MIŠLJENJA I KOMENTARI

Ruski svet – početak i kraj
Foto: Ольга Кузьмина, CC BY-SA 4.0 , via Wikimedia Commons/printscreen Youtube

Ruski svet – početak i kraj

Za Medija centar Beograd piše: Darko Obradović/22. septembar 2022.

Vreme je najbolji sudija. U slučaju ruske agresije na Ukrajinu ova izreka ima praktičnu upotrebu. Obraćanje predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina o proglašenju delimične mobilizacije ukazuje nam na nekonzistentnost ruskih planova i poteza. 

13. septembra Dmitri Peskov je izjavio da mobilizacija nije tema. Da bi već 21. septembra delimična mobilizacija bila proglašena. Već je suvišno i isprazno da se vraćamo na početke agresije kada je ruska diplomatija uveravala čitavu međunarodnu javnost da neće napasti Ukrajinu. 

Vredi se pozabaviti ovim Putinovim dekretom. Kakva poruka se šalje ruskoj, a kakva poruka međunarodnoj javnosti? 

U pogledu međunarodne javnosti ne postoji niko ko dovodi u pitanje ilegalnost i neopravdanost ruske agresije. Niko ne prihvata argumente o nacistima u Kijevu i biološkom oružju od Azovstalja do nuklearke Zaporožje. Efraim Zurof, direktor Simon Vizental centra iz Izraela, na pitanje šta misli o nacizmu u Ukrajini, odgovorio je da agresija na Ukrajinu predstavlja najveći zločin posle Drugog svetskog rata. Međunarodnu javnost ne predstavlja samo zapadni svet, već tu javnost predstavljaju i NR Kina kao i Afrika, kao i  ruski centralno azijski „mekani“ trbuh ili polumesec koga čine Kazahstan, Turkmenistan, Uzbekistan, Kirgistan i Tadžikistan. Ovo je važno u pogledu ličnog autoriteta Vladimira Putina, kao državnika, ali i projekcije ruske moći. Sastanak u Uzbekistanu nije okupio ni jednog demokratskog državnika. Što znači, da oni koji su se tamo okupili isključivo razumeju moć i to po mogućstvu silu kao projekciju moći. Drugi bitan element je da ni predsednik Si Đinping nije otvoreno podržao ruske aktivnosti. Čak i simbolično smo mogli videti Vladimira Putina na onom kauču dok sedi okupljen oko Tajipa Erdogana. Pro-ruska kineska neutralnost počinje i završava se na informacionim operacijama. One se svode na emitovanju narativa o pravednom svetu, imperijalizmu, prisutna je određena sinhorinizacija u multilateralnim organizacijama poput OUN. Dakle, nema ni govora da će NR Kina konkretnim akcijama stati u rusku podršku. Da nije tako, već sada bi imali recipročne sankcije prema političkom Zapadu i masovnu isporuku oružja. Ničega od toga nema ni u tragovima, niti će biti. Redosled aktivnosti Si Đinpinga nam pokazuje da je poseta prvo realizovana u Kazahstanu, a zatim Uzbekistanu. Već vidimo kineske strateške prioritete koji odražavaju potrebu da se ispuni bezbednosni brisani prostor u Centralnoj Aziji. Istovremeno, Kazahstan je najavio izlazak iz ODKB-a 2024. godine i zakonom zabranio isticanje simbola ruske agresije na javnim mestima. Za Kazahstanom sledi Jermenija, koja takođe najavljuje svoj izlazak iz ODKB-a, usled nemogućnosti da ostvari svoju bezbednost članstvom u ovom ruskom vojnom savezu. Kirgistan i Tadžikistan ratuju dok su istovremeno članice ODKB-a. Sve su ovo znaci opadanja ruskog regionalnog uticaja. Sa tim u vezi, odluku o delimičnoj mobilizaciji treba tumačiti kao zadnje pokušaje da se povrati percepcija ruske moći. Ratom u Ukrajini Rusija je došla u veoma lošu poziciju, možda i najtežu za svaku državu, nije u stanju da stvara nove veze i održava postojeće. Distanciranje od Rusije nije izuzetak, već pravilo za narednih 100 godina.  Implikacije Putinove izjave, u kojoj indirektno objavljuje rat Zapadu, moraju biti jasan signal i za Srbiju. Distanciranjem od Rusije, Srbija definiše svoju poziciju u sadašnjosti i budućnosti. U sadašnjim okolnostima to više nije pitanje izbora nego opstanka.

