MIŠLJENJA I KOMENTARI

Propast Zapada
Foto: Medija centar Beograd

Propast Zapada

Za Medija centar Beograd piše: Mijat Lakićević/29. april 2023.

Ima više od 100 godina kako je Osvald Špengler (u istoimenom delu, 1918) predvideo „Propast Zapada”. Po slavnom nemačkom filozofu istorije na mesto istrošenog i dekadentnog Zapada trebalo je da dođe mladi i vitalni Istok. Ali ne Daleki Istok. Odnosno – Rusija, a ne Kina. Tako da se, sudeći po aktuelnim lekcijama „učiteljice života”, Špengler malo prebacio.

Šalu na stranu, ovih dana, a moglo bi se reći i godina, priče o (skoroj) propasti zapadne civilizacije ponovo su u modi. Ako su ikad iz trenda i izlazile. Prosto, u Srbiji mnogi to vole vruće. Naročito po (pro)vučićevskim medijima, pogotovo onim sa „nacionalnom frekvencijom”.

Ko sme, taj može

Evropa samo što nije umrla, dok se Amerika još nekako drži, ali je temelj njene moći, dolar, na silaznoj putanji i ubrzo će biti zamenjen novom svetskom valutom. Da će se to desiti nema nikakve sumnje, jedino se još ne zna koja će (i čija) to novčanica biti: juan, pezo ili možda neka potpuno nova valuta koja će tek biti izmešljena.

Glogov kolac u Evropu – da se sa ekskurzije u „novi svet” vratimo na „stari kontinent” – zabio je, a da ko bi drugi nego Putin, napadom na Ukrajinu. Pored Ukrajine, koju Rusija već više od godinu dana varvarski razara, i same Rusije, koja istina polako ali neumitno zaostaje i, što bi neki rekli, izlazi iz istorije, najveću štetu taj rat naneo je Evropi. To je i normalno, jer taj sukob se ipak odvija na njenom tlu, na njenom prostoru je on pokidao političke, ekonomske, društvene i kulturne veze što se sve moralo iskazati u ogromnim materijalnim gubicima, o ljudskim žrtvama da i ne govorimo.

Da li se taj gubitak mogao izbeći? Odgovor je pozitivan – da, mogao je. Da je Evropa odlučila da ćuti i mirno gleda kako Rusija čereči Ukrajinu gas i nafta bi i dalje normalno tekli sa istoka na zapad, Evropa bi zadržala tržište za svoje proizvode, fabrike bi radile, plate bi rasle – milina jedna. Da li je Evropa mogla tako da postupi? Mogla je – ali zapravo nije. To bi se kosilo sa principima na kojima je zasnovana, razvila se i izrasla u najslobodnije društvo u povesti ljudskog roda. 

Srbija koja se diči visokom moralnošću i tradicijom gde bira „carstvo nebesko” umesto „carstva zemaljskog”, odbijajući danas da jasno osudi Putinov režim i pravdajući to svojim materijalnim interesima, tj. energetskom zavisnošću od Rusije, zapravo je uradila suprotno. „Prodala je veru za večeru”.

Drugo, zažmuriti na zlo bilo bi za Evropu i sa „geo-političke” tačke gledišta pogrešna računica. Jer Putin u rat protiv Ukrajine nije krenuo zato što nije želeo NATO na svojim granicama pošto ga je tek sad na svoje granice praktično doveo. Štaviše, sa njim se indirektno i vojno sukobio. 

Odluku da napadne Ukrajinu Putin je u stvari doneo posle onih velikih demonstracija na Majdanu, kijevskom Trgu nezavisnosti (Majdan nezaležnosti), februara 2014. godine, kada je srušena vlast proruskog predsednika Viktora Janukoviča zbog toga što je odbio da potpiše sporazume koje je prethodno Ukrajina dogovorila sa Evropsko unijom.

Putin se zapravo uplašio Evrope na svojim granicama. Ne zbog njene vojne sile, nego zbog njen meke moći. Uplašio se da bi uspostavljanje reda, pravne države i ekonomski razvoj – što je uz sve mane i oscilacije, put kojim su prošle (i još prolaze) sve nove članice Unije – u Rusima najbližoj bratskoj zemlji, moglo i kod njih da stvori, tj. ojača potrebu za nečim sličnim.

Evropa je, dakle, znala u šta se upušta i kakve će to reperkusije imati. S tim u vezi, nisu tačne tvrdnje, koje plasiraju prorežimski mediji, da je uvođenje sankcija Rusiji dovelo do povećanja cena nafte i (naročito) prirodnog gasa. Ruska agresija na Ukrajinu počela je pre godinu dana (24. februara 2022), dok je cenu gasa Rusija podigla pre dve godine, u drugoj polovini 2021. To je, da podsetimo, tada objašnjavano, s jedne strane, povećanjem potražnje kao posledicom oporavka svetske ekonomije nakon krize izazvane pandemijom Kovida19, a sa druge strane, odlaganjem puštanja u pogon gasovoda Severni tok 2.

Vlažne vesti

U ovom kontekstu, često se može čuti i kako se Evropa, posebno Nemačka – koju je, kao najvećeg potrošača ruskog gasa, kriza najviše pogodila – razvila na jeftinim ruskim energentima. Kao da Rusija nije imala još jeftinije, skoro džabe, energente pa joj to nije mnogo pomoglo, uprkos tome ostala je ekonomski nerazvijena zemlja. Drugi su činioci za razvoj, dakle, presudni – ono što se zove političkim i ekonomskim uređenjem jedne zemlje. Cena sirovina je sporedna. 

Moglo bi se razumeti da ovakva tumačenja dolaze od laika i (ekonomski) neobrazovanih ljudi, ali kada ih iznose profesori ekonomije onda je to mnogo opasnije: da li je reč o neznanju ili zloj nameri nije ni bitno – ne zna se šta je gore.

Kada je reč o problemima sa kojima se Evropa suočava, po pravilu se naglašava kako politika „briselske birokratije” nailazi na otpor stanovništva, što se ilustruje protestima do kojih je dolazilo u mnogim zemljama. Naravno, socijalnog nezadovoljstva ima – a gde ga nema – delom je ono prouzrokovano ekonomskim nedaćama zbog rusko-ukrajinskog rata, ali velikih demonstracija bilo je i nezavisno od toga. Setimo se samo „žutih prsluka” ili aktuelnih demonstracija, opet u Francuskoj, zbog penzione reforme.

U stvari, na Zapadu su demonstracije takoreći deo folklora, tj. neizostavni deo demokratskog života; tamo su ljudi zbog nečeg takoreći svakodnevno na ulicama. U Kini nema protesta. Posle Tjenanmena, kada su pobijene stotine, a možda i hiljade, studenata, potreban je veliki očaj, i velika hrabrost, da bi se javno izrazilo nezadovoljstvo. To se ipak desilo pre nekoliko meseci, kao posledica prave torture nad stanovništvom, praćene čak i samoubistvima, zbog tzv. „nulte tolerancije” na Kovid.

Pravi karakter kineskog režima otkriva upravo njegovo ponašanje tokom korone. Recimo, kada je krajem decembra 2019. godine direktor hitne pomoći u Centralnoj bolnici u Vuhanu poslao informaciju da se suočava s „korona virusom koji je nalik na sars”, vlast je odgovorila hapšenjem osmoro lekara „zbog širenja lažnih vesti”. A dr Li Venliang, koji je bio najuporniji, prisiljen je čak da potpiše izjavu kako su njegovi stavovi „neosnovani i predstavljaju nezakonitu glasinu”, da bi malo kasnije, 7. februara 2020, umro od posledica koronavirusne upale pluća.

Ako prema nečemu u Kini postoji nulta tolerancija onda je to sloboda. Ali u tome režimski analitičari ne vide nikakav problem. Štaviše, kao svoje objašnjenje i opravdanje takve situacije oni će reći: takvo uređenje Kinezima odgovara.

Ispada da se ovde više samilosti pokazuje prema životinjama koje se drže u kavezima – neko ponekad ustane u odbranu njihovih prava – nego prema ljudima koji su takođe u zatvoru mada je on, istini za volju, malo većih dimenzija, a i režim je blaži.

Takav stepen licemerstva nije zabeležen u čitavoj srpskoj istoriji koja se inače ne može pohvaliti nekim velikim moralnim integritetom.

Nije to ni najgore.

Davati podršku jednom takvom sistemu neslobode znači raditi protiv interesa sosptvene nacije, sopstvenog društva. Nije ovde reč o borbi između Kine/Rusije i Amerike/Erope. To je borba između autokratije i demokratije, između neslobode i slobode. Srbija je, hteli mi to ili ne, u Evropi. Evropa je naša prirodna sredina. Naša snaga i naša zaštita. Propast Evrope, tj. Zapada, neminovno bi pogodio i Srbiju. A kao i u svakoj društvenoj kataklizmi, slabiji, nekonkurentniji i siromašniji prošli bi gore nego jači i bogatiji.

Naravno, Zapad neće propasti. Ako neko bude propao, biće to Srbija.

Autor je ekonomski novinar i publicista

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.