Preterani bauk kinesko - ruskog saveza

Za Medija centar Beograd piše: Dragan Bisenić/6. mart 2023.

Pedantni novinar nemačkog “Špigla” izračunao je da je potrebno tačno 27 minuta brzog hoda, da se obiđe spoljašnost kompleksa ruske ambasade u Pekingu. Ovakva diplomatska grandioznost ilustruje i kapacitet odnosa dve demografske i prostorne megadržave koje ujedinjuje njihova netrpeljivost prema Americi.

Bilo je poslednjih nedelja mnogo diskusija o Kini – od “balonskog sukoba” preko predstavlanja kineskog mirovnog plana do gromoglasnih nagađanja o kineskoj vojnoj pomoći Rusiji. Sjedinjene Države su upozorile Peking da ne šalje takvu pomoć, a Peking je odgovorio rekavši da će ove neprestane nepromišljene optužbe imati posledice. Bauk kinesko-ruskog saveza protiv Sjedinjenih Država mnogim Amerikancima izgleda katastrofalan, a ideja o kineskom oružju na ukrajinskom ratištu izgleda kao predgovor za katastrofu. Šef CIA Vilijam Berns dva puta je u poslednjih deset dana govorio o tome. Najčešće se pominju dronovi koji bi bili isporučeni Rusiji. Ali ove brige su, reklo bi se, proizvoljne i pogrešne.

Istina je da su Kina i Rusija sklopile sporazum neposredno pre rata u Ukrajini. Ali takođe  su Kinezi odstupili od saveza kada je izbio rat. U stvari, Kina je bila jedna od retkih zemalja koja se uzdržala od glasanja u UN za osudu Rusije neposredno nakon početka rata. Alijansu su obe strane prikazale kao dugoročnu obavezu, a ne kao pakt za kolektivnu odbranu. Peking je video rat kao nešto što treba izbegavati. Uz ozbiljne ekonomske probleme, određeni stepen domaćih nemira kod kuće i američku mornaricu koja vreba u i blizu Južnog kineskog mora, učešće Kine u ratu – ili čak jednostavno podržavanje Rusije u UN – učinilo je alijansu malo više od diplomatskog blefa .

Nekoliko je razloga zašto Kina verovatno neće pružiti značajnu pomoć Rusiji. Možda je najvažnije da kineska ekonomija nastavlja da se bori da ostvari predviđene ciljeve. U velikoj meri se oslanja na izvoz i strane investicije. Kinesko – ruska razmena prošle godine porasla je za trećinu i sada iznosi 190 milijardi dolara. Ali, to je tek mali deo kineskog obrta sa SAD i Evropom. Prošle godine američko – kineska razmena dostigla je rekordnih 660 milijardi dolara, uprkos političkim nesuglasicama. Tome je potrebno dodati još 300 milijardi dolara razmene sa EU, što onda pet puta prevazilazi razmenu s Rusijom. 

Drugi razlog – onaj koji se podudara sa prvim i koji je, doduše, neverovatan – je potencijalni vojni odgovor. Pod pretpostavkom da Kina ne bi bila zaustavljena  ekonomskim sankcijama, SAD zadržavaju značajne vojne opcije. Kineska izvozno orijentisana ekonomija može napredovati samo kroz održavanje pristupa otvorenoj trgovini, posebno trgovini koja izlazi iz njenih istočnih luka. Ako neka druga država blokira ove luke i njihove pomorske puteve, ma koliko nesavršeno, to bi moglo biti katastrofalno za Peking. Kina bi, naravno, mogla da uzvrati, ali to verovatno ne bi paralisalo američku ratnu mašinu. Naredna pomorska bitka bi, u svakom slučaju, osakatila kinesku trgovinu čak i ako bi Peking „pobedio“ – i nema garancije da će pobediti. Suština je da Kina mora da drži otvorene trgovinske puteve.

Treći razlog je stvar praktičnosti. Sama udaljenost između kineske industrijske baze i ukrajinskog ratišta je velika. Rusiji će verovatno biti potrebna kineska komunikaciona oprema visoke tehnologije, oprema za upravljanje operacijama i relativno lagano oružje. Ova vrsta oružja zahteva obučene tehničare i integraciju u ruske sisteme. Prevoz velike količine opreme i osoblja zahtevao bi vazdušni ili železnički transport. Bilo koja značajna količina opreme zahtevala bi vodove za snabdevanje koji bi morali da budu zaštićeni. To je obiman zadatak koji zahteva mnogo više učešća nego što mnogi misle.

Verovatno postoje i drugi razlozi zbog kojih Kina neće poslati ništa od značajnog uvoza Rusiji, ali svi su potčinjeni realnosti da Kina ne želi da se izloži ekonomskim posledicama. Stvari su dovoljno teške u Kini bez otvaranja fronta protiv SAD. Da bude jasno, Peking bi mogao da pošalje mali broj relativno nevažne opreme, ali to teško da je uvod u Treći svetski rat.

Kina, međutim, ne želi da stvari zauvek ostavi ovakvim. Peking se sprema za konačnu konsolidaciju rezultata 20. Kongresa kroz imenovanja kako samog predsednika NR Kine – Si Đinping po treći put postaje šef države, čime se ne može pohvaliti ni Mao Cedung – tako i novog tima više rukovodstvo – od premijera Državnog saveta do najviših rukovodilaca svih grana vlasti u zemlji. Zasedanje kineskog parlementa ove godine 20. put počelo je 5. marta, na godišnjicu Staljinove smrti, što je bila Maova počast za preminulog sovjetskog lidera.  

Novi tim će gotovo sigurno ostati bez pristalica kompromisa sa SAD, a jedan od ključnih argumenata za globalno liderstvo Kine kroz konfrontaciju sa SAD biće uspeh Rusije u konfrontaciji sa zapadnom koalicijom u Ukrajini. Blisko partnerstvo sa Rusijom može da postane osnova spoljne politike novog tima – evropska turneja Vang Jia od pre nekoliko dana i njena završna tačka u Moskvi poklopili su se sa odlukom da se uoči zasedanja kineskog parlamenta održi „kadrovski“ plenum Centralnog komiteta, što će potvrditi novi tim Si Đinpinga na ključnim pozicijama u državnoj mašini Kine. Za Peking je važno da razume stvarne pozicije kontinentalne Evrope i Rusije u budućem sudaru Pekinga i Vašingtona, što će se odraziti na prisustvo prozapadnih elemenata u sistemu državne vlasti.

Sastanak Vang Jia, šefa Kancelarije komiteta za spoljne poslove Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, sa američkim državnim sekretarom Blinkenom, bez presedana po nivou konfliktnosti, pokazuje ne samo povećan nivo pritiska sa američke strane, nego i rešenost kineske strane da brani svoje interese u rusko-kineskom strateškom partnerstvu.

Izjava kineskog ministarstva spoljnih poslova da Kina ne prihvata pritisak SAD u pitanjima odnosa sa Rusijom, kao i da zahteva od SAD da preispita svoj stav o Ukrajini, ukazuje na novi, još akutniji krug krize u američko-kineskim odnosima nakon posete Nensi Pelosi Tajvanu.

Karakteristično je da je kineska strana sastanak dvojice diplomata nazvala nezvaničnim, a sam sastanak je održan na inicijativu samih Sjedinjenih Država – Kina prkosno odbija da pregovara nakon incidenta sa napadom na kineski balon i kampanje diskreditovanja Kine velikih razmera u američkim medijima. To znači da su SAD donekle saterane u ćošak i da nemaju dobru pregovaračku poziciju koja bi mogla da promeni odnose sa drugom svetskom ekonomijom koja otvoreno podržava Rusiju. 

Američki predsednik Bajden je takođe rekao: "Svi su očekivali da će Kina biti u potpunosti zajedno sa Rusijom po pitanju Ukrajine“. Po Bajdenovom mišljenju, to sada nije slučaj.

"U stvari, zvao sam ga u leto da kažem: Ovo nije pretnja, ovo je primedba. Pogledajte šta se desilo Rusiji, 600 američkih korporacija je napustilo Rusiju – od Mekdonaldsa do Eksona (Mobil)", nastavio je Bajden.

Prema rečima američkog lidera, on je kineskom predsedniku rekao sledeće: "Uvek ste mi govorili da su vam potrebni dobri odnosi sa Sjedinjenim Državama i Evropom kako bi oni investirali u Kinu. Pa ko će ulagati u Kinu ako vi budete učestvovali u sukobu u Ukrajini?".

Sama pretnja američkim sankcijama verovatno bi odvratila Kineze, ali bi umešanost u Ukrajinu verovatno izazvala sankcije i iz Evrope. Evropa je mnogo uložila u obuzdavanje Rusije u Ukrajini i u održavanje odnosa sa Sjedinjenim Državama. Evropa nema šta da dobije od ruske pobede, a potencijalno mnogo da izgubi. Kinezi verovatno ne bi bili spremni da plate cenu američkih i evropskih sankcija. I to je ono što će Kinu držati van vojnog okvira sukoba, ali unutar nastojanja za diplomatsko rešenje. Predlog s kojim je Kina istupila i pored inicijalnog odbijanja Zapada, ima šanse da postane platforma za razgovore. I to je ono što bi Kini najviše odgovaralo i bilo u skladu s njenom konfučijanskom spoljnom politikom. 

Gotovo je sigurno da će odmah nakon izbora, u gestu poštovanja, kineski predsednik krenuti u posetu Vladimiru Putinu. Do sada su se njih dvojica sreli 40 puta. Predstojeći susret doneće novine u odnose dve zemlje i neće mimoići kineski predlog za okončanje sukoba. 

Autor je  novinar, publicista i bivši diplomata