Rusija – jalovi trojanski konj u srpskom dvorištu

Za Medija centar Beograd piše: Stefan Jojić/21. septembar 2022.

Mnogi u Srbiji zagovaraju tešnje svrstavanje uz Putina, jer ovaj, tobože, samo što nije izbio na Dunav i sa Kinom izgradio „Novi srpski poredak“. Rusija je devedesetih bila slaba, rekli bi oni, pa je stoga bila primorana da nas prepusti nemilosti politike Zapada, u kojoj je, dajući joj globalni legitimitet u Savetu bezbednosti UN, katkad i sama učestvovala. Ovakav način razmišljanja počiva na više moralnih i realpolitičkih zabluda.

Ako navodna slabost Rusiju abolira od odgovornosti za aminovanje anti-srpskog delovanja zapadnog bloka, ne važi li ta ista logika i za današnju Srbiju, ili smo mi pak toliko jači od Jeljcinove Rusije da moramo da ispunimo bratsku dužnost i ne pokleknemo pod pritiscima? Kako to da će se Putin tako strašno naljutiti na nas, kad već nije na Orbanovu Mađarsku koja se nerado priključila evropskim sankcijama?

Druga zabluda se tiče trenutne i nadolazeće moći Rusije u međunarodnim odnosima. Kako je zaglavljena u blatu ukrajinske stepe i sa ponovnim raspalmsavanjem sukoba na Kavkazu i u Centralnoj Aziji, ruska politička i bezbednosna arhitektura se nalazi pred raspadom. Svi su izgledi da će ruska moć nastaviti da erodira, pa je oslanjanje na političke i bezbednosne garancije Rusije danas opasnije no ikad.

Sa početkom invazije na Ukrajinu, ruski glas u međunarodnoj javnosti gubi na značaju, naročito u onom delu koji nam može raditi o glavi. Negodovanja Moskve su i ranije slabo ubirala plodove, barem kada se radi o njenim interesima koje ne može zaštititi vetom u Savetu bezbednosti. I pored toga, slučaj imenovanja novog visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, bez neophodne saglasnosti Rusije i Saveta bezbednosti, na dobar način ilustruje moć Zapada da nametne svoja rešenja u političkoj stvarnosti u kojoj smo primorani da funkcionišemo.

Sva sterilnost saveza sa Rusijom se najbolje dala sagledati u ratu koji su Jermenija i Azerbejdžan pre dve godine vodili oko Nagorno-Karabaha. Iako Rusija, u ovom (za nas) simptomatičnom sukobu, nije imala formalnu obavezu da silom brani pozicije svog saveznika, ona to, čak i da jeste, ne bi mogla da uradi. Svaka vrsta pomoći Jermeniji je izostala, jer Gruzija, Turska i Azerbejdžan ne bi dozvolili prelet preko njihove teritorije. Na koncu, Rusija je posredovala u postizanju mirovnog rešenja, koje je najviše odgovaralo Azerbejdžanu i njoj samoj.

Pokazalo se da dve hiljade ruskih mirovnjaka, raspoređenih na deo Nagorno-Karabaha pod jermenskom kontrolom, nije dovoljno da zaustavi sve asertivnije Azere koji, spremajući se za završnu rundu, mic po mic zaobilaze ruske snage i zauzimaju pozicije od strateškog značaja. Prema svedočenju jermenskog stanovništva, stiče se utisak da je jedina funkcija ruskih mirovnjaka legitimisanje samih Jermena na kontrolnim punktevima raspoređenih duž važnih koridora. Šta će se desiti jednom kada ruskim mirovnjacima istekne mandat 2025. godine?

Hoće li je uopšte i dočekati, budući da su, ruskom invazijom na Ukrajinu, Azeri shvatili da je došlo njihovih pet minuta, pa su nedavno delovali i na teritoriji same Jermenije? S obzirom da je Jermenija član ODKB, vojnog saveza Moskve sa nekolicinom bivših sovjetskih republika, Rusija je ovaj put bila dužna da odgovori silom i odbrani saveznika. U tu svrhu, ona je mogla da iskoristi svoje vojnike stacionirane u Jermeniji, ali to nije učinila. Čak i da kontigenti nisu oslabljeni slanjem vojnika na ukrajinski front, oni bi se mogli ispostaviti kao nedovoljni, a velika sila, svakako, nema luksuz da ispadne “smešna”.