U vojnom smislu pompezna najava od 300.000 vojnika suštinski ne znači mnogo. Ova mobilizacija neće eliminisati temeljne nedostatke. A ti nedostatci su pre svega logistički, doktrinarni i motivacioni. 300.000 ljudi neće unaprediti komandovanje na terenu, neće odvratiti rešenost u isporuci vojne pomoći Ukrajini. Očekujem da će mobilizacija stvoriti unutrašnji nered i razotkriti mnoge druge probleme koji su posledica korupcije. Doći će do još većeg socio-ekonomskog rasedanja ruskog društva. Moskva i Sankt Peterburg odbacuju mogućnost učešća u ratu. Formirane su kolone ruskih vozila na finskoj granici, a najmanja iznosi 8km. Dekret o mobilizaciji potvrđuje neophodnost prisilnog uključenja stanovništva u rat. I pored „sočnih“ honorara očigledno je da 6 meseci ruska vojska ima problem sa operativnom popunom. Da li iz razloga što građani Rusije se ne osećaju ugroženo ili se ne identifikuju sa deklarativnim ciljevima napada na Ukrajinu? Mobilizacija neće rešiti nedostatak municije, nedostatak rezervnih delova, neće nadoknaditi ni izgubljenu vojnu tehniku, čija ponovna proizvodnja je pod velikim znakom pitanja. A sama činjenica da se radi o delimičnoj mobilizaciji ukazuje da će se mobilisati oni slojevi društva koji nemaju protekciju.

Putinov govor nastoji da napravi analogiju sa otadžbinskim ratom, gde legitimne akcije ukrajinskih oružanih snaga predstavlja kao napad. Istovremeno sprovođenje lažnih referenduma je poslednja karta koja bi trebala da odvrati ukrajinske oslobodilačke ofanzive i posluži za „častan“ izlaz Rusije iz katastrofe legalizacijom statusa quo. Naročito u delu gde govori o „suverenitetu i integritetu“ pokušava se legalizacija okupacije, i postizanje nužnog uslova za upotrebu nuklearnog oružja. Očekivana reakcija je pritisak Zapada da Ukrajina obustavi ofanzivu, što se naravno neće dogoditi. Kognitivna disonanca u Putinovom pogledu na svet narušava realnu percepciju odnosa između država, međunarodnih odnosa i globalne međuzavisnosti.

Važne su nam i istorijske lekcije i čuveni test vremena. Gubici Sovjetskog Saveza u Afganistanu, manji su od gubitaka Rusije u Ukrajini, ali nisu bili presudni za propast „operacije za zaštitu ugovora o prijateljstvu dva naroda“, već su presudni bili strukturalni nedostaci, katastrofalno ekonomsko stanje i nedostatak saveznika.  Ruske oružane snage pre avgustovskog dekreta brojale su 1.9 miliona vojnika, da bi taj broj bio povećan na 2.04 miliona. Ukoliko Ruski gubici nisu prešli procenjene brojke Ministarstva odbrane Velike Britanije, a procene su 80.000 mrtvih i ranjenih, ostaje nejasno od kuda dolazi racionalna potreba za 300.000 novih trupa. Istovremeno Šojgu iznosi podatak o 60.207 ukrajinskih gubitaka. Agresija na Ukrajinu pokazuje da apsolutni brojevi ne znače mnogo u savremenom sukobu. 

Umesto da se zamaramo prebrojavanjem tenkova i raketa analizirajmo ruske strateške ciljeve. Onako kako su postavljeni sve su manje ostvarivi. Ruska agresija umesto da spreči širenje NATO-a, proširila je NATO za još dve države. Proklamovani cilj o demilitarizaciji Ukrajine rezultovao je najmasovnijom vojnom pomoći od Drugog svetskog rata nekoj državi. Umesto smanjenja NATO trupa na granicama Rusije danas imamo 8 multinacionalnih borbenih grupa sa oko 40.000 trupa. Svaki ruski potez postigao je kontraefekat.

Što više podiže ulog, čini se da više gubi. Da li je očekivana eskalacija poslednji Putinov gambit? 

Autor je programski direktor Centra za stratešku analizu

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.