MIŠLJENJA I KOMENTARI

NORDIJSKE BUDALE ILI DRŽAVA KAO ZATVOR
Foto: Medija centar Beograd

NORDIJSKE BUDALE ILI DRŽAVA KAO ZATVOR

Za Medija centar piše: Muharem Bazdulj/21. jun 2022.

Pre nepune dve nedelje, tačnije devetog i desetog juna, u beogradskom BITEF teatru odigrana je predstava „Handke projekat“ autora Jetona Neziraja i režiserke Blerte Neziraj. Prema medijskim izveštajima, publika je bila malobrojna. Ne verujem da su organizatori time bili razočarani. Po svemu sudeći, njima je cilj bio da u „evropsku turneju“ uvrste i Beograd čisto da bi cela stvar delovala „inkluzivnije“. Da se mogao režirati neki incidentić, ne bi škodilo, ali bolje je ne rizikovati da se stvar ne bi otela kontroli. 

Uglavnom, reklama je bila praktično nepostojeća, na predstavu se, po svoj prilici, uglavnom išlo po pozivu. To, međutim, ne znači da autor predstave nije dao brojne intervjue tzv. regionalnim i evropskim medijima. U njima se po ko zna koji put ponavljaju već milion puta ponovljene neistine i laži, baš kao u onom apokrifnom Gebelsovom diktumu o lažima koje ponavljanjem postaju – istina. Čak se i u samoj predstavi, na, reklo bi se prema izveštajima i prikazima, neobično tupav način, sugeriše da je upravo Jozef Gebels neka vrsta inspiracije samom Handkeu, mada nigde u ogromnom Handkeovom opusu nema ni traga simpatije za bilo šta povezano sa nacizmom, za razliku od nekih drugih germanofonih pisaca njegove generacije kod kojih se priča o vremenu nacističke Nemačke pokušava prikazati nijansiranije i slojevitije. Takođe, nazivati Emira Kusturicu „inžinjerom rata i genocida“ je nešto što spada u domen uvrede časti i klevete, čak i kad bi se zanemario dezinformacijski potencijal. Tokom ratova devedesetih, Kusturičin angažman se dosledno može nazvati antiratnim, što se baš i ne može reći za brojne pisce o kojima ljudi poput Neziraja na zadatu melodiju pevaju ode o „moralnim vertikalama“. 

Ipak, Neziraju se mora priznati da svoju motivaciju ne krije. Vrlo jasno poručuje: „Ne želimo da postavljamo nikakva pitanja u vezi sa Handkeom – mislimo da je on fašista i to se jasno poručuje ovom predstavom. Handke jeste problem, ali nije jedini. Hoćemo da gurnemo prst u oko evropskoj hipokriziji koja sebi dozvoljava da upakuje i fašizam kao nekakvu umetnost slobode. U tom kontekstu, problem je počeo kada je Handke dobio Ibzenovu, a potom i Nobelovu nagradu. Ove dve nagrade su legitimizovale njegov stav koji je i negiranje genocida u Srebrenici“.

Da, za Neziraja i njemu slične, problem je zaista počeo sa Nobelovom (i Ibzenovom) nagradom, kao što je i problem istih ljudi sa Ivom Andrićem baš ta ista Nobelova nagrada. Da nije toga, lako bi ih pokušali o(t)pisati kao nekakve opskurne tipove. Ovako to baš ne ide. Kad se umetnik koji se umetnošću ne bavi radi umetnosti same i radi vlastite publike, nego da bi ti zapadnjačka svetla velegrada dala iluziju o sopstvenoj važnosti, onda te ništa ne vređa toliko nego da oni kojima se umiljavaš nagrađuju one koje prezireš. Postjugoslovenska kultura kojoj pripada Neziraj i njegova sabraća od Sarajeva do Zagreba i od Podgorice do Beograda svoj legitimitet crpi iz dve-tri filmske festivalske nagrade, tri-četiri pozorišna gostovanja na uglavnom alternativnim scenama velikih gradova uz pokoju izmoljenu novinsku recenziju i pregršti prevedenih knjižica čije su izdavanje platile ova ili ona fondacija. Na nekim simboličkim terazijama, jedan Nobel je teži od svega toga. 

