Pritisak na medije da se bore za pažnju publike

Selena Kosorić|Medija centar Beograd|29. septembar 2020.

Najveći pritisak koji je pojava interneta i društvenih mreža donela novinarima i medijima jeste borba za pažnju publike, zaključeno je na trećem okruglom stolu “(Dez)informisanje javnosti” o onlajn medijima i slobodi izražavanja na internetu u organizaciji Medija centra Beograd.

Komunikološkinja Jelena Kleut istakla je da danas kada na internetu svako ko i nije novinar može da ponudi informaciju u vidu fotografije nekog događaja ona drži do toga da se novinarstvo kao društvena institucija mora braniti.

“Jedina konstanta koju mi imamo u ovom turbulentnom periodu je naša pažnja. Svega ima neuporedivo više, ali čak i ako ne spavamo i ništa drugo ne radimo mi imamo 24 sata da eventualno budemo na telefonu i pritisak na novinare u tom smislu je veliki”, smatra ona.

Dok s jedne strane postoje redakcije koje troše dosta vremena da svaki detalj priče koju će objaviti provere po više puta, s druge strane imamo publiku kojoj se nudi gomila senzacionalističkog sadržaja.

Još jedna vrsta pritiska na novinare, navela je Kleut, jeste onaj u socijalno-profesionalnom smislu. “Novinarstvo mora da se adaptira. Velike redakcije su rado krenule u tehnološku utakmicu, dok su male bile prinuđene da ih zaobiđu. Mi danas imamo ‘mobile journalism’, divno, ali to znači da vi nemate ni kamermana, ni rasvetu, da idete sami da kačite bubice i postavljate snimanje, dakle novinar je danas za ono što radi mnogo manje plaćen”, ocenila je Kleut.

Građansko novinarstvo je, kako je rekla, korisno kada posmatramo celinu javnog informisanja, posebno kada sloboda informisanja u tradicionalnim medijima ne funkcioniše dobro i kada imamo opšti pad poverenja u njih.

“Mi živimo u jednom vremenu postistine, ne veruje se ljudima sa univerziteta, ne veruje se političarima, novinarima, institucijama, nikome se ne veruje i novinarstvo je ušlo u tu matricu”, smatra ona.

Profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti Ana Martinoli na pitanje da li je pojava interneta samo još jedna tehničko-tehnološka promena ili je ovim pak drastično promenjen pojam informisanja odgovorila je da su promene danas toliko radikalne i brze da menjaju, ne samo informisanje, nego i same osnove društva.

“Menja se način na koji mediji proizvode i dostavljaju informacije, ali i pojam medija, on je proširen i kompleksniji nego pre. Menjamo se mi kao publika, mi više nismo ‘samo publika’, već i proizvođači”, ocenila je Martinoli i dodala da će morati da se uspostavi svest o tome koliko su ove promene radikalne, kao i svest o opasnostima koje one donose.

Nevena Krivokapić Martinović iz SHARE Fondacije složila se da su ove promene značajne i dodala da se još uvek se snalazimo u moru svega toga.

“I mi koji se bavimo tim temama još uvek pokušavamo da nađemo načine da to stavimo u neke okvire kako bismo pokušali da saznamo kuda treba da idemo, ali ta tehnologija nas stalno gazi i vraća korak unazad”, rekla je ona.

Urednik istraživačkog portala CINS Vladimir Kostić naglasio je da se ljudi u Srbiji, iako sve više koriste društvene mreže, još uvek dominantno informišu preko televizije.

“Televizija je danas pod kontrolom vlasti, ali to je slučaj godinama unazad. Ja ne znam da li smo ikad imali slobodu medija u kojoj su bila neka velika istraživanja kao što je Votergejt u Americi, čak i ovo što CINS, BIRN i KRIK rade jeste neka novina”, rekao je Kostić.

U nekim dužim sadržajima, smatra on, treba da postoji neka vrsta fektčekinga, što je novina koju u Srbiju donose upravo oni i, kako je rekao, pokušavaju da guraju to kao standard po kom će i drugi raditi.

Krivokapić Martinović je ocenila da se već zakasnilo sa edukacijom o novim tehnologijama i medijima, ali i da niko nije bio spreman za tako brze promene.

“Mislim da je od izuzetne važnosti da se što pre krene sa tim. Sad postoji najveći jaz između starih i mladih ljudi, imate decu koja ne ispuštaju telefon iz ruku, koja su tehnički jako sposobna, a potpuno nesvesna šta sve može da se desi na internetu, a s druge strane roditelje koji su tehnički potpuno onesposobljeni. Ono što je svakako osnovna stvar jeste da se medijski opismeni ceo svet, ne samo Srbija, ali to je dugoročan proces. S te strane mi svi kaskamo, i ja koja se bavim ovim temama i dalje kaskam”, ukazala je ona.

Tehnologija se, dodala je, razvija mnogo brže i od zakonodavstva.

“Zbog toga se ja uvek bojim regulative, pogotovu one koja se tiče digitalnog okruženja, tu treba biti jako obazriv i staviti sve što je moguće da se stavi u neku vrstu samoregulative, a ono što nije moguće da ide u regulativu. To bi dosta olakšalo samim medijima”, istakla je Krivokapić Martinović.

Ona je pomenula i novi Zakon o medijima u Crnoj Gori po kom su mediji dužni da u roku od 60 minuta sa svog sadržaja uklone komentar koji nije u skladu sa zakonom.

“To je tako poražavajuća činjenica koja će uništiti medijsku scenu ako bude primenjivana, a biće ako to bude koristilo jednoj ili drugoj strani, a može biti i zloupotrebljivano. Promeniti jedan zakon je jako teško a posledice koje on može da donese su užasno velike”, rekla je ona.

Kostić je kao jedno od dobrih rešenja za sprečavanje širenja lažnih vesti istakao saradnju Fejsbuka sa nezavisnim fektčeking redakcijama, poput Istinomera u Srbiji.

“Fejsbuk nije taj koji treba da odlučuje šta je novinarski prihvatljivo, ali jesu organizcije koje su respektabilne u toj oblasti”, smatra on.

Na pitanje kako portali portali poput CINS-a dolaze do publike odgovorio je da im u tome najviše pomažu društvene mreže, pre svega bustovanje na Fejsbuku, što, kako on misli, nije dobro.

“Trebalo bi da nalazimo i druge načine da dolazimo do publike, ali jako je teško smisliti nešto novo i drugačije, kao što je teško smisliti kako da se zarađuje novac a da nisu projekti i reklame koje su kontrolisane i nema ih mnogo. U tom smislu jako je bitno poverenje i produkcija kvalitetnog sadržaja”, istakao je Kostić.

On smatra da kvalitetan medijski sadržaj u ovom trenutku pokušava da se unizi time što se kaže da se on “ne prodaje” i da “nije bitan”.

“Kvalitetan sadržaj je bitan i bitno je lokalno novinarstvo. U Srbiji praktično nema istraživačkog novinarstva na lokalu. Treba da se fokusiramo ne samo na najviše funkcionere nego i na teme koje su od lokalnog značaja, CINS-ov primer su svakako tekstovi o minihidroelektranama” podsetio je on i dodao da su tada ljudi koji su se borili protiv njihove izgradnje tekstove CINS-a čitali i delili u svojim grupama na Fejsbuku.

To je, zaključio je Kostić, način na koji onlajn mediji mogu da dođu do publike - ukazivanjem na konkretan problem i nepoštovanje propisa koji direktno ugrožavaju pojedince.