MIŠLJENJA I KOMENTARI

Medijska priprema za totalnu kapitulaciju ili kupovina vremena?
Foto: Kremlin.ru

Medijska priprema za totalnu kapitulaciju ili kupovina vremena?

Za Medija centar piše: Dragomir Anđelković/9.05.2022.

Sa vrha vlasti i iz nekih njima bliskih medija (drugi su i dalje afirmativni u odnosu na Moskvu) već nedeljama dolaze bujice manipulacija u vezi sa Rusijom. I to manje kada se radi o aktuelnom sukobu u Ukrajini (prozapadni kao ni proruski stav ne treba tu nekritički izjednačiti sa lažima), a više o srpsko-ruskim odnosima: juče, danas i sutra. Od strane i onih koji su godinama širili rusofiliju, sada se plasiraju skoro pa rusofobne konstrukcije. Osvrnućemo se na dve najprisutnije. 

Prvo, iskrivljeno se interpretiraju i tumače Putinove reči o Kosovu i Donbasu. Kaže se da je on svojim iskazom naneo Srbiji bogzna kakvu štetu. To nije tačno. Ruski predsednik je suštinski samo konstatovao da je na polju podrške secesiji Kosova, Zapad srušio međunarodno pravo, i kada je već tako, Moskva neće više da prihvata da ga slepo poštuje tamo gde to njoj ne odgovara. To nije želela, ali kada je već Vašington nametnuo nova pravila igre, nema razloga da se ubuduće ne ponaša kao Amerika. Sa švedskog stola međunarodnog prava uzimaće selektivno ono što joj pogoduje.

Rezolucija 1244. i odnos prema Kosovu, kako je posle Putinovog govora jasno rekao ruski ambasador u Beogradu, baš tu spadaju, pa će stoga ostati u „tanjiru“ te velike sile. To je za srpsku odbranu Kosova i Metohije od krucijalnog značaja. Zbog Putinovog prihvatanja igre dvojnih standarda, jasno je da naša kosovska pozicija nije ugrožena. Aktuelna vlast je, radi pokretanja procesa EU integracija i dobijanja zelenog svetla za nemačke investicije, mnogo veću štetu srpskim interesima na Kosovu nanela jednostranim ispunjavanjem Briselskog sporazuma (2013) i potom realizacijom dodatnog paketa ustupaka nazvanog Brisel 2 (2015-16). Time, a ne potezima ili rečima lidera Ruske Federacije, ozbiljno su poljuljanje srpske pozicije na prostoru čak i severa naše okupirane južne pokrajine.

Drugo, iako je Putin do juče glorifikovan, a Jeljcin satanizovan kao da sa njim nije imao bilo kakvog dodira, sada se odjednom akcenat stavlja na ruski državni kontinuitet. Nema više formule o naglašeno prijateljskoj Putinovoj i neprijateljskoj Jeljcinovoj Rusiji – već je sve to „ista“Ruska Federacija koja je 1992. podržala uvođenje sankcija Srbiji. Kako se kaže, tako je postupila zato što je to njoj odgovaralo, a države vode računa samo o svojim interesima. Pri tome poslednje nije tačno, koliko god da je uvođenje sankcija činjenica. Jeljcin je radi lične vlasti razorio Sovjetski Savez, umesto da je podržao njegovo reformisanje na način koji bi podrazumevao odbacivanje boljševizma, a očuvanje države. 

Faktički se ruska republika otcepila od federacije koja je nastala na temeljima istorijske Rusije i tako je baš ona stavila krst na njeno postojanje. Jeljcin je zapalio rusku kuću, i od njega je bilo nerealno očekivati da gasi požar koji je zahvatio srpski dom. To se sada namerno gura pod tepih dok se isključivo govori o jedinstvu državne politike, ma koliko ona bila protivrečna i dubinski obeležena diskontinuitetima u vezi sa ličnostima koje predvode zemlju. No, i takav pristup može da se prihvati, ali onda on mora da bude dosledan, što nije slučaj u vezi sa Srbijom. 

Oni koji veličaju sadašnjeg predsednika kao da ne shvataju da baš njemu prave najveću štetu nategnutim pričama o bezrezervnom kontinuitetu državne politike. U tom slučaju nema razlike između, na primer, Tadićeve i Vučićeve Srbije, sa čim se sigurno ne bi složili ni simpatizeri raznih struja nekada velikog DS-a, ni sledbenici SNS-a. Zar nije kao sadašnji šef srpske države, ako stoje iza reči o Jeljcinu i Putinu, Vučić na neki način odgovoran i za sve ono što je lično napadao i napada, kao što je masovno puštanje osuđenih Albanaca (među kojima je sigurno bilo i terorista) 2001. iz zatvora u Nišu, donošenje Deklaracije o Srebrenici u Skupštini (2010) ili hapšenje niza srpskih generala i lidera RS koji su potom bili isporučeni Haškom tribunalu?

Nema veze što je Vučić 2008.bio među predvodnicima velikog mitinga podrške Radovanu Karadžiću i što je uporno osuđivao brutalnost policije koja je dovela do smrti Ranka Panića. Po principu apsolutnog državnog kontinuiteta i on nosi deo tereta (ili zasluga, već zavisi od političkih stavova) za sve ono što se tada dešavalo, a što se – gle čuda – i dalje od strane funkcionera SNS-a i toj partiji bliskih medija, naziva razdobljem „žute diktature“. Ako se usvaja stav da su Putinova i Jeljcinova Rusija isto, onda je i iz tog razloga potpuno obesmišljena priča o „Dosmanlijama“ od kojih su naprednjaci „oslobodili“ Srbiju. 

O tome bi trebalo da razmisle oni koji sada o Rusiji govore i pišu stvari koje ne stoje, pokušavajući da stvore osnov da oficijelni Beograd u nekom momentu eventualno uvede sankcije toj prijateljskoj državi. To još – budimo realni – nije ni na pomolu, jer su proruska osećanja građana Srbije na visokom nivou. Za sada se, po principu „kuvanja žabe“, tek radi na njihovom ublažavanju. Ako vlast ne želi da lično-partijski plati visoku cenu – a pragmatična kakva je svakako taj rizik neće da prihvati – to je dug proces. Što znači da ćemo još dugo u prvom planu imati razne propagandne igre – čija su žrtva postali i do juče veličani Putin i Rusija – pre nego što će eventualno nastupiti period povlačenja celovitih antiruskih poteza oličenih u opredeljivanju Srbije da uvede sankcije Ruskoj Federaciji. 

To je jedna strana medalje. Da progovorimo i o drugoj. Oni koji sada vode zemlju, morali bi da uzmu u obzir koliko bi uvođenje sankcija Rusi štetilo Srbiji i srpskim nacionalnim interesima. I kada bi posle dužeg razdoblja satanizcije Moskve dovoljno razblažili rusofiliju, te tako uspeli da proguraju realizaciju domaćih zadataka dobijenih iz Vašingtona i Berlina, to ne bi sprečilo eroziju vitalnih srpskih interesa. Bez podrške Rusije Kosovo bi se brzo našlo u UN, a niz država bi i pre toga priznao lažnu kosovsku državnost. Bila bi dodatno poljuljana i pozicija Republike Srpske ako bi Moskva prestala da insistira na njenom dejtonskom statusu. 

Ta i tolika nacionalna šteta bi uz ogromne propagandne napore, možda, i mogla da se neko vreme relativizuje u očima srpske javnosti, ali bi oni koji bi je počinili pre ili kasnije zasigurno ušli u istoriju kao grobari srpskih interesa. Doduše, ne bi moralo tako da bude ako bi prethodno uspeli da dogovore sa Zapadom neke po nas koliko-toliko prihvatljive aranžmane za RS (npr. prestanak pritisaka na taj entitet u cilju dalje antidejtonske centralizacije BiH i ukidanje OHR neokolonijalnog mehanizma) ili Kosovo (primera radi, bar neki model podele). I kao kompenzaciju za to napravili otklon od Rusije (šta god ja o tome mislio, nastojim da sagledam stvari objektivno). Međutim, ništa ne nagoveštava da je tako nešto moguće. 

Zapadni izaslanici koji od početka ukrajinskog sukoba intenzivno posećuju Srbiju, od nas u paketu traže odricanje od Rusije, Kosova i RS. Ne da nam nude bilo kakve nadoknade za prvo, već čak i odnos prema Moskvi neretko sklizne na treće mesto, dok se od nas pre nego što se pozabavimo tim pitanjem očekuje da asistiramo razaranju sopstvenih vitalnih interesa. Dok vlast ne uspe (a mislim da je to gotovo nemoguće) da ispregovara sa svojim „zapadnim prijateljima“promenu takvog stanja, svako okretanje od Rusije i sa tim povezana naša neizbežna nacionalna šteta, predstavljali bi veleizdaju. 

Kada se to uzme u obzir, najiskrenije se nadam da zvanični Beograd ne ide stranputicom koja vodi u tom pravcu, već makar i uz degutantnu antirusku propagandu samo lukavo kupuje vreme, pozerski predstavljajući vodećim NATO centrima moći da postepeno priprema javnost za totalnu kapitulaciju koju oni od nas traže, a koju niko ne namerava da im isporuči. Nadam se da je tako, ali se i pribojavam da nije. Pojedinci su i te kako imali i imaju veliku ulogu u istoriji, ali nacionalni interesi su bili i ostali iznad njih. Svi dođemo i brzo prođemo, a države i nacije mnogo duže traju. Ko želi da se ozbiljno a ne dnevnopolitički i propagandno bavi pitanjem državnog kontinuiteta od toga bi trebalo da krene i nacionalnim interesima dosledno podredi svoje delovanje, koju god ulogu igrao na društveno-političkoj pozornici. 

Autor je politički analitičar, publicista i novinar

jastuci smrtovnice osmrtnicama
unbekannte Nummer bahis siteleri marketingfutbol.club
Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.