Izrael i Palestinci: Mir se pretvara u nepoželjnu opciju, a militarizacija u sveopšti odgovor

Medija centar Beograd/28. oktobar 2023.

Amos Oz je jednom prilikom rekao da je palestinsko-izraelski sukob, sukob dveju žrtava. To su dva naroda koja su doživela teške traume i poniženja od iste evropske ruke. Njihove traumatične patnje se pamćenjem prenose s generacije na generaciju. Logično bi bilo očekivati da takvi stradalnici postanu braća, ali kako Oz objašnjava, to se u realnom životu obično ne događa. Mnogo češće oni završe kao ljuti neprijatelji jer u onom drugom vide produženu ruku vinovnika svojih patnji. Palestinci u Jevrejima vide ruku kolonizatora, a Jevreji u Palestincima ruku progonitelja od kojih su u XX veku doživeli Holokaust. Dakle, patnje, traume, istorijske nepravde se moraju pažljivo tretirati jer njihove senke sudeluju u zapletima sadašnjosti. One se moraju isceljivati suočavanjem, obostranim odricanjem od nasilja i jednakim pravima, objašnjava za beogradski Medija centar Radmila Nakarada, profesorka Studije mira na Fakultetu političkih nauka u penziji i istaknuta članica Instituta Novi jug, Johanesburg, Južna Afrika.

Sagovornica Medija centra smatra da su „vrata pakla otvorena“ masakrom Hamasa  i odgovorom Izraela na masakr –sveopštim bombardovanjem,  totalnom blokadom i izmeštanjem stanovništva.

„Ako imamo u vidu izjave izraelskih zvaničnika izricane nakon šokantno brutalnog masakra, kojima se uništenje Hamasa definiše kao osnovni, konačni cilj njihovog vojnog dejstva, ako se zatim, ima u vidu uvođenje potpune blokade Gaze u kojoj se već odvija humanitarna katastrofa,  kao i dalji dotok oružja, blokada Saveta bezbednosti UN i dosadašnja nemoć glasova u prilog prekida vatre, ako tome dodamo, širenje sukoba na Zapadnu obalu, regionalne incidente i napetosti, na pitanje da li su „vrata pakla otvorena“ se mora odgovoriti sa jednim velikim, dramatičnim, beskrajno zabrinutim DA“.

Profesorka Nakarada dodaje da će to zajedno neminovno dovesti do novog zbrajanja nevinih civilnih žrtava na obe strane i nastavak spirale nasilja koja se može pretvoriti u sukob širih razmera.

 „Međutim, uprkos svemu navedenom, zaključak bi bio nepotpun ukoliko se ne bi naglasila i potreba  sagledavanja kroz “paklena vrata” dubokih uzroka dugotrajnog sukoba, senki istorijskih trauma kojima su obeležena oba naroda, kao i  dugogodišnje radikalizujuće fizičko i strukturalno nasilje kojem su Palestinci u pojasu Gaze izloženi, a sada i potencijalnom genocidu. Zbog opasnosti od genocida  protesti se šire svetom, zbog toga je više od 800 svetskih stručnjaka za međunarodno pravo, rešavanje sukoba, potpisalo izjavu u kojoj dramatično upozoravaju na tu mogućnost“, kaže Nakarada.

Prema njenim rečima, Gaza je postala najveći zatvor na otvorenom, a po nekim danas već i najveće groblje na otvorenom, interakcijom aktera, tj. složenom genezom koja je ishodila drastičnoj marginalizaciji palestinskog pitanja i pojavi radikalnih aktera.

„Kao naznake geneze možemo da pomenemo, između ostalog, kolonijalno poigravanje Velike Britanije od 1917. do 1948, kojim se po rečima, Artura Kestlera, povodom Pilove komisije (1997) i njenog predloga podele Palestine, „jedna država, daje drugoj državi zemlju treće države“. Dalji tok obuhvata progone u izbeglištvo više miliona Palestinaca, seriju ratnih poraza Palestinaca, svođenje palestinskog habitata na Zapadnu Obalu i pojas Gaze, podrivanje mirovnih planova, podele unutar arapskog korpusa i izostanak delotvorne  politike sekularnog PLO. Na talasu frustracija, poraza, podela, Hamas, koji zastupa džihad kao jedini način rešenja palestinskog pitanja, je pobedio u Gazi na legitimnim izborima 2006. To je izazvalo opštu konsternaciju, povlačenje pomoći niza država, između ostalog i članica EU, ali i uvođenje sveopšte blokade Gaze, a nakon toga i nekoliko novih krugova nasilnih sukoba dveju strana i više hiljada palestinskih žrtava. Stvaranju najvećeg zatvora na otvorenom je doprinela i ravnodušnost sveta prema katastrofalnim uslovima u kojima su Palestinci u blokiranoj Gazi živeli. Nije slučajno, da je nakon 7. oktobra, Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Dž. Borelj, izjavio „Svet je strašno omanuo na Bliskom istoku“ (Gardijan, 17. oktobar)“, navodi Nakarada. 

Profesorka Studija mira u penziji objašnjava da jedni proglašavaju Hamas teroristima („ljudskim životinjama“) a drugi njegove pripadnike percipiraju kao borce za slobodu.

„Kakva god odrednica da im se pripiše, ne mogu se nikako opravdati počinjeni svirepi zločini Hamasa. Istovremeno treba naglasiti da je neopravdano tumačiti nastojanja da se razgrnu okolnosti, interakcije, uzroci, motivi preduzetog nasilja, kao vid nepoštovanja žrtava, uspostavljanje lažne simetrije, stajanje na stranu počinilaca. Njih treba videti kao nužni deo napora koji streme obuzdavanju/prekidu spirale nasilja. Mogu se pripadnici Hamasa svesti na „ljudske životinje“ koje treba ukloniti s lica zemlje, ali to neće rešiti uzroke sukoba, obezbediti pretpostavke bezbednosti Izraela, i trajno eliminisati nasilje, i sprečiti pojavu njihovih naslednika“, smatra sagovornica Medija centra.

Ona podseća da iako islamska ideologija i brutalnost ispoljenog nasilja 7. oktobra  nameće poređenje ISIS i Hamasa, treba biti obazriv i „razmotriti da li je poređenje na kojem insistiraju zvaničnici Izraela i njegovi saveznici, i u funkciji opravdavanja žestokog obrušavanja na stanovništvo Gaze, izjednačavajući Hamas i Palestince? Da li tim poređenjem  Izrael dobija odrešene ruke da povede totalni rat, da krši norme humanitarnog  prava?“.

Nakarada smatra da nije naodmet prisetiti se da je Hamas nastao krajem sedamdesetih kao dobrotvorno društvo koje se bavilo izgradnjom socijalnih, zdravstvenih, obrazovnih mreža za siromašne, i da se radikalizovao početkom devedesetih.

„Pri tome, Izrael je dugo podržavao Hamas u nastojanju da oslabi PLO, tj. Fatah. Istovremeno, Izrael je na pojavu umerenijih sekularnih struja, reagovao represivno. Takozvanog palestinskog Gandija, Mubaraka Avada, koji se zalago za striktnu primenu nenasilnih metoda borbe, koji je Palestince tome i obučavao,  Izraelci su prvo hapsili, a zatim 1988. i  proterali iz zemlje. Dakle, iza svakog pitanja stoji pregršt paradoksa, i krivudavih putanja koje su obojene različitim interesima, o kojima se mora misliti“, navodi naša sagovornica. 

Profesorka Nakarada je pri stavu da je strašan zločin koji je počinjen, istovremeno trenutak ogromnog bola, ali i trenutak izbora, mogućnost zaokreta.

„Prilikom svoje nedavane posete Izraelu, predsednik Bajden je rekao da je Hamasov čin nasilja 11/9 Izraela, ali da i oni treba da paze da ne naprave greške koje je Amerika tada napravila. Nije pojasnio na koje greške je mislio, ali one po mom sudu, svakako obuhvataju američko odbijanje ponude tadašnje avganistanske vlade, da im se predoče uverljivi dokazi da je Bin Laden tj. Al Kaida odgovorna za 11/9 i da će oni tada izručiti osumnjičene neutralnoj zemlji kako bi im se nepristrasno sudilo. Umesto policijskog i sudskog odgovora, SAD su se odlučile za globalni rat protiv terorizma i dvo-decenijsku okupaciju Avganistana koja se neslavno završila. Postavlja se pitanje da li je Izrael mogao da izabere ovom prilikom policijsku umesto vojnu akciju (sravnjivanje Gaze sa zemljom), primereno kažnjavanje počinilaca na temelju pravnih normi i u okviru sudskih instanci, umesto kolektivno kažnjavanje. Da li bi to bio najviši izraz poštovanja žrtava, čin ogromne istorijske  hrabrosti i odgovornosti, iskazivanje sabranosti u prilog mira, a ne kolektivne osvete?“.

Ona je pri stavu da je motive Hamasa teško iščitati, s obzirom na bezumnost ispoljenog nasilja i (predvidivih) tragičnih posledica koje je ono donelo civilnoj populaciji Gaze, (po rečima UN, humanitarnu krizu bez presedana).

 „Analitičar Adam Šaz u tekstu Osvetničke patologije  (London Review of Books, Vol. 45, no. 20, 19 Oct. 2023) navodi da su sledeći motivi jasni: povratak primarnog značaja palestinskog pitanja na međunarodnu scenu; oslobađenje palestinskih političkih zatvorenika; podrivanje sporazuma o normalizaciji sa SA; dalje ponižavanje nemoćne Palestinske vlasti na Zapadnoj obali; izražavanje protesta protiv nasilja naseljenika na Zapadnoj obali, kao i protiv provokativnih poseta izraelskih zvaničnika Al Aksi; da se pošalje poruka Izraelu da nije nepobediv, i da mora da plati cenu za održavanje stanja status quo.  Drugi spisku dodaju da je napad izraz pomahnitalosti očajnika  (Z. Foster, kaže ako nekog decenijama tretiraš kao neljudsko biće on će u nekom trenutku i preduzeti neljudski čin), ili izraz prihvatanja vlastitog bezizlaza, neminovnog nestanka i želje da sa sobom povedu i jedan broj svojih neprijatelja“, navodi Nakarada.

Profesorka ukazuje da ukoliko sve drugo ostavimo po strani i  prihvatimo da je masakr bio uperen protiv normalizacije odnosa Izraela i Saudijske Arabije, ili bar njihovog otežanog odvijanja, taj učinak je postignut.

 „Pregovori su u ovom trenutku zaleđeni, a ukoliko Izrael preduzme širu kopnenu ofanzivu, što bi katastrofalno uvećalo broj nevinih civilnih žrtava, teško da se može očekivati bilo kakav dalji pomak ka normalizaciji u regionu, ili izostanak narušavanja već postignutog nivoa normalizacije sa recimo Egiptom i Jordanom. Učinak je postignut ali uz koju ljudsku cenu! Cenu koja ga obesmišljava“, navodi ona.

Nakarada podseća da Palestinci sigurno ne zaboravljaju odluku UN, Rezoluciju 181 i predlog podele Palestine na dve države jer smatraju da njihova tragedija zapravo od tog trenutka započinje.

 „Međutim, postavlja se pitanje šta je bila sadržina plana i zašto je on u tom trenutku bio neprihvatljiv za Palestince. Prethodno su, da podsetim, Jugoslavija, Indija i Iran glasali protiv predloženog UN plana podele Palestine, zalažući se za uspostavljanje federacije s dve autonomne jedinice. Takođe, ni Jevreji nisu bili zadovoljni podelom, ali su smatrali da je važno prihvatiti plan i započeti dugoročan proces konstituisanja jevrejske države. Palestinci su smatrali da se bez dogovora s njima, njihova domovina deli i daje doseljenicima, novim kolonizatorima. To se čini zbog krivice Evrope za Holokaust, za koji krivicu ne snose Palestinci. Drugo, plan je predviđao takvu podelu teritorije Palestine, prema kojoj bi jevrejski doseljenici koji su imali 6%  vlasništva nad zemljom i činili oko polovinu stanovništva, dobili 56% zemljišta, dok bi većinska palestinska populacija od preko milion i sa većinskim vlasništvom dobila 42%. Gledajući situaciju danas nakon ratova i okupacija, tj. sudbinu Palestinaca od 1948. njihov položaj na okupiranim teritorijama, broj njihovih izbeglica, plan koji je bio ponuđen od strane UN verovatno izgleda kao mnogo manje tragična opcija“, kaže naša sagovornica.  

Ona dodaje da je rešenje sukoba osnivanjem palestinske države, demokratske i miroljubive, na stolu od Sporazuma iz Osla 1993.

 „Međutim, dalji tok, koji obuhvata izostanak primene dogovorenog, kao i svođenje buduće države na sićušnu nepovezanu teritoriju bez ekonomskih preduslova opstanka, doveo je do obesmišljavanja te zamisli. Čak je i čuveni palestinsko-američki teoretičar Edvard Said, veliki borac za suverenu Palestinsku državu, pred kraj svog života smatrao da je neki oblik federalnog uređenja realnija varijanta“, navodi Nakarada.

Profesorka je pri mišljenju da je nakon sadašnje „razmene dodatnih nasilnih trauma“, usredsređenosti na međusobno uništavanje, teško govoriti o bilo kakvom realnom predlogu suživota i osmisliti rešenje koji bi bilo prihvatljivo za obe strane.

„Put do trajnog rešenja će zahtevati vreme isceljenja, stvaralačke vizije koje su usmerene ka rešavanju problema dva prava i dva ogrešenja, dve mržnje, dva poricanja dveju žrtava, a ne nametanje novih vidova poraza jednoj ili drugoj strani, nove vidove budućeg očaja i nasilja. Rešenje mogu iznedriti samo odvažni i kreativni akteri mira, „fundamentalisti mira“, kojima će pozitivni mir biti vrhovni cilj, kriterijum razumnog delovanja, put opstanka i razvoja“, ističe Nakarada.  

Takođe, ona smatra da traganje za rešenjem u ovom trenutku zahteva odlučujuće snaženje glasova onih koji prioritet stavljaju na zaustavljanje strašnog krvoprolića i započinjanje ozbiljnih, istorijski odgovornih pregovora.

 „Glasovi u tom pravcu se pojavljuju, među lokalnim jevrejskim žrtvama masakra, kao i palestinskim žrtvama bombardovanja. Glasovi se pojavljuju i među građanima širom sveta koji pronalaze način da izraze šok i otpor nasilju ali i sućut za nevine žrtve s obe strane, dakle, koji demonstriraju sposobnost multi-empatičnosti i odanosti, uprkos svim traumama, miru kao vrhovnoj vrednosti i cilju. Međutim, nedostaje razumnost vladajuće elite moći, svest o fatalnim posledicama vlastite nedoslednosti. Nedostaje njihova odgovornost za sistematski rad na izostanku mira. Mir se pretvara u nepoželjnu opciju, gotovo nelegitimnu reč, a militarizacija u sveopšti odgovor (u tom duhu nemački kancelar Šolc je izjavio da zbog odgovornosti za Holokaust Nemačka mora da isporuči dronove Izraelu), u  vrhovni izraz moralne superiornosti i solidarnosti sa „civilizovanim“ saveznicima. Usled toga se svet nalazi pred „vratima pakla“, mogućeg globalnog rata“, zaključila je Nakarada.