Politika neizvenosti: skrivanje slabosti i olaka obećanja

Za Medija centar Beograd piše: Dragan Bisenić/4. decembar 2023.

Praksa spoljne politike, kao i mnoge druge prakse, sastoji se od nagoveštaja i blefiranja usred neizvesnosti. Postoji paradoksalna vrednost u tome da bezvredno izgleda neprocenjivo, a zbunjujuće se čini samo po sebi očiglednim. Gotovo u svakoj nedelji suočavamo se sa događajima za koje verujemo da otkrivaju pouzdani put izlaska iz sadašnjih svetskih ili lokalnih nevolja, a oni se na kraju pokazuju samo kao još jedna zabluda više u nizu pređašnjih promašaja. Sve više je jednostavnih rešenja, lakih obećanja i beznadežnih šansi za njihovo ispunjavanje. Skoro polovina izbora okonča se trijumfom stranaka i grupa koje obećavaju prosta rešenja za složene probleme.

U Nizozemskoj je na izborima postala najjača Slobodarska partija Gerta Vildersa koja sebe vidi kao branu "islamizaciji Holandije" i rešenje nalazi u okončanju imigracije iz muslimanskih zemalja i zabranu izgradnje novih džamija. Vilders je već decenijama u nizozemskoj politici, ali tek sada je na vratima vlade. 

Jedan od takvih događaja je i pobeda Havijera Mileja u trci za predsednika Argentine. Latinska Amerika često je proizvodila čudake na vlasti, karaktere slične pukovniku Buendiji iz Markesovih “Sto godina samoće”. To su ličnosti velikih ideja i ambicija, a nikakvih mogućnosti i prikladnih okolnosti za njihovo ostvarivanje. Milej je proglasio sebe “anarhokapitalistom” koji će da se izbori sa argentinskom “državom blagostanja”, uz pomoć “liberalne tržišne abecede” koja podrazumeva ukidanje brojnih državnih nadleštava, pa i Centralne banke. Najsmešnije od svega, jeste što oni koji pretenduju da su ozbiljni tumači slobodnog tržišta i pristalice monetarisitčkih teorija, s velikim oduševljenjem govore i pišu o prednostima ukidanja Centralne banke, iste mere koju je svojevremeno uveo Moamer el Gadafi u libijsku ekonomiju, ali je još brže odustao od te ideje. Argentina nikada nije bila ni blizu “državi blagostanja”, već je decenijama živela pod uzurpatorskim politikama i režimima, slično kao i druge države južne Amerike.  

Tržišnim fundamentalistima izvan Argentine bilo bi dobro da ne čitaju previše o Milejevoj pobedi.Izvan latinoameričke desnice, preovlađujući trend u političkoj ekonomiji je onaj koji favorizuje povećan protekcionizam i nacionalni razvoj – uključujući tu i konzervativce. Štaviše, u Latinskoj Americi, nedavni trijumfi desnice i levice više su reprezentativni za pristrasnost koja favorizuje privlačnost autsajdera i neprijateljstvo protiv aktuelne vlasti, a ne neku određenu političku orijentaciju.

Kao što je promena u Kolumbiji 2022. podrazumevala izbor bivšeg gerilca M19, tako su i u Ekvadoru birači smatrali da je progresivni “banana oligarh” kandidat za promene. Milejeva pobeda nalazi se u tom okviru, a ne u doktrini koju je ponudio, pa zato nijednu od njih ne bi trebalo uzeti s poštovanom ozbiljnošću.

Američki i kineski predsednici ponovo su se sreli. Sigurno je da vodeći ljudi dve nesumnjive savremene supersile, znaju zašto je ovaj susret vredan njihovog truda. Neki napreci su postignuti, obnovljen je vojni dijalog, uspostavljena je komuniukacija o tehnološkim pitanjima, što je drugo ime za razmenu informacija iz domena veštačke inteligencije, gde su SAD i Kina nesumnjivi globalni lideri. Uoči susreta, sa obestrane čule su se ocene da je za uspeh sastanka neophodna iskrenost. 

