Gorbačov kao paradigma
Za Medija centar Beograd piše: Muharem Bazdulj/11. oktobar 2022.
Prošlo je već nekih pet nedelja od smrti Mihaila Sergejeviča Gorbačova, poslednjeg generalnog sekretara Komunističke partije SSSR-a. Zbilo se to pretposlednjeg dana avgusta ove godine. Desetak dana kasnije, odnosno osmog septembra, umrla je višedecenijska engleska kraljica Elizabeta II, pa su različiti fenomenološki tekstovi i nekrolozi insistirali na paralelama o skoro istovremenom „odlasku“ dvoje poslednjih velikih lidera dvadesetog veka.
Na izvestan način, te paralele jesu imale smisla. Za vreme vladavine Elizabete II, Britanska imperija je od carstva u kome Sunce nikad nije zalazilo postalo sila u najboljem slučaju srednjeg ešalona. Takođe, za vreme Gorbačevljeve vladavine nestali su i SSSR i Varšavski ugovor.
Ipak, međutim, među ovo dvoje novopečenih pokojnika, postoji velika razlika. Regresija Britanske imperije nije ni u kojem smislu uzrokovana delovanjem kraljice Elizabete II. Naprotiv; da nije bilo kraljice, proces raspadanja bi verovatno bio brži i efikasniji. U slučaju Gorbačovljevog delovanja, međutim, sve je potpuno suprotno. Upravo Gorbačov je učinio da se Sovjetski savez raspadne tako brzo i tako nepovratno.
Među desetinima i stotinama nekrologa Gorbačovu, niko, čini mi se, nije bolje opisao ambivalenciju njegove baštine od Branka Milanovića: „Bog nije bio naklonjen Mihailu Gorbačovu kada mu nije dozvolio da napusti ovaj svet pre 24. februara 2022, da ne vidi bezumno rušenje svega za šta se zalagao, možda čak i pomisli da odluka da se ne upotrebi sila u nekim slučajevima vodi u veće krvoproliće u budućnosti. Da je Mihail Gorbačov sačuvao Sovjetski Savez (možda bez baltičkih država), primenjujući silu onako kako je to činio Deng Sjaoping, moguće je da danas ne bismo gledali razorni besmisleni rat koji je već odneo desetine, možda i stotine hiljada života, rat koji u najgorem slučaju može prerasti u nuklearni holokaust. Političari, čak i oni najčovečniji, ponekad nažalost moraju praviti kalkulacije u kojima su ljudski životi samo brojevi. Gorbačov je otvoreno odbio da to učini. Možda je ta otvorenost bila greška: niko ga više nije uzimao za ozbiljno, od Bakua do Vašingtona, iako je kontrolisao najveći nuklearni arsenal na svetu, drugu najveću armiju i stotine hiljada policajaca i pripadnika službi bezbednosti. Kao lider monopolističke partije uživao je neupitnu lojalnost 20 miliona njenih članova. Prema državničkim standardima mora mu se suditi strogo kