Princ mira na Zemlji
Za Medija centar Beograd piše: Nikola Lunić/17. januar 2023.
Nikad civilizacija nije bila u većoj opasnosti nego što je to sada. I nikad mir nije bio neizvesniji nego što je to slučaj sa ratom u Ukrajini. Prilikom nominacije Hitlera za Nobelovu nagradu za mir 1939, švedski poslanik Erik Brant ga je u predlogu nazvao „princem mira na Zemlji“. Iako je njegova namera tada bila samo da pokaže paradoks nominacije kontroverznih kandidata, istorija je pokazala koliko opasna može biti čak i ironija u uzavrelom političkom ili ratnom okruženju. Da li u ovom trenutku Putin sebe vidi upravo kao princa mira?
Diplomatske inicijative koje bi dovele do mirovnih pregovora nisu ni na vidiku, a ne možemo ih ni očekivati sve dok jedna od strana ne bude spremna na značajne koncesije. Imajući u vidu da ustupci direktno zavise od snage pregovaračkih pozicija koje su u direktnoj korelaciji sa vojnim uspesima, za sada je nezahvalno predviđati okončanje sukoba. Pitanje koje nam se takođe nameće je dugoročna održivost željenog mira ukoliko obe strane nisu zadovoljne potpisanim mirovnim sporazumom. I da li će novi (i za sada hipotetički) sporazum imati sudbinu Versajskog koji nas je odveo u Drugi svetski rat ili će garancije bezbednosti biti geopolitički prihvatljive obema stranama. Jedno je sigurno - u ratu ništa nije predvidljivo, a sukobljene strane nisu imune na pogrešne odluke koje često za osnovu imaju nerealne procene bazirane na frustriranim vizijama.
Rat u Ukrajini nezadrživo grabi ka svojoj drugoj godini, a bog rata Ares nema nameru da se malo odmori. Operativna dinamika uz agresivnu ratnu propagandu često kreira nejasnu sliku odnosa snaga, a predikciju budućeg razvoja sukoba čini skoro nemogućom. Ukoliko ipak insistiramo na predviđanju toka rata u 2023, moramo se poslužiti varijablama kako bi donekle osvetlili promenljive uticaje koji bi mogli značajno opredeliti tok aktuelnog sukoba.
Strateški najvažnija varijabla je sposobnost zaraćenih strana da najefikasnije mobilišu narod, obuče regrute i rasporede svoje jedinice. Ukrajina je već mobilisala oko 700.000 vojnika koje stalno obučava u zemlji i inostranstvu i time je postigla prevlast u tom segmentu. Rusija je morala izvršiti tzv. delimičnu mobilizaciju 300.000 vojnika koju je okončala do kraja oktobra prošle godine. Iako je po rečima Putina samo polovina tog broja vojnika raspoređena u Ukrajini, dok se ostatak još nalazi u centrima za obuku, već sada se opravdano pretpostavlja da su u toku pripreme za novi mobilizacijski talas za dodatnih oko 500.000 vojnika koji bi mogli predstavljati osnovu za adaptirane ofanzivne sposobnosti ruske vojske. Ne treba zaobići ni motivaciju svih vojnika na obe strane fronta, a ona je bez dvoumljenja na strani ukrajinske vojske koja iz ideala slobode crpi hrabrost vojnika. Ukoliko je Čerčil u pravu kad tvrdi da osnova civilizacijskog morala leži u čovekovoj percepciji da radi ono što mora uprkos ličnim posledicama, preprekama, opasnostima i pritiscima, onda je deficit morala definitivno na strani Rusije.
Homogenost podrške Zapada predstavlja vitalnu varijablu za ishod ovog rata i ukrajinski teritorijalni integritet. Mnogi analitičari, političari i uticajni profesori sa Zapada šalju kontroverzne poruke o statusu Krima ili o „granicama iz 2014“ čime ohrabruju ruske vojne ambicije i destimulišu dalje snabdevanje Ukrajine. Ovo bi direktno moglo uticati na akumulaciju resursa koja za obe strane predstavlja prioritet u pripremama za surove bitke koje će se desiti tokom 2023. Međutim, nije samo problematičan destruktivan narativ, već su upitne i sposobnosti odbrambene industrije Zapada da u kratkom periodu drastično poveća proizvodnju municije i posebno sofisticiranih borbenih sistema. U slučaju SAD taj proces će trajati do 12 meseci, dok u drugim zemljama Zapada verovatno i duže. Sve to je posledica posthladnoratovske ere u kojoj su mnoge zemlje Zapada, pacifikaciju shvatile kao posvećenje isključivo ekonomskom razvoju i privrednom rastu, a nauštrb bezbednosti. Sada se to menja i mnoge zemlje drastično podižu vojne budžete, a samim tim i vojne sposobnosti. Upoređujući bruto nacionalne dohotke i konsekutivne vojne budžete, ovakva kohezija Zapada ne ide u prilog Rusiji koja bi se lako mogla suočiti sa dugotrajnim fenomenom izolovane civilizacije. Upravo zato je Moskvi strateški bitno da takvo jedinstvo Zapada potkopava obaveštajnim i hibridnim dejstvima uz podršku proksi partnera širom sveta. Ali Moskva i sama uveliko doprinosi takvoj izolaciji svojim često nerazumnim odlukama poput donošenja zakona o otkazivanju konvencije Saveta Evrope koja kriminalizuje korupciju.
Pored toga, Zapad bi morao da donese konačnu odluku o snabdevanju Ukrajine sofisticiranim ofanzivnim sistemima ukoliko je stvarno posvećen zaštiti ukrajinskog suvereniteta. Ukrajina neće dobiti ovaj rat bez kontinuiteta snabdevanja, ali ni bez ofanzivnih sposobnosti. Službena opravdanja Zapada za neisporučivanje takvih sistema su bila vezana za probleme u obuci i logistici, ali je stvarni razlog bio strah od eskalacije sukoba. Međutim, sada je rat ušao u fazu prekretnice kada su se snage adaptirale na uslove, a raspoloživi resursi će odlučivati ishod bitaka i samog rata. Period pred nama će pokazati da li će ukrajinska vojska dobiti nove tenkove, avione i rakete dugog dometa ili će Zapad utopijski tragati za kompromisom kao u Minhenu 1938.
Osim pomenutih, u predikciji razvoja sukoba bi trebali uzeti u obzir i druge varijable poput ekonomskih faktora, strateške projekcije uticaja, potencijala eskalacije sukoba na Dalekom istoku ili nastavka kineskog geopolitičkog balansa po pitanju rata u Ukrajini. Veoma bitna varijabla predstavlja i sposobnost političkih lidera da održe jedinstvo sopstvenog naroda i nastavak kohezije evroatlantske zajednice. Na ruskoj strani nisu upitne enormne zalihe naoružanja i vojne opreme, ali je veliko pitanje u kakvom je stanju ta oprema i da li su konzervirani borbeni sistemi kanibalizovani. Navođenjem ovih promenljivih faktora koji zavise od mnogih podfaktora, pokazuje se koliko je u ovakvom ratu nezahvalno prognozirati ishode, a posebno nemoralno navijati.
Ono što je sigurno jeste da obe zaraćene strane unapređuju i ofanzivne i defanzivne sposobnosti pripremajući se za naredne faze ovog rata. Posedovanje samo defanzivnih mogućnosti odnosno sposobnosti odbrane strateških lokacija bez mogućnosti kontraofanzive predstavlja samo odgađanje poraza. Toga su svesne i zaraćene strane pa paralelno fortifikuju linije odbrane i razvijaju preduslove za masovne napade. Jedan od mogućih strateških pravaca o kojem se često debatuje i kojeg je naglasio čak i general Zalužni je pravac iz Belorusije. Zbog čega je taj pravac ofanzive bez izgleda na vojni uspeh?