U suštini, iza ove formulacije nalaze se pretpostavke o tome kako će na kraju da se pokaže ko je kome potreban. A to ko je kome potreban, određuje na kraju hijerarhiju, ko je trenutno u povoljnijoj, a ko u inferiornijoj situaciji. Na američkoj strani redovno se čuju ocene da “Kina blefira“, da su joj potrebni američki uvoz i investicije, i, na kraju, potrebno joj je da SAD imaju slabu stratešku poziciju. Pošto američki eksperti veruju da se to neće uskoro dogoditi, preostala opcija je pretvarati se da su SAD one kojima je Kina potrebna.

U međuvremenu, zanimljivo saopštenje je izdato u Belorusiji. Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko rekao je da je rat u Ukrajini pri kraju i da ni Ukrajina, ni Rusija nemaju sposobnost da pobede drugu. Svaka strana mora da prihvati ovu realnost, rekao je on, i trebalo bi da pregovara o okončanju sukoba. Beloruski predsednik nesumnjivo je jedna od najbližih ličnosti ruskom predsedniku, pa bi moglo da se pretpostavi da je ova izjava ili koordinirana s ruskim predsednikom ili je izraz njegovog stvarnog raspoploženja. Ne bi trebalo smetnuti sa uma ni to da je, uprkos snažnoj povezanosti s Rusijom, beloruski predsednik dovoljno samostalan i da često izlazi sa svojim nezavisnim razmišljanjima. 

Ali,ako je ova izjava rezultat neke koordinacije, onda bi ona mogla da znači da je Moskva spremna za pregovore. Na drugoj strani, u Kijevu se oštro dele linije između predsednika Zelenskog i njegovog vojno – komandnog kruga na čelu sa generalom Zalužnim o pitanjima budućih izgleda vojnih akcija i šansi za uspeh. Zelenski, naravno, ne može da prihvati da vojno rešenje nema budućnost, jer bi to ukazivalo na slabost. Dakle, ni jedna strana ne želi da se identifikuje s položajem koji ukazuje na slabosti, iako ni jedna ne vidi šanse da izađe kao pobednik u sukobu. Ako bi bila prinuđena da prizna slabost, posleratna Rusija bi bila prepuštena na milost i nemilost Zapadu, posebno SAD. Ako bi Ukrajina priihvatila da ne može da ostvari svoje ciljeve, izložila bi se opasnosti da u nekoj budućnosti i ostatak zemlje bude vojno poražen. Ovo je situacija u kojoj se vidi veoma česta situacija u spoljnim poslovima, a to je, da što vam je više potreban dogovor, manje su šanse da ćete ga postići.

U međunarodnim odnosima ima čudnog nepoštenja. Misterija je svojstveni porok. Recimo, Kina je supersila koja ne može jednostavno da definiše šta joj treba od Sjedinjenih Država, pa se pretvara da joj ništa ne treba. Vašington ne može jednostavno da kaže Kini šta je spremna da uradi jer bi to signaliziralo da poznaje potrebe Kine i da prihvata da joj je Kina potrebna. 

Dva su razloga za ovakve diplomatske plesove. Jedan je ponos. Priznavanje potrebe ukazuje na slabost i niko ne želi da dođe u poziciju da bude iskorišćen zbog otkrivanja slabosti. Ali drugo i važnije, priznavanje potrebe otkriva namere, a sve države imaju političku potrebu da sakriju svoje namere. To je zagonetan posao, ali kada se uzmu zajedno, svi ovi mali signali stvaraju međusobno razumevanje, jer složenost istine i poricanja onemogućava razumevanje onoga što je nameravano. Čak i kada je namera benigna, najsigurniji način je da se izgradi preteća namera kako se ne bi dogodilo da jedna strana bude zarobljena u tuđem planu.

Ne može se reći da će se ovo ponašanje promeniti ili da će se reformisati praksa spoljnih poslova. Situacija je takva kakva jeste. Mora se računati s tim da su ljudi ponekada (ili najčešće), čudna bića koja se bave čudnim igrama. Ovo može izgledati očigledno, ali zato što su ratovi izgrađeni na ovom procesu, to nije trivijalno.

Svet se nalazi u procesu preuređivanja, nešto što čini svakih nekoliko generacija. Američki državni sekretar Entoni Blinken, proglasio je kraj “posthladnoratovskog poretka“.  To nije proces koji zavisi od odluka moćnih ili nečega što se može lako zaustaviti. Proističe iz ekonomskih i političkih pritisaka unutar zemalja. Ovi unutrašnji pritisci se pretvaraju u vojne pritiske, pošto unutrašnji sistem pokušava da se stabilizuje. Neke zemlje doživljavaju ove stvari kao bolne, ali rutinske događaje, dok druge destabilizuju ili napadaju. Drugi naziv za ovo je napredak, koji je daleko od trijumfalnog marša ka sreći, nego je više bolna borba sa stvarnošću; bolovi napretka pretvaraju se u optužbe protiv drugih ljudi i drugih naroda. Neko mora biti odgovoran za poremećaj i dezorijentaciju promene, a prst je uvek uperen u druge a nikada u sebe.

Osnova ovog sadašnjeg ciklusa bila je Evropa početkom 1990-ih, kada se Sovjetski Savez raspao i kada je potpisan Mastrihtski sporazum o ujedinjenju kontinenta. 2001. Sjedinjene Države su doživele napade 11. septembra. .Si Đinping je postao predsednik Kine (2013) i započeo je njenu veliku promenu. U okviru ciklusa istorije, decenija ili dve je relativno kratko vreme.

Fragmentacija Sovjetskog Saveza, koju su podsticali i sovjetski rukovodioci, tražeći da federalne jedinice “uzimaju suvereniteta što je više mogućno“ kako je to Gorbačov govorio, u to vreme imala je za cilj stvaranje efikasnijeg regiona. Ujedinjenje Evrope pod Evropskom unijom imalo je za cilj da smanji izglede za sukobe dok istovremeno otvara mogućnosti za široki prosperitet. Američki odgovor na napad 11. septembra imao je za cilj smanjenje pretnje od terorizma. Sijev izbor je imao za cilj da dovede Kinu na put do tada neviđenog prosperiteta.

Nijedna od ovih namera nije završila potpunim neuspehom. Raspad Sovjetskog Saveza doveo je neke od bivših sovjetskih republika i njegovih satelita do višeg stepena prosperiteta, pa čak i samu Rusiju koja se ponovo pojavila kao subjekat svetske istorije. Evropsko ujedinjenje dovelo je do perioda relativne produktivnosti. Američki odgovor je sprečio još jedan napad tipa 9/11 na Sjedinjene Države. I Kina je snažno napredovala. Kao i kod drugih ciklusa, namere lidera nisu bile potpuni promašaj, bar do sledećeg ciklusa.

Nalazimo se, dakle, u novom periodu, koji vuče korene iz poslednjeg i sastoji se od rata, ekonomske krize i međusobnog nezadovoljstva. To su realnosti koje su zaista univerzalne, ponekad srećne, prečesto tragične. Ali siguran sam da su i stari Grci na ovo gledali na isti način. Mogu li se izbeći ovi ciklusi? Voleli bismo da odgovorimo potvrdno, ali izgleda da ni naša generacija nije izuzetak od opšteg trenda svih ranijih vremena.  

Svi ovi neizbežni kompromisi impliciraju da bi, čak i za supersilu, određivanje prioriteta trebalo da bude glavna stvar. Bajdenova administracija je stupila na dužnost  s jakim osećajem da bi trebalo prioritet da joj budu odnosi s Kinom. Sada se ipak nalazi duboko upletena u ratove i u Evropi i na Bliskom istoku, dok odnos s Kinom nastavlja da se nedefinisano komplikuje. 

Efikasno određivanje prioriteta zahteva hrabrost da se ne reaguje tako snažno koliko bi neko želeo u ovom trenutku. Supersile, velike sile i male sile često odbijaju da određuju prioritete i njihovi lideri nastavljaju da poriču kompromise. Kao i uvek, stvarnost će na kraju intervenisati, tako da će dogovori biti nužnost, a ne izbor. 

Autor je novinar i publicista