Vredi li kineski zdravstveni put svile !?
Foto: Corax za Medija Centar Beograd

Vredi li kineski zdravstveni put svile !?

Od početka pandemije korona virusa koja je krenula iz Kine, tačnije iz grada Vuhan u decembru 2019. godine, više zemalja optužuje Kinu da svetsku javnost nije obavestila o pretnji i mogućim razmerama pandemije.

Kina je odbacivala te optužbe, no neke Zapadne zemlje , kako pišu njjihovi mediji, ubeđene su da Komunistička partija Kine „koja sve kontroliše“ ,krije nered prouzrokovan Covidom 19 u svetskim razmerama.

Ti mediji tvrde da i inače sve što rade kineski naučnici mora proći kroz „filter“ Komunističke partije Kine nakon čega se tek mogu pojaviti u javnosti. Stav partije je, kako tvrde pomenuti mediji,da strani naučnici ne mogu sarađivati niti imati uvida u rad kineskih naučnika.

Zapadni mediji čak navode da se ne zna sudbina trojice kineskih naučnika koji su bili upućeni u pogubnost virusa korona. Osvrćući se na veliki projekat Komunističke partije Kine „Jedan pojas jedan put“ mnogi se pitaju da li , nakon svega,vredi „Kineski zdravstveni put“ s obzirom da je imao negativne posledice širom sveta, kao i da li se može reći da je Kina pobedila koronu!?

Za mnoge pobeda nad koronom je kad se poštuju ljudska prava. Nekoliko zemalja je zapretilo da će tužiti Kinu zbog prikrivanja pravovremenih informacija o pogubnosti ovog virusa.Tako je australijski premijer Skot Morison istakao da se čvrsto zalaže za nezavisnu istragu porekla korona virusa kako se takva pandemija ne bi ponovila. Kina je opet zbog toga zapretila Australiji bojkotom njihove robe.Slično je i sa Novim Zelandom, Nemačkom i drugima...

Piše: Dragan Janjić/Medija centar Beograd/23. jun 2020.

Interesi i prijateljstvo

U jeku krize izazvane pandemijom korona virusa Kina i kineski predsednik Si Điping su srpskoj javnosti gotovo euforično predstavljani kao spasioci nacije, nasuprot Evropskoj uniji (EU), koja je zabranila izvoz medicinske opreme. U retkim prilikama i samo u nekim medijima je tada prenošen i podatak da je Evropska unija (EU) najveći donator kada je reč o ulaganju u zdravstvenu zaštitu (a i inače), još ređe je pomenuto da su kineska medicinska oprema i respiratori mahom kupljeni, dok širi podaci nisu dostupni javnosti.

Odnos prema kineskoj pomoći u vreme pandemije može se uzeti kao neka vrsta metafore Srbije da se što bolje pozicionira na međunardonoj sceni. Stvari se "hvataju u letu" i koriste u skladu sa trenutnom situacijom ili trenutnim unutrašnjepolitičkim potrebama vlasti, a o postojanju jasnog koncepta koga bi se zemlja držala makar više desetina godina se ne može ni govoriti. Svaka vladajuća garnitura je koncept krojila u skladu sa svojim težnjama i interesima, ne obraćajući previše pažnje na stručnjake koji se studiozno bave ovom problematikom i kojih, istina, nemamo previše, ali ih ipak imamo.

U novije vreme je počelo sa politikom "četiri stuba", a četiri stuba su bili Rusija, Kina, EU i SAD. Glavni spoljnopolitički cilj Srbije je ostao ulazak u EU, što u praksi znači da Srbija treba da se oslanja na četiri stuba, ali da se pri tome integriše sa jednim od ta četiri stuba. Možda bi bilo i izvodljivo kada bi strateški ciljevi i politika koju vode svaki od ta četiri stuba bila visoko usaglašena i koordinirana, a ne šarolika i često potpuno suprotna. Ukratko, bila je to "nemoguća misija" koju je sama sebi odredila tadašnja vlada na čelu sa Demokratskom strankom (DS).

Ideje

Na promovisanju ideje o "četiri stuba" je uzalud potrošeno vreme i energija, a Srbija je propustila da jasno pokaže gde joj je kuća (odnosno gde pripada), i sa kim van te kuće (i u kolikoj meri) želi da sarađuje, a da pri tome ne naruši pozicije koje ima. Došlo je i do snažnog pojačavanja ekonomskog prisustva Kine u regionu, a naročito u Srbiji, što samo po sebi ne može biti problem jer svaka zemlja, bilo da je članica EU ili ne, ima pravo da trguje i sklapa poslove u svom interesu sa kim god hoće. Članice EU, naravno, moraju da poštuju pravila EU, a to se toplo preporučuje i onima koji nisu članice, a žele to da postanu.

