INSPIRATIVNI LAVROV I ODLIKOVANI VULIN

Za Medija centar Beograd piše: Slobodan Stevanović, Univerzitet Geteborg/5. septembar 2022.

Nedavna poseta ministra unutrašnjih poslova Srbije Aleksandra Vulina Moskvi, gde ga je primio ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov, bio je u žiži medijskog interesovanja kako u ove dve zemlje tako jednim delom i na Zapadu.

Mnogi su odmah primetili da su Lavrovu, koji slovi za uglednog diplomatu, po svemu sudeći popustili kriterijumi kad je primio Vulina koji pak slovi za političara sa neumerenim reakcijama, zapaljive političke retorike; političara koga politika privlači magnetskom snagom, i čijim ambicijama, reklo bi se, nema kraja; koji se uporno nameće kao, kako ga pogrdno nazivaju neki hrvatski mediji, „Vučićev simultani prevodilac na uličarski jezik“, zaradivši taj naziv nakon konstatacije da  hrvatsku vladu vodi „glupi ustaša (Plenković)“ i sličnih izjava.

No uprkos svim tim činjenicama, mora se priznati da je dolazak Vulina u Moskvu, u nedostatku značajnijih i ozbiljnijih političara, za posrnulu Rusiju bio ipak događaj, što se vidi i po  ordenu za zasluge u unapređenju saradnje Srbije i Rusije u oblasti odbrane, koji mu je kao ruskom uzornom prijatelju i  vrednom saradniku uručio ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu, koga pak tako retko viđamo u javnosti.

Očigledno da Rusima nema ni na vidiku oporavka od poniženja kojem su izloženi nakon sprovođenja agresije na Ukrajinu, te im dobro dođe političar bilo kog formata ili funkcioner izvan Rusije koji se ohrabri da u ovom teškom vremenu poseti Moskvu. Još kad je u pitanju „ruski čovek“ i „ruski saradnik“ kao što je to Vulin, koji se predstavlja srpskoj javnosti kao prosuditelj i suvereni ocenjivač  aktuelne srpske i regionalne  politike, to kod Rusa ima neki značaj!?

Naravno, ne treba zaboraviti i Vulinov susret sa Nikolajem Petruševim, sekretarom Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije gde je, kako neki navode, verovatno bilo reči i o ruskim opozicionarima, odnosno teroristima, kako ih Petrušev naziva, a kojih je, kako smo svojevremeno čitali, bilo i u Srbiji. Nema sumnje, bio je to susret sa ruskim političarima na visokom nivou, još aktuelnog ministra unutrašnjih poslova Srbije Aleksandra Vulina. 

Sa boravkom svog  izaslanika u Rusiji bio je zadovoljan i Aleksandar Vučić, koji je, računajući na ministrove osobenosti odobrio Vulinov odlazak u Moskvu, ocenivši da je dobro, dok on  pravi dil sa Zapadom oko Kosova, da neko pravi dil sa Rusima i ubeđuje  ih u našu ispravnost, prijateljstvo i lojalnost. Tako je i bilo. Vulin je uskliknuo u Moskvi da Srbija sama bira svoje prijatelje, da ne zaboravlja vekovno bratstvo i da je jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji te ne libeći se smogao snage da kaže da žali što je iskrenom prijatelju Srbije i srpskog naroda, Lavrovu, voljom drugih zemalja onemogućena poseta Beogradu u junu.

Ta izjava, ako se uzme u obzir stvaran razlog nedolaska Lavrova u Beograd, predstavljala je, moglo bi se reći i klasičan blef Vulina, odnosno, pokušaj da se izbegne istina i sačuva prijateljstvo sa Rusijom.

Jer ako je verovati informacijama pojedinih ruskih ali i zapadnih nezvaničnih izvora, tadašnja najava dolaska Lavrova u Beograd bio je test za Srbiju, odnosno njeno ponašanje prerma Rusiji. Sama najava je iznenadila mnoge jer je to trebalo da bude prva poseta jednog  visokog ruskog zvaničnika nekoj zemlji u Evropi od početka ruske invazije na Ukrajinu. I to zemlji koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji ali i u momentu kada je pred Beogradom pitanje sankcija Rusiji  postavljeno kao goruće.

Rusi su najavom dolaska Lavrova u Beograd, kako navode pojedini ruski izvori, samo  testirali Srbiju odnosno Vučića, kako će se  ponašati u datom momentu, a prema  informacijama iz nekih ruskih pa čak i  zapadnih izvora, Lavrov nije ni mislio doći u Beograd. 

Srbija se odlučila da bez posledica odbije tu posetu uz „malu pomoć svojih prijatelja“, tačnije tri države iz susedstva (Bugarske, Severne Makedonije, Crne Gore), koje su zabranile prelet avionu ruskog šefa diplomatije; države koje su pomogle Srbiji  da ne uruši svoj korektan odnos sa Moskvom.

Tako se bratska  igra između Moskve i Beograda igrala obostrano. Lavrov nije ni mislio doći, a Srbija je pripremila sve kako bi mu ukazala da je dolazak nemoguć.

Međutim, Vulin je ipak pokazao hrabrost kada je pred Lavrovom, koji je i te kako bio upoznat o svemu, rekao da žali što mu je voljom drugih zemalja onemogućena poseta Beogradu.

Štaviše, moglo bi se zaključiti iz svega ovoga da je ovakav potez Lavrova poslužio kao inspiracija Vučićevom spin timu da naprave nešto slično prema Hrvatskoj, najavljujući želju za nedavnu privatnu posetu Vučića Hrvatskoj, odnosno Jasenovcu, do koje pak nije došlo zbog očekivanog hrvatskog saopštenja o  nemogućnosti  privatnog dolaska predsednika  Srbije na teritoriju Hrvatske.

U svakom slučaju ne može se reći da Lavrov nije bio inspirativan.

To je Lavrov pokazao i u razgovoru sa Vulinom, kada je obraćajući se njemu, poruku u stvari poslao Zapadu, rekavši da se dijalog Srbije i Rusije postepeno razvija na svim nivoima, bez obzira na složenu međunarodnu situaciju, te da se predsednici Aleksandar Vučić i Vladimir Putin čuju telefonom, “upoređuju svoje pozicije, usklađuju naše dalje korake“. 

Da li i koliko ima usklađivanja putem telefona dva pomenuta predsednika, pogotovu od početka invazije Rusije na Ukrajinu nemamo tačnih informacija. Uostalom neka o tome raspravlju oni zbog kojih su ove reči izgovorene i kojima su i namenjene.