Moskva se nije previše pretrgla ni u dizanju političke galame, svesna da je Baku sada manje nego ikad raspoložen da joj se povinuje, kao što joj se ne bi povinovao ni Zapad ukoliko bi se još jednom ustremio na Srbiju. Toga su svesni i Đukanović, Kurti i političko Sarajevo, zbog čega su sve agresivniji u svojim nastupima. Nadajmo se da to znaju i Vučić i Dodik.

Dok se prvi, pored toga što vrebaju priliku za eskalaciju sukoba, utrkuju ko će više ruskih etiketa zalepiti na srpsko čelo, drugi bi trebalo da ne nasedaju na provokacije i učine sve što mogu da nas distanciraju od narativa po kome je Srbija samo ruska ispostava na Balkanu. Da situacija bude tragičnija, a moguće posledice uludnije, na delu je upravo suprotno – Rusija je jalovi srpski proksi u međunarodnoj areni. Na našu žalost, u međunarodnim krugovima se daleko bolje prima mantra koju srbofobne snage iz našeg okruženja koriste da čak i najmanji regionalni iskorak Srbije horski razglašavaju kao ruski prodor u Evropu.

Naravno, bezuslovno uvođenje sankcija Rusiji je neprihvatljivo. Kandidovanje sličnih ideja od strane pojedinih aktera na ovogodišnjim izborima govori o njihovoj političkoj naivnosti i nerazumevanju procesa pregovaranja. Uvođenje sankcija, svakako štetno po Srbiju, ne treba da počiva na moralnim, već osnovama isključivo zasnovanim na nacionalnim interesima.

Sankcionisanje Rusije ima smisla samo ukoliko bi se zauzvrat dobila veća vrednost ili izbegla veća šteta od one koju bi Srbija pretrpela uvođenjem sankcija. Na vlastima u Beogradu je da procene da li će se i kada suočiti sa dovoljno velikom šargarepom odnosno štapom. Na njima je  i da u Moskvi izdejstvuju razumevanje za poziciju Srbije, ne veće od onoga koje ona ima prema Mađarskoj. Na kraju krajeva, takvo razumevanje je u interesu same Rusije.

Ostaje nejasno kako emotivno zaslepljenom delu domaće stručne javnosti promiče ono što je očigledno Bakuu, Sarajevu i Prištini. Kako je moguće da ne razumeju da bratska cena gasa koju smo nedavno isposlovali sa Putinom vredi samo ukoliko Evropa dozvoli da taj gas stigne do Srbije? Čak i da može, on ne bi doleteo, baš kao što to nije ni Lavrov. Baš kao što to ne bi ni ruska vojna pomoć, bude li zatrebala.

Iščekivanje i, od pojedinih analitičara, otvoreno propagiranje sve manje izvesnog ruskog izlaska na Dunav je društveno pogubno, jer bi deformisana svest stanovništva na koncu mogla odrediti našu političku budućnost. Celokupan nastup rusofilskih eksperata, koji u emotivnom naboju

narodu serviraju sopstvene čežnjive projekcije, postaje još problematičniji uzmemo li da sam povratak Rusije na Dunav za nas neće imati smisla ukoliko se ne bude radilo o njegovoj obali spram Velikog Gradišta.

Svakom zdravorazumskom biću je savršeno jasno da do toga neće doći. Navijati za kragujevački Radnički u meču protiv Reala iz Madrida je prirodan izraz emocija svakog navijača. Razumljiva bi bila i njihova odluka da simboličnu svotu novca ulože na pobedu crvenih. Ali, staviti “kuću i imanje” na takav ishod bila bi čista ludost. Kockati se sa tuđom imovinom i životima je već zločin.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu