MIŠLJENJA I KOMENTARI

MUĆKE KAO NAČIN ŽIVOTA
Foto: Printscreen Youtube (BBC Comedy Greats)

MUĆKE KAO NAČIN ŽIVOTA

Za Medija centar piše: Muharem Bazdulj/29. septembar 2021.

Malo ljudi u Srbiji danas zna ko je Tomislav Pisk. Manje ih je, rekao bih, od onih koji znaju ko je Nenad Briksi. Ogroman broj ljudi u Srbiji, međutim, u svom svakodnevnom vokabularu i u sopstvenom emotivnom prtljagu nosi jedno neobično, a ingeniozno, prevodilačko rešenje Tomislava Piska. Nenad Briksi je našim čitaocima približio „Alana Forda“ i učinio da do dana današnjeg likovi iz ovog stripa u sećanjima desetina ili stotina hiljada fanova govore nekim pseudokrležijanskim diskursom, dok je Tomislav Pisk onaj koji je u drugoj polovini osamdesetih, radeći za noćni program tadašnje Televizije Zagreb pod imenom „Program plus“, britansku seriju „Only Fools and Horses“ preveo nedoslovnim i opisnim „Mućke“.  

Naslov serije u originalu je fraza iz pesme sa špice koju zapravo peva čovek koji je i kretor cele serije, Džon Salivan, pesme koja se zove „Long Live Hookey Street“ i u kojoj je stih da raditi vole – samo budale i konji (što će reći „Only Fools and Horses“). Glavni junaci serije sebe ne smatraju ni budalama ni konjima i stoga pokušavaju da žive ili bar životare – dok se ne obogate – tako što neće raditi ništa, odnosno što će se baviti mućkama. 

Prva epizoda „Mućki“ emitovana je šestog septembra 1981. godine na BBC-u. Zabeleženo je da je premijeru te prve epizode gledalo oko devet miliona i dvesta hiljada gledalaca. Poslednje redovno izdanje serijala petnaest godina kasnije (epizoda se zvala „Vreme u našim rukama“) gledalo je čak dvadeset i četiri miliona i trista hiljada gledalaca što je u tom trenutku bila osma najveća cifra gledalaca nekog televizijskog programa ikad registrovana u Velikoj Britaniji.

Del Boj, Rodni, deda Troter, stric Albert, Bojsi, Triger, Miki Pirs, Rakel, Kasandra i drugi bili su izuzetno omiljeni televizijski likovi u Engleskoj tokom osamdesetih i u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka. Kasnije, međutim, odnosno od početka dvadeset i prvog veka naovamo, serija je, reklo bi se, bila popularnija u Srbiji negoli u samoj Velikoj Britaniji. U poslednjih nekoliko nedelja svedočili smo barem dvema ilustracijama te činjenice. Najpre, u našim medijima je dosta pažnje privukla četrdeseta godišnjica premijernog prikazivanja prve epizode „Mućki“. Bilo je to šestog septembra. Manje od dve nedelje kasnije, tačnije devetnaestog istog meseca, stigla je vest o smrti glumca Džona Čalisa, koji je u „Mućkama“ igrao Bojsija. Ta vest je kod nas istinski odjeknula, ne samo zbog popularnosti „Mućki“, nego i zbog dve njegove skorašnje posete Srbiji, kao i zbog apela britanskoj javnosti da se pomogne narodu Srbije tokom katastrofalnih poplava. Ipak, možda je najveći razlog to što je, eto, manje od mesec dana pre smrti, ovaj glumac podneo zahtev za dobivanje državljanstva Srbije. 

Kad je prvi put bio u Srbiji, Čalis se i sam iznenadio nivoom svoje popularnosti. Drugi put je došao na snimanje dokumentarca „Bojsi u Beogradu“. Ovde je mogao da se uveri da je način života kakav vode junaci „Mućki“, a koji je u londonskim predgrađima i krajem prošlog veka bio marginalan, da bi do danas skoro u potpunosti nestao, u Beogradu i Srbiji još uvek svakodnevnica velikog broja ljudi. To je verovatno i jedan od razloga trajne popularnosti i kultnog statusa ove serije kod nas. Lazar Džamić je autor knjige „Cvjećarnica u Kući cveća“ u kojoj pokušava da razjasni fenomen nesvakidašnjeg uspeha koji je u Jugoslaviji imao italijanski strip „Alan Ford“.  Neki od zaključaka iz knjige primenjivi su i na slučaj „Mućki“. On već u podnaslovu kaže da su „Alana Forda“ ljudi u Jugoslaviji „usvojili i živeli“; isto važi i za „Mućke“: one se ovde nisu samo gledale, nego su se i živele. Kao što se uostalom, do dana današnjeg, i gledaju i žive. 

Ne treba, međutim, zanemariti ni tip humora u „Mućkama“ koji je po mnogo čemu blizak našem humoru. Naposletku, što nipošto nije najmanje važno, serija je sama po sebi sjajna. Svaki gledalac verovatno u svakom trenutku može da se seti neke od omiljenih epizoda, a meni, recimo, upravo ovog momenta padaju na pamet dve: prvo ona „kockarska“ kad Del Boj nabavi novčić s dvije „glave“ i dogovori s Rodnijem veliku prevaru, na kraju epizode kad je u igri velika svota novca Del predloži Bojsiju da bacaju novčić, ovaj se složi, Del baca, pita Rodnija da izabere stranu za njih dvojicu, a on odabere „pismo“ te ona kad se Del Boj dočepa satelitske antene (odnosno „tanjira“ za koji je siguran da je satelitska antena) pa je instalira na balkon, no ispostavlja se da „antena“ dolazi sa aerodroma, odnosno da se radi o uređaju za navođenje aviona, epizoda završava scenom (post festum naričito morbidnom) gdje avion hita prema pekamskoj višespratnici.

I nije „caka“ samo u zapletima, mnoge replike su urnebesne same po sebi, a često su nerazumljive bez poznavanja celokupnog konteksta serije. Tako, recimo, u celoj seriji, bez nekog vidnog razloga, Triger Rodnija ne zove imenom Rodni, nego ga zove Dejv. I taman kad gledalac pomisli da nesrećni Triger zapravo i ne zna kako je Rodniju ime, ovaj u jednom momentu kaže kako ima spremno ime za svoje buduće dete ako ga bude imao: „Ako bude žensko nazvaću je Sigurni - po jednoj glumici, a ako bude muško nazvaću ga Rodni - po Dejvu“.

Popularnost serijskog programa na različitim globalnim platformama raste, i u Srbiji i u svetu. Bilo kako bilo, čini se da više nema serija kakve su „Mućke“ – serija gde humor na vlastiti račun deluje tako lekovito i tako katarzično. 

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.