Krv i sat sa kukavicom
Za Medija centar Beograd piše: Muharem Bazdulj/1. decembar 2022.
Statistika i impresionizam se često razilaze. Kad je Srbija na dva Mundijala zaredom žrebom završila u grupi sa Brazilom i Švajcarskom, mnogima je to izgledalo kao svojevrsno čudo, ako već ne kao nameštaljka. Stvar je, međutim, ipak malo komplikovanija. Najpre, sam žreb nije posve slobodan, nego je poludirigovan. Reprezentacije su uoči žreba raspoređene u četiri sekcije, a u skladu sa svojom pozicijom na FIFA-inoj listi trenutne kvalitete. Ta se lista, međutim, teško mijenja. Tako da mogućnost da Srbija ponovo zaigra sa Brazilom odnosno Švajcarskom i matematički gledajući svakako nije toliko neznatna.
U Rusiji 2018, Srbija je dobila prvu utakmicu (protiv Kostarike), da bi posle toga izgubila mečeve protiv Švajcarske odnosno Brazila. Iako je poslednja utakmica odigrana protiv Brazila, u samorazumevanju prvenstva, kao ključni poraz potenciran je onaj drugi po redu, onaj protiv Švajcarske.
Više je razloga za to. Najpre, poraz protiv Brazila nikad nije sramota i skoro da se mora unapred ukalkulisati kao verovatnoća. A zatim, što je iz perspektive masovnih medija i šire publike bilo i važnije, neki od najvažnijih i najboljih igrača reprezentacije Švajcarske su etnički Albanci, rodom sa Kosova i Metohije, skloni da i na terenu i van njega odašilju poruku koje srpska javnost smatra provokativnim. Kako je situacija s Kosovom i Metohijom već decenijama politički najtraumatičniji problem srpskog društva, meč protiv Švajcarske gotovo da se doživljavao kao simbolički rat protiv Albanaca sa Kosmeta. Utakmica je počela na optimalan način za Srbiju: golom u mreži Švajcarske već u petom minutu. Strelac je bio Mitrović. To je bio i rezultat prvog poluvremena. U drugom poluvremenu, međutim, Švajcarska je potpuno preokrenula rezultat; kladioničarskim rečnikom otišlo se iz keca u dvojku. Najpre je na početku drugog dela, u sedmom minutu nastavka, dakle, Granit Džaka izjednačio, da bi naposletku, bukvalno u poslednjoj, devedesetoj, minuti utakmice trijumf Švajcarskoj doneo Džerdan Šaćiri. Kao u noćnoj mori prosečnog srpskog navijača, oba gola su postigli Albanci s Kosmeta, Granit Džaka, rođen u Bazelu, od roditelja iz Podujeva, odnosno Džerdan Šaćiri, rođen u okolini Gnjilana. Obojica su pogotke proslavili istim gestom: napravivši dlanovima simboličkog dvoglavog orla, aludirajući na „Veliku Albaniju“. FIFA ih je novčano kaznila, ali premije koje su dobili za prolaz dalje bile su zasigurno mnogo veće od iznosa kazne tako da su komotno mogli da kažu da im se „ćeif“ isplatio.
Situacija od pre četiri godine, danas se varira u još presudnijoj formi. Srbija i Švajcarska igraju poslednju utakmicu grupne faze koja direktno odlučuje ko ide dalje. Švajcarska je u boljoj poziciji jer joj odgovara i nerešen rezultat, dok Srbiji igra samo pobeda.
Po svetskim kladionicama, Srbija je blagi favorit. Ne pominjem ovde lokalne kladionice, gde takva kalkulacija sa kvotama može biti i „iznuđena“ velikim brojem „patriotskih“ uplata. Na globalnom nivou, to ipak nije slučaj. „Loženje“ na pobedu nije, dakle, neutemeljeno.
Prva dva dana ovog Svetskog prvenstva, zatekao sam se u Bazelu, u Švajcarskoj. Murat Jakin, švajcarski selektor, rođen je u Bazelu, kao i već pominjani Granit Džaka. Dakle, makar jedan etnički bio Turčin, a drugi Albanac, istovremeno su obojica rođeni Švajcarci. Važno je to reći da se reprezentacija Švajcarske ne bi (pogrešno) doživljavala kao nekakva „legija stranaca“. Ne, kao i u Srbiji, to je skupina sportista koja predstavlja najbolju selekciju svoje domovine. Samo što je, eto, Srbija zemlja čiji je emigracijski saldo negativan, dok je kod Švajcarske pozitivan; drugim rečima, iz Srbije se više iseljava, nego što se u nju useljava, dok je u Švajcarskoj obrnuto.
Da, ali postoji jedna razlika, ponešto uslovljena upravo time. U Švajcarskoj je fudbal, baš kao u ustaljenoj frazi, „sporedna stvar“, čak ne i najvažnija među sporednostima. Vidi se to i po svakodnevnoj atmosferi tokom prvenstva. Nema histerije, nema poremećaja ritma svakodnevnog života, a naročito nema vesti tipa one da je ovaj ili onaj poslodavac radnicima dao dva-tri slobodna sata da na miru gledaju utakmicu.
U Srbiji, svi smo svjedoci, je dobrano drukčije. U Srbiji je Svetsko prvenstvo glavna tema, bukvalno od vrha do dna. U Srbiji fudbal ovih dana uopšte nije sporedna stvar. Za mnoge je i najvažnija među važnim stvarima.
Postavlja se pitanja koliko je to dobro, odnosno koliko je motivišuće, a koliko eventualno kontraproduktivno za same fudbalere i selektora. I tu, naravno, postoje dve škole mišljenja. Jedna kaže da je to onaj „peti element“ koji donosi pobedu, drugi kažu da su to bukagije koje od naših sportista prave „trkače olovnih nogu“.
Aleksandar Tijanić je negde primetio da su najgori oni novinari koji tekstove završavaju rečenicom „Vreme će pokazati“. Iako će se samo nekoliko sati nakon objavljivanja ovog teksta znati da li je ova prognoza bila ispravna ili ne, tekst kao tekst nema smisla ako u njemu ne navedem očekivani ishod. I evo, kako god ispadne, ali ja kažem da Srbija pobeđuje, i to sa barem dva gola razlike. Što bi rekao Nasim Nikolas Taleb, kad je „stani-pani“, ipak odlučuje „koža u igri“. Ako je fudbal, kao što kaže Oster, nadomestak za rat, zemlja u kojoj se toliko prolivala krv ipak ima prednost u odnosu na zemlju koja je svetu, u karikaturalnoj hiperboli Orsona Velsa, dala jedino – sat sa kukavicom.
Napred; do pobede!
Autor je pisac i novinar