MIŠLJENJA I KOMENTARI

Ledeno zlatno doba
Foto: Medija centar Beograd

Ledeno zlatno doba

Za Medija centar piše: Mijat Lakićević/23. decembar 2021. 

Da li bi Aleksandar Vučić, da je Elekroprivreda Srbije kojim slučajem njegovo privatno preduzeće, postavio Milorada Grčića za direktora? Naravno da ne bi – pretpostavljam da bi glasio unisoni odgovor. Samo što je pitanje besmisleno. Jer je nezamisliva situacija u kojoj AV poseduje išta što nije u direktnoj vezi sa državom ili je na nju debelo naslonjeno. Prosto, čitava karijera „najboljeg studenta Pravnog fakulteta ikad“ na takav zaključak nedvosmisleno upućuje.

Pravda za Grčića

To ne znači da je za nedavnu havariju elektoprivrednog sistema Milorad Grčić – na koga sada vlast svaljuje svu odgovornost –nevin. Daleko od toga, ali je nesumnjivo da u lancu odgovornosti (ne)formalni upravitelj EPS-a nije na prvom, ni na drugom, pa ni na trećem mestu. Ne samo, pa ni pre svega, zato što ako bi se zakona pridržavali k’o pijan plota on sa tim zvanjem uopšte ne bi mogao da ima veze iako se, za divno čudo, njegov potpis na odlukama uvažava i štuje. Pitanje je, međutim, šta bi bilo ako bi neko, recimo državni tužilac, možda baš u liku Zagorke Dolovac, odlučio da ga zbog nečeg što je na tom položaju uradio tuži. Tvrd vam stojim, što bi rekao Basara, da bi ga sud oslobodio.

Na vrhu rang liste odgovornih morali bi da stoje oni koji su Grčića postavili i posle godinama održavali i podržavali. A najviše i pre svih bio je to predsednik Aleksandar Vučić. Koji kao da je u tom času, marta 2016, kada mu je sinula ideja da prstom upre na Grčića, pomislio: ako zna da podloži ražanj valjda zna da podloži i kotao.

Sve je to ipak sporedno. Glavni razlog „Grčićeve nevinosti“ leži u tome što su problemi u kojima se EPS sada (i figurativno i bukvalno) guši – a boga mi i građani s njim – otkriveni još dok je Grčić spavao snom pravednim vlasnika pečenjare najbolje od Obrenovca pa sve do Šapca kako poručuje jedan video-klip, ne znam da li je fakat ili „lakat“.

Pet problema

Još pre više od pola decenije Fiskalni savet Republike Srbije izašao je sa analizom u kojoj je notirao pet glavnih problema EPS-a koji prete da najveće državno preduzeće bace na kolena. Nema ovde prostora za širu elaboraciju, zato ću ih samo nabrojati: 1) Previše zaposlenih i previsoke (nezarađene) plate; 2) Nenaplativa potraživanja; 3) Gubici na mreži i krađe; 4) Niska cena i 5) Niske investicije.

Nakon samo godinu dana, Fiskalni savet objavljuje „nove priloge za biografiju“ EPS-ovog propadanja. Neposredan povod bio je u januaru 2017. kada su zbog leda (ko bi rekao: zima u siječnju) i nedostatka uglja obrenovačke termoelektrane jedno duže vreme bile van pogona što je imalo šire ekonomske posledice i za oko pola procentnog poena smanjilo rast bruto domaćeg proizvoda. Slično se ponovilo – ovog puta zbog poplava – i u drugoj polovini 2018. godine. 

U novoj analizi (izloženoj na kopaoničkom Biznis forumu marta 2017) Fiskalni savet je poseban naglasak stavio na investicije. Između ostalog, ustanovio je da je u razdoblju od 2013. do 2015. godine EPS investirao 67 milijardi dinara, dok je samo za amortizaciju, tj. za održanje kapaciteta na postojećem nivou, bilo neophodno izdvojiti gotovo dvostruko više, 116 milijardi. 

Na sva ta upozorenja političke i privredne vlasti nisu reagovale. Tako da je FS odlučio da 2019. sačini novu, još detaljniju studiju. U njoj se polazi od konstatacije da je Srbija osamdesetih godina prošlog stoleća imala „dobro postavljen“ elektroenergetski sistem te da je sopstvenom proizvodnjom znatno premašivala potrebe. Devedesete su, međutim, i ovde uzele svoj danak. Već krajem prve decenije ovog veka ekonomisti su upozoravali da će u narednom desetleću nedostatak električne energije biti „usko grlo“ privrednog razvoja. 

Drugi problem bio je ekološkog karaktera. Naime, već dobrano zastarele srpske termoelektrane postale su jedan od najvećih zagađivača u Evropi. Recimo, 2016. godine EPS je u vazduh ispustio više sumpor-dioksida od svih termoelektrana na lignit u Evropskoj uniji zajedno iako je njihova proizvodnja desetostruko veća. Zagađenje nije opasno samo po zdravlje živog sveta nego i po državne finansije. Naime, ukoliko bi Srbija jednog dana stvarno postala punopravna članica EU, takse na ugljen dioksid koje bi, ukoliko stanje ostane kakvo je danas, morala da plaća iznosile bi najmanje pola milijarde evra godišnje. To bi proizvodnju EPS-a činilo neisplativom.

Ovaj problem je naročito došao do izražaja sredinom 2021. kada je u javnost izbio spor oko izgradnje TE „Kolubara“ B. „Sve što bi proizvela TE ‘Кolubara B’, većina prihoda otišla bi na takse za ugljenik, zbog zagađenja. Te takse sada iznose 51 evro po toni ugljenika, na početku godine su bile 35 evra, a do kraja godine se očekuje da će biti 130 evra. Ako znamo da ćemo te takse morati da plaćamo na energiju iz novih termoelektrana, onda je veliko pitanje da li treba da ih gradimo ukoliko znamo da ćemo onda plaćati još više za takse“, rekla je tada ministarka energetike Zorana Mihajlović. Na to je, međutim, rukovodstvo EPS-a odgovorilo tvrdnjom da je „projekat Kolubara B u skladu sa obavezama koje je Srbija u vezi sa zaštitom životne sredine preuzela“.

Trijumfalni fijasko

Da bi izbegao ove probleme EPS bi do 2027. godine samo u ekologiju trebalo da investira 800 miliona evra. To je, međutim, tek jedna sedmina ukupnih ulaganja (5,6 milijardi evra) koja se EPS-u u tom roku nameću kao imperativ. 

Naime, od nekadašnjeg (u svoje „zlatno doba“) velikog izvoznika, EPS je „spao“ na to da praktično jedva pokriva domaću potrošnju. Otud svako „iskakanje“ nekog kapaciteta iz sistema stvara manjkove, što je sredinom decembra (12-15. naročito) poprimilo razmere katastrofe. Da (se) podsetimo, tada je Srbija bila prinuđena da uvozi jednu trećinu električne energije i to po izuzetno visokim cenama. Tako se Vučićev trijumf nakon povratka iz Moskve i „dila“ sa Putinom pretvorio u fijasko. Barem kada je reč o energetskoj stabilnosti, šta više i superiornosti Srbije u odnosu na čitavu Evropu, kojom se predsednik hvalio.

Ni to, međutim, nije najgore. Ne mislim na taj fijasko nego na ono što čeka Srbiju. Zbog predviđenog (postepenog) gašenja osam termoelektrana do 2024. godine i inače nedovoljni kapaciteti smanjiće se za oko pet odsto, tj. za 1,5-2 milijarde kilovatčasova godišnje. Kada se tome doda planirani rast potrošnje, proizlazi da će Srbiji u vrlo bliskoj budućnosti, za 5-10 godina, nedostajati oko pet milijardi kWh godišnje, odnosno oko 15 odsto potreba. 

Kad se, dakle, od ukupnih odbiju ekološka ulaganja (odsumporavanje, denitrifikacija i otprašivanje dimnih gasova, izgradnja sistema za upravljanje otpadom, prečišćavanje otpadnih voda), preostalih 4,6 milijardi evra treba usmeriti u izgradnju novih i, kako se to kaže, „revitalizaciju“ postojeći kapaciteta: a) za proizvodnju struje; b) za eksploataciju uglja i c) za distributivnu mrežu. 

Da bi ova računica bila ostvarena neophodno je da EPS godišnje investicije poveća za celihh 50 odsto: sa dosadašnjih 400 na 600 miliona evra. Nevolja je u tome što Elektroprivreda Srbije već godinama posluje dosta slabo i sa minimalnim profitom. Prema podacima Fiskalnog saveta, od 2011. EPS je „u proseku ostvarivao prinos na kapital od svega 0,5 odsto dok su istovremeno uporedive elektroprivrede u Evropi bile gotovo 10 puta profitabilnije“. Iako je svoju dobit sa ranijih (2015-2018) par desetina miliona evra povećao na 137 miliona evra 2020. godine, to je tek nešto iznad polovine sume koju bi EPS morao da ostvaruje ukoliko oni koji rukovode ovom zemljom stvarno misle da realizuju zahtevan investicioni program. 

To sigurno neće biti moguće sve dok EPS bude tretiran kao partijski feud pogodan za razmeštaj stranačkih kadrova. I, naravno, dok ga predsednik Vučić bude koristio kao sredstvo u predizbornoj kampanji i dok mu je najvažnije da obeća da struja neće poskupeti.

Radikalskom demagogijom tako smo dospeli tamo gde su pre tridesetak godina bile zemlje „realnog socijalizma“: sve je jeftino ali ničeg nema. Ekonomisti kažu: nema besplatnog ručka. Kako stvari stoje, neće biti ni večere, jer nećemo imati na čemu da je skuvamo.

Investicije u EPS do 2027. godine (u mlrd EUR)

 
Namena Iznos
Novi proizvodni kapaciteti 1,1
Obnova postojećih kapaciteta 1,2
Proizvodnja uglja 1,1
Distributivna mreža 1,2
Životna sredina 0,8
Ostala ulaganja 0,2
Ukupno 5,6



Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.