Ono što se nikako ne preporučuje (naročito ne zemljama koje su geografski ili politički deo Evrope) je povlačenje poteza koji vode ka suprotstavljaju interesa različitih aktera na međunarodnoj sceni. A upravo takav potez je načinjen snažnim isticanjem značaja saradnje sa Kinom i kineske pomoći, i to nasuprot EU. Na vrhuncu pandemije takav pristup je bio od koristi vladajućem bloku, i to ne zbog opreme koju je država uspela da nabavi, nego zbog toga što je bio platforma na kojoj je dokazivana efikasnost i potpuna posvećenost vlasti u borbi za zdravlje i boljitak nacije.

Kad je pandemija počela da se smiruje pojačani su kontakti sa Briselom i napori da se problemi "ispeglaju", ali gorak utisak je ipak ostao. Taj utisak neće odlučujuće uticati na evrointegracije, ali je savim izvesno da im neće ni pomoći. Uz to, Srbija ni danas nema jasno definisan i razrađen koncept spoljne politike. Deklarativno opredeljenje za EU i izražena potreba za saradnjom i sa drugim velikim ekonomskim i vojnim silama jeste neko određenje, ali ono očigledno nije dovoljno da se pri povlačenju poteza u spoljnoj politici počne voditi više računa o trajnim ciljevima i okolnostima u kojima se svet nalazi, nego o trenutnom političkom interesu i potrebi da se prikupe poeni na domaćoj sceni.

Interesi

Svetske sile i međunarodne okolnosti, narodski rečeno, gledaju svoja posla i svoje interese, a na Srbiju i druge zemlje pažnju obraćaju uglavnom u onoj meri u kojoj je to u skladu sa njihovim potrebama i interesima. Kina kao velika država sa najdužim kontinuitetom na planeti u tom pogledu svakako nije izuzetak. Planira dugoročno, ulaže misleći na dugoročne planove i to čini vodeći računa da što manje potroši a što više izvuče za sebe. Kinezima verovatno prija da njihovog predsednika šef neke druge države naziva bratom i opisuje ga kao spasioca nacije, ali to ih sigurno neće motivisati da menjaju osnovni princip - da slede svoje dugoročne interese i ciljeve.

Ukratko, ako grade pruge, grade ih iz kredita koje daju državama u kojima grade i koji, naravno, moraju blagovremeno da budu vraćeni. Isti princip imaju i ako grade mostove ili fabrike i to je sasvim očekivano. Ako ulažu u infrastrukturu u Srbiji to ne čine da bi razvili Srbiju, nego da bi omogućili lakše poslovanje sa drugim, znatno bogatijim zemljama EU. Pomagali su u vreme pandemije (a pomažu i danas) i druge zemlje regiona i sveta, a jedan od ciljeva im je da umanje potencijalnu štetu od optužbi da su skrivali informacije u vezi sa korona virusom i tako otvorili put za njegovo širenje celom planetom.

Čak i ako bi Srbija zaista htela jednog dana da postane glavni saveznik Kine u regionu, to nikako ne bi mogla da postigne suprotstavljajući se EU. Jer, vredi ponoviti, nije cilj Kine da se učvrsti u Srbiji, nego da prodaje svoju robu najbogatiji zemljama sveta. Ako to ne bude razumela i ako ne počne da uobličava održivu strategiju koje će se držati i u praksi, Srbija neće moći da izvuče odgovarajuću ekonomsku korist iz činjenice da se, naprosto, geografski nalazi na mestu preko koga Peking želi da širi tržište,odnosno da, diplomatskim rečnikom rečeno, jača ekonomske i političke veze sa Zapadom.

Kina je važan i rastući faktor u globalnoj politici i ekonomiji, a zemlji poput Srbije nije u interesu da ignoriše njene ponude samo zbog toga što veruje da EU, koja jeste njena potencijalna "kuća", to želi. Ali, u proceni sopstvene pozicije i pri donošenju odluka mora da ima u vidu da je, kada je reč o globalnim odnosima, ipak u većoj meri objekat nego subjekat zbivanja. Mora da gradi dobre odnose sa zemljama poput Kine i Rusije i da pokušava da "pročita" i iskoristi njihove interese. Od toga koliko će biti uspešna u "čitanju" i primeni zavisi njena budućnost, o čemu bi ponešto mogla da nauči i od nekih od susednih zemalja.

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.