Ponovni (za sada hipotetički) napad ruske vojske iz Belorusije bi imao strateški cilj da potpuno prekine ili funkcionalno ometa rute snabdevanja ukrajinske vojske koje uglavnom idu iz Poljske. Napad bi se teoretski mogao realizovati u tri operativna pravca sa šest mobilnih brigada (tri oklopne i tri motorizovane streljačke) i adekvatnom rezervom odnosno sa minimalnom grupacijom od 50.000 vojnika uključujući logistiku. Prohodnost tog potencijalnog bojišta je problematična sa ograničenom širinom puteva, gustim šumama i močvarama koje se retko smrzavaju. Za napadača su iskoristiva samo tri uska puta na kojima bi ruske snage bile veoma izložene po bokovima.
Iako se trenutno u Belorusiji nalazi oko 12.000 mobilisanih ruskih vojnika na obuci, takva bi ofanziva bila teško izvodljiva bez aktivnog učešća Belorusije. Oružane snage Belorusije broje ukupno oko 65.000 pripadnika, od čega su 15.000 državni službenici, dok im je brojno stanje Kopnene vojske do 15.000 vojnika. U praksi bi to značilo da bez masovne mobilizacije, Lukašenko može ruskoj ofanzivi pridružiti maksimalno dve brigade uz upitne snage u rezervi. Međutim, čak i potencijal involviranosti beloruske vojske bi lako mogao dovesti do eksplozije nezadovoljstva u Belorusiji i do zajedničkog pohoda ukrajinskih jedinica i naroda Belorusije na Minsk sa ciljem rušenja predsednika i njegovog režima. Zbog svega navedenog, ruska ofanziva iz Belorusije nije verovatna jer ne može obezbediti vojni uspeh, a posledice bi mogle biti kontraproduktivne. Međutim, efikasno je održavati propagandni narativ o mogućoj ofanzivi iz Belorusije kako bi se vezale izvesne snage Ukrajine na severu i tako smanjile sposobnosti na očekivanim pravcima nastupanja na jugu zemlje.
Početkom druge godine rata, a nakon obuke i razvoja snaga, može se očekivati intenziviranje ofanzivnih dejstava ukrajinske vojske u oblasti Zaporožje odnosno na operativnom pravcu prema Melitopolju, Berdjansku i Mariupolju. Indikativno je da ruske snage upravo vrše inžinjerijsku pripremu terena na tom očekivanom pravcu kako bi ojačali odbrambene sposobnosti, ali s obzirom na jak pokret otpora mogli bi se očekivati uspesi ukrajinske vojske na tom operativnom pravcu. To bi u vojnom kontekstu kreiralo uslove i za izolaciju Krima koji ima strateški značaj za obe strane.
Iako je ruska ratna propaganda dostigla limite svoje brutalnosti, od krucijalnog značaja je dalje održavanje diplomatskih kanala komunikacije sa Moskvom. Pri tome ne treba zanemariti animozitet naroda Belorusije prema Lukašenku, ali i tendenciju pada političke podrške Putinu uz rast nezadovoljstva naroda Rusije. Takva društvena podeljenost će se izvesno intenzivirati sa sledećim talasom mobilizacije i mogla bi predstavljati najozbiljniji izazov za Putina u tekućoj godini.
Bez obzira na razmere tragedija koje mogu uticati na pristrasnost, u analizama ne treba donositi prerane zaključke na osnovu osvajanja ograničenog područja od taktičkog značaja jer to ne mora da utiče na strateške tendencije. Ukrajina je od prvog dana rata moralni pobednik, ali uz podršku Zapada mora bezuslovno osvojiti i slobodu. Samo uz niz vojnih poraza jedne od strana, doći ćemo i do zelene čoje na kojoj će se pre ili posle ugovoriti mir. Pitanje je samo koliko će života biti bespotrebno žrtvovano za imperijalne snove diktatora koji će u istoriji civilizacije biti upisan crnim slovima. A Srbija i njen državni razlog bi u ovakvim geopolitičkim okolnostima mogla biti samo kolateralna šteta, u istorijskom kontekstu kad nije htela ili znala izabrati civilizacijske vrednosti.
Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike