decenije čekanja učinile su da aspiranti sa Balkana gube nadu u Uniju koja je bila simbol brzih promena. Stagnacija je vidljiva u politici, ekonomiji u konzervativnom odbijanju društvenih promena. 

EU gubi privlačnost ne samo zato što ne zna kako da reši krize, već i zato što je indiferentna prema stanju demokratija i rastu autoritarnosti u mnogim državama regiona čije su političke klase – za razliku od društava – sve manje posvećene evropskim integracijama pretvarajući Zapadni Balkan u kolekciju “zarobljenih država”.

Što je to tako, delom je zasluga i balkanskih kandidata koji kaskaju u reformama neophodnim za članstvo u demokratskom klubu država prava i snažnih institucija. Dok Evropa ide napred, zastaje ili se vraća unazad, na Balkanu su stvari stabilne: promena nema. Tranzicija se odvija uz nedokučive perspektive trajanja. 

EU se tako pretvara u branioca statusa kvo. Zahvaljajući birokratskoj inertnosti i nedostatku političkog interesa, EU sporo menja svoj pristup regionu. Francuski predsednik Emanuel Makron dao je do znanja da svoj politički kapital neće da troši na integracije Zapadnog Balkana. 

Sve to traje u vremenima kada etničke tenzije rastu ohrabrene naletom nacionalizma i populističke demagogije koje su zapljusnule i samu Uniju. Premijer Mađarske, prve članice EU koja se klasifikuje kao “izborni autoritarni režim”, ponosan je što je lansirao pojam “neliberalne demokratije” i širi svoje ideje. Suštinski je na istoj strani i predsednik Putin koji je u junu 2019. liberalizam proglasio “zastarelim”. 

Na Zapadnom Balkanu se u poslednje vreme, posle godina odsustva, okušavaju i Sjedinjene Države potvrđujući da Hladni rat nema klasične pojavne oblike kao pre pet-šest decenija, ali da nije izgubio svoja konfrontaciona  svojstva. 

Administracija Donalda Trampa je odnose sa prekoatlanstkim saveznicima oborila na najniži nivo od Drugog svetskog rata, što državama Zapadnog Balkana dodatno komplikuje situaciju postavljajući ih na raspeće na kome one ne bi želele da budu. Tramp je svojom nacionalističkom demagogijom istovremeno postao model populistima i autokratama širom sveta, a svoje sledbenike lako je našao i na Zapadnom Balkanu. 

Amerika Džoa Bajdena, ali i EU, upozoravaju region da mora da se oslobodi “malignog” ruskog uticaja. Od skora, posebno od kako su SAD i Kina u otvorenom trgovinskom jazu, pominje se i neophodnost obazrivog pristupa prodoru kineskog kapitala.

Kina deluje apolitično, ali veoma ambiciozno, čak i agresivno, promoviše svoju agendu Jednog pojasa, jednog puta. Način poslovanja koji Peking diktira zemljama regiona dodatno udaljava Balkan od Zapada.

Region je i na radarima Turske čiji se predsednik oslanja na neo-osmanizam, islamizam i sekularni nacionalizam kako bi potvrdio status nezaobilazne regionalne sile. Rastu anti-demokratskih uticaja sa istoka doprinose i Ujedinjeni Arapski Emirati,

Ratovi na Zapadnom Balkanu su prošli, ali ogromna većina država regiona i dalje tavori u tranziciji pubertetske demokratije, nesposobne i još više nespremne da se reformišu i izgrade institucije pravne države i svekolikih sloboda, uz političke klase koje sopstvene narode pljačkaju a sa susedima se svađaju. 

Dok je to tako, ostaće na meti velikih i regionalnih sila. Kao što je to bio slučaj u 19. veku kada su u “koncertu sila” bile Austro-Ugarska, Britanija, Francuska, Otomanska imperija i Rusija. Sem habzburške carevine, koja se raspala 1918, svi igrači su tu. Plus Amerika. Slabo šta se menja u “balkanskoj krčmi”, što bi rekao glasoviti hrvatski pisac Miroslav Krleža.

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.