Otud i Nezirajev bes koji je još očigledniji u jednom drugom intervjuu gde kaže: „Dve nagrade ogromne svetske reputacije – najpre Ibzenova, a zatim i Nobelova, nekako su definisale Handke problem kao veliki i značajan. Lično verujem da su dva žirija obe ove nagrade postupili kao dve grupe nordijskih budala“.

Čekaj malo, ljudi koji dodeljuju Ibzenovu i Nobelovu nagradu su budale? Ne samo budale, nego i nordijske budale?! Zašto mi se čini da bi se nekoga ko bi govorio o „kosovskim“, „albanskim“ ili „balkanskim“ budalama, možda i prozivalo za rasizam? Jesu bili budale i kad su nagradili Pitera Bruka odnosno Hajnera Gebelsa?  (Usput, evo, da, i jedan Gebels je dobio Ibzenovu nagradu, istini za volju nije Jozef, ali Gebels je Gebels, nisu tu čista posla!) Jesu bili budale i kad su nagradili Olgu Tokarčuk, Marija Vargasa Ljosu, Orhana Pamuka? Iz kakve to deluzivne perspektive, poluanonimni pozorištarac sa ruba Evrope govori o tim ljudima kao o budalama?

Jesu li nordijske budale i sve one hiljade i desetine hiljada čitalaca Pajtima Statovcija, jednog od vodećih finskih pisaca mlađe generacije, etničkog Albanca s Kosova rođenog 1990, koga su roditelji kao dvogodišnjaka odveli sa sobom u egzil u Finsku, gde je počeo pisati na finskom jeziku, proslavio se i u Finskoj i u drugim nordijskim zemljama (u prevodima), a zatim i na velikim tržištima engleskog i nemačkog jezika? On je iste one godine kad je Handke dobio Nobela, dobio nagradu „Finlandia-palkinto“, najvažiju finsku nagradu za roman. U žiriju su sedili sve sami „Nordijci“. Baš me zanima jesu li budale?

Budale verovatno nisu ni Nordijci iz Danske, oni koji su se dosetili da neke robijaše ne žele da imaju na svojoj teritoriji čak ni u zatvoru, pa su na Kosovu iznajmili zatvor u kojima će ih držati šaljući im tako poruku: „Vaša budućnost nije u Danskoj, tako da tamo ne treba da služite ni zatvorsku kaznu“. Prištini se ovaj predlog nije učinio budalastim pošto im je Kopenhagen za petogodišnje rentanje zatvora platio 210 miliona evra.

Od umetnika poput Neziraja, koji propituje licemerje Evrope i Skandinavije, čovek bi očekivao da pravi predstavu o ovakvom nečem. Uostalom, on je teatarski obrazovan čovek, on bi morao znati da je jedna od najčuvenijih rečenica svetske dramske književnosti: „Danska je zatvor“. 

Kad se posle Linkolnove pobede na izborima, Južna Karolina kao prva od država buduće Konfederacije otcepila od ostatka SAD, Džejms Petigru je izrekao besmrtnu rečenicu: „Južna Karolina je premalena da bude nezavisna država, ali je prevelika da bude ludnica“. Zapad i Evropa koji vlasnicima pasoša Kosova godinama ne dozvoljavaju bezvizni režim i koji nemaju rešenje čak ni da članice NATO saveza i EU navedu da mu priznaju nezavisnost Prištini zapravo sve vreme govore da ne može biti glavni grad ozbiljne i zaista priznate i nezavisne države, ali da, eto, može da bude sedište zatvora za unajmljivanje. Ja tamo da živim i da se bavim pozorištem, ja bih o tome pravio predstavu. 

 Autor je pisac i novinar

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.