Medijsko antizapadnjaštvo kao teg za spoljnu politiku Srbije
Za Medija centar Beograd piše: Dimitrije Milić/13. jul 2023.
Od kada je naša organizacija, Novi treći put, na proleće prethodne godine započela kontinuirano praćenje 15 najuticajnijih news portala u Srbiji, domaći mediji zabeležili su više promena. Proruski sentiment bio je veoma jak od samog početka rata u Ukrajini, da bi krajem leta prošle godine počeo da jenjava i postane nešto umereniji. Negativno predstavljanje Ukrajine bilo je pravilo tokom prvih meseci rata, da bi domaći mediji od avgusta 2022. krenuli da ovu državu predstavljaju značajno uravnoteženije, a ponekad i neto pozitivno. Konzistentno pozitivno predstavljanje Kine takođe je u prethodnim mesecima postalo nešto manje entuzijastično.
Ipak, jedna pojava ostala je bez većih promena u prethodnih više od godinu dana. Ta pojava je jak antizapadni sentiment, najviše usmeren protiv NATO-a, SAD-a i Ujedinjenog Kraljevstva, kao i njihovih lidera. Bilo da se radi o: odnosu prema Srbiji, ulozi Zapada u svetu, ekonomiji zapadnih država ili društvenim zbivanjima u ovim nacijama i organizacijama, dominantna interpretacija bila je po pravilu negativna. Iz ugla dela uticajnih medija Sjedinjene Američke Države gube primat i dolar će uskoro biti prošlost, Ujedinjeno Kraljevstvo ima zle namere prema Rusiji (i Srbiji), Nemačka ekonomija se raspada i uništava je inflacija, građani Evropske unije će se smrznuti zbog manjka ruskih energenata, a NATO je odgovoran za rat u Ukrajini, a ne Rusija. Takve iste ili slične pojave na drugoj strani u Rusiji, Belorusiji ili Kini, na drugoj strani nisu zavredile veću pažnju.
Nakon analiziranih skoro 90 000 medijskih članaka, može se izvući statistička potvrda da SAD, NATO, Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo nisu zabeležili niti jedan mesec neto pozitivne predstavljenosti u uticajnim sredstvima informisanja. Lideri navedenih država i organizacija imali su još gore neto negativne rezultate, dok su tek ponekad Evropska unija, Francuska, Emanuel Makron i Ursula fon der Lajen uspevali da dođu do blago pozitivne predstavljenosti. Paralelno sa tim pristupom, Viktor Orban je predstavljen kao odgovoran lider koji brine za interese svoje države i glas je razuma u Evropskoj uniji. Kina je u medijima sila u usponu koja je prestigla ili će uskoro prestići moć Sjedinjenih Američkih Država, a to će potvrditi kada zauzme Tajvan, koji je po dominantnoj interpretaciji tek zapadno sponzorisana separatistička država. Alternativa Zapadu se kod proruskih medija crta u vidu BRIKS-a, kog čeka proširenje na ostatak sveta koji će koristiti BRIKS valutu i konačno prekinuti dominaciju Zapada.
Ukoliko se uzme u obzir da su ove interpretacije svetske politike dominantne preko godinu dana koliko postoji naše praćenje medija (a izvesno imaju i dužu istoriju), teško je očekivati da one neće imati posledice na stavove građana Srbije. Može se reći da su stavovi građana u proseku čak bliži prosečnim antizapadnim medijima, nego generalnom rezultatu svih praćenih 15 news sajtova. Kao organizacija pokušali smo da kroz sedam ispitivanja javnog mnjenja na svaka dva meseca proverimo poklapanje između izveštavanja medija i stavova građana. Preklapanje se pokazalo kao značajno.
Dve trećine građana u dve ankete vide Kinu kao najjaču svetsku silu 2040., a da će dolar do 2030. izgubiti ulogu dominantne svetske valute. Veći broj građana bi podržao hipotetički ulazak u BRIKS nego u Evropsku uniju, dok je protiv sankcija Rusiji u svakoj anketi u proseku bilo 70% ispitanika. Ispitanici u proseku natpolovično krive Zapad za rat u Ukrajini, smatraju da bi vojni upad Kine na Tajvan bio opravdan, a na referendumu Zapad ili Rusija pravilnost je bila pobeda Rusije sa 5 prema 3. U ocenjivanju svetskih lidera, država i organizacija, prva tri mesta među liderima zauzimaju Putin, Orban i Si Đinping, a kod država Indija, Rusija i Kina. Antizapadni sentiment naročito je primetan u ekstremnim primerima, gde je Iran bolje ocenjen od Evropske unije i svih zapadnih država pojedinačno, a vrhovni vođa Severne Koreje Kim Džong Un ima bolju prosečnu ocenu od Emanuela Makrona, Olafa Šolca ili Džoa Bajdena.
Naravno, po određenim pitanjima stavovi građani nisu u potpunosti na antizapadnim ili proruskim pozicijama. I nakon godinu dana, preko 2/3 ispitanika konstantno vidi Evropsku uniju kao glavnog ekonomskog partnera Srbije, preko polovine vidi EU i kao budućeg glavnog ekonomskog partnera, kao i izvor najčistijih i najisplativijih investicija. Sve veći udeo građana vidi SAD kao glavnog političkog partnera (rast sa manje od 1% na 5% za godinu dana), a rast podrške beleži i NATO članstvo (rast sa 9% na preko 15% za godinu dana). Podrška i protivljenje članstvu u EU su izjednačeni sa tek blagom podrškom evroskeptika, iako je antievropsko izveštavanje bilo pravilo cele 2022. Međutim, dominantni stavovi građana u većoj meri poprimili su glavne antizapadne stavove najčešće prisutne u medijskoj sferi.
Da su u pitanju stavovi građana Belorusije, neke od centralnoazijskih republika ili država u kineskom bliskom komšiluku, oni ne bi predstavljali politički problem. Takvi stavovi bi mogli biti interpretirani kao svest građana o svom okruženju, ekonomskim partnerima i realpolitici. U kontekstu građana Srbije i spoljne politike Srbije to objektivno predstavlja problem. Radi se o državi koja je okružena sa svih strana članicama NATO i EU, sa kojima obavlja preko 80% ekonomske razmene i koji kontrolišu situaciju na terenu u regionu i na teritoriji Kosova.
Teško je očekivati da bi takva država mogla biti članica BRIKS-a, koji i sam nema organizacionu strukturu, ukoliko je prošle godine samo u Nemačku izvezla više nego u sve zemlje BRIKS-a zajedno. Takođe, taj isti izvoz obavljao se preko teritorije Evropske unije i NATO-a, a od kojih zavisi da li do Srbije može da dođe ruska nafta, beloruski delovi za MiG-ove ili rakete za kineski PVO. U prevodu, ta država je ostrvo od 6,5 miliona stanovnika u okeanu bloka država koji broji oko 1 milijardu ljudi. To se 30 godina nije menjalo i neće se promeniti skorije, prvenstveno zbog geografije. Svet možda i postane multipolaran, ali je za Srbiju on unipolarniji nego ikada ranije zbog širenja NATO-a i razvoja ekonomskih odnosa sa Zapadom.
Ukoliko građani takvog ostrva imaju u potpunosti suprotne stavove po većini pitanja i afinitete prema geografski dalekim državama i liderima, a animozitete prema onim od stvarnog uticaja, to nije samo problem za Zapad, već je veći problem za samu Srbiju. Ukoliko se kroz poslate poruke ka javnosti stvaraju afiniteti i želje koji su suprotni realnosti i mogućnostima spoljne politike, stvaraju se i birači čije je želje nemoguće ispuniti i konstantna nova potražnja za populizmom. Svaki potez koji bi trebalo da adresira realnost biće nepopularan, a svaki antizapadni propagandni mit varijabla na koju se mora računati prilikom donošenja odluka kao da je realnost, a ne iracionalnost ili dezinformacija.
Zbog toga, ukoliko se medijski pristup izveštavanju o spoljnoj politici ne promeni, raskorak između realnosti i stavova i očekivanja može postati ogromna prepreka. To nije prepreka koju je lako preskočiti, jer je zidana na osećanjima i konspiracijama, a ne na razumu. Takve prepreke zato mogu biti naročito veoma opasne.
Autor je programski direktor Novog trećeg puta