MIŠLJENJA I KOMENTARI

Projekat "Strah na Balkanu"
Foto: Corax za Medija Centar Beograd

Projekat "Strah na Balkanu"

Za Medija centar piše: TIMOTI LES/21.maj 2021.

Šta je zajedničko Bregzitu i slovenačkom non-pejperu? Na prvi pogled, ne mnogo toga. Međutim prateći međunarodna zbivanja u poslednjih nekoliko nedelja, takođe sam primoran da razmislim i o nedavnim događajima u sopstvenoj zemlji, Velikoj Britaniji, koja se takođe suočavala sa upozorenjima političkog establišmenta o skoroj katastrofi dok je pokušavala da ponovo uspostavi svoju nacionalnu državnost.

Početkom 2016. godine, ogromna koalicija snaga koju su činili vladini ministri, parlamentarci, državna služba, industrija i bankarstvo, akademska zajednica, mediji i istraživački centri, i mnogi drugi, trudili su se da ubede Britance da će napuštanje EU biti katastrofa u kampanji koja je postala poznata kao Projekat Strah.

Iz svih uglova britanskog establišmenta, britanskom narodu je rečeno da će napuštanje EU rezultirati momentalnom ekonomskom katastrofom jer se kapital izlio iz zemlje i čitav deo industrije se preselio u inostranstvo sa gubitkom stotina hiljada radnih mesta. Ministri, zvaničnici i eksperti iz svih oblasti navodili su ekonomske modele koji su pokazivali da dolazi kataklizma.

Neki su upozoravali na raspad Velike Britanije i nasilje u Severnoj Irskoj. Drugi su upozoravali na gubitak uticaja i nemogućnost rešavanja problema 21.veka. Tadašnji premijer je čak predvideo da će glasanje za izlazak iz EU podstaći novi rat na kontinentu.

U međuvremenu, svetski lideri uveravali su Britance da će život posle Bregzita ostaviti Veliku Britaniju mizernom i izolovanom. EU je obećavala da će za pregovore o novom trgovinskom sporazumu trebati godine, a Barak Obama je doleteo da kaže da Britanija posle Bregzita ne može očekivati trgovinski sporazum sa SAD.

Ova upozorenja nisu prestala ni posle referenduma. Naprotiv, intenzivirana su, što je dovelo do jednog od najtežih perioda u modernoj britanskoj istoriji dok su birači čekali da vladine institucije sprovedu rezultat referenduma, a politička elita je to odbila, uz podršku ekonomskog, kulturnog i intelektualnog establišmenta koji je umesto toga insistirao na drugom referendumu da bi poništio rezultat prvog.

Ova epizoda završena je tek vanrednim izborima 2019. godine na kojima je lider Konzervativne stranke Boris Džonson vodio kampanju na listi za sprovođenje rezultata referenduma, odneo ubedljivu pobedu, a potom izveo Britaniju iz EU.

Nepotrebno je reći da se nije dogodila  nijedna od predviđenih katastrofa. Britanska ekonomija nastavila je da kontinuirano raste nakon referenduma,a London i Brisel su na kraju potpisali sporazum o slobodnoj trgovini koji je omogućio da se poslovanje nastavi po starom.

Velika Britanija je i dalje netaknuta a podrška nezavisnosti u Škotskoj opada, na danas 44 odsto, što je manje nego 2014. godine kada je 45 odsto glasalo na referendumu za izlazak iz Velike Britanije. Delimično, to je posledica efikasnosti kampanje vakcinacije u Velikoj Britaniji, što bi bilo nemoguće da je Britanija ostala deo EU gde su birokratija i politika prouzrokovale duga odlaganja u nabavkama.

Glasanje za Bregzit takođe je ponovo podstaklo demokratiju u Velikoj Britaniji prisiljavajući političare, koji su godinama bili izolovani od mišljenja naroda jer je većina novih zakona došla iz Brisela, da obrate pažnju na britanske birače. U međuvremenu, one političke stranke koje su pokušale da blokiraju Bregzit sada se bore za opstanak – kako su potvrdili regionalni izbori nedavno.

Ukratko, Projekat Strah i svi političari, zvaničnici i eksperti koji su predviđali katastrofu su pogrešili – što povlači pitanje, zašto? Verujem da odgovor nije da su ti ljudi glupi ili zli – iako su neki od njih često optuživali pristalice Bregzita za to– već zato što je njihov pogled na svet oblikovan kolektivnim strahom od nacionalne države čemu je Bregzit bio potvrda.

Za ovu elitnu klasu nacionalizam je uzrok Drugog svetskog rata i svih zala u Evropi. Nacija je ekskluzivni koncept, u sukobu sa liberalnim idealima različitosti i inkluzivnosti. A nacionalna demokratija daje moć običnim ljudima sa svim njihovim strastima i predrasudama.

Umesto toga, mnogi od ovih političara, zvaničnika i eksperata posvećeni su postnacionalnom svetu sa otvorenim granicama, mešovitim stanovništvom i političkim sistemom u kojem ključne odluke donose međunarodne birokratije poput Evropske unije, izvan nadležnosti običnih birača.

Toliki je bio njihov strah od Bregzita da nisu mogli da shvate da je možda katastrofa plod njihove mašte. Njihova osećanja su im govorila da će biti užasno, ali su dobila oblogu racionalnosti pozivanjem na ekonomske modele, političke teorije i selektivno čitanje istorije što je,čini se,dokazivalo njihovu poentu, u ogromnom kolektivnom činu pristrasnosti potvrde. U stvarnosti, ekspertske prognoze pokazale su se daleko manje tačnim od intuicije običnih birača koji su verovali u sposobnost Britanije da opstane kao nacionalna država.

Pominjem sve ovo jer čujem upravo ista upozorenja o predstojećoj propasti nakon “curenja” slovenačkog non-pejpera i njegovog predloga za uspostavljanje nacionalnih država na Balkanu, i upravo od iste zvanične i intelektualne elite koja je tako autoritativno iznosila mišljenje o Bregzitu. Evropski zvaničnici su upozorili na “pretnje regionalnoj bezbednosti”, a stručnjaci za Balkan upozorili su na ponovni rat ako neko dirne granice.  

Međutim, morate mi oprostiti na nedostatku poverenja u tačnost njihovih predviđanja opterećenih propastima, posebno kada čak ni ne kriju svoje ideološke motive. Neki gube živce na sam pomen pomeranja granica. Jedni omalovažavaju ideju nacionalnih država na Balkanu kao “koncepta devetnaestog veka”. Drugi i dalje odbacuju pozive na ponovno iscrtavanje granica kao “priznanje neuspeha”. Neuspeh čega, možete da pitate? Odgovor je, naravno, neuspeh u postizanju cilja postnacionalnog sveta za koji je Balkan nehotice postao laboratorija. 

S obzirom na to da se ovi  stručnjaci plaše i ne vole nacionalnu državu, teško je zaista prihvatiti njihova predviđanja kada je reč o Balkanu gde pitanja nerešene nacionalne državnosti dominiraju politikom.

Svakako, lako je dočarati slike užasa u zemlji poput Bosne. Međutim, nepristrasna analiza bi sigurno sugerisala da je rat relativno malo verovatan s obzirom na promenu činjenica na terenu od početka devedesetih: ljudi su traumatizovani, narodi su se odvojili, sada postoje uspostavljene granice, nema vojski koje bi se borile, a i spoljne sile pažljivo prate događaje.

Ako bih bio velikodušan, prihvatio bih da se ove stručne prognoze barem iskreno osećaju, ako su već pogrešne. Ako bih bio ciničan, mogao bih da zaključim da oni namerno seju strah da bi se zatvorila diskusija o bilo kakvom rešenju koje uključuje uspostavljanje nacionalnih država.

A to nas opet vraća na Bregzit jer su se građani Britanije i Balkana u drugačijem kontekstu i sa različitim problemima našli u ćorsokaku 2010-ih za koje je najpoželjnije rešenje bilo uspostavljanje nacionalnog suvereniteta. U slučaju Britanije,problem je bila masovna imigracija i erozija nacionalne demokratije. Na Balkanu je to pitanje fizičke nesigurnosti i nedostatka prava i mogućnosti da manjine ostanu“zarobljene” u pogrešnoj državi.

Dakle, ako mogu da dam konačnu misao, to je da, kada je reč o rešavanju problema, možda je bolje ne slušati stručnjake sa njihovim rezonovanim argumentima koji se pokazuju duboko pogrešnim već umesto toga poslušati narod čija se intuicija na kraju pokazala pouzdanijom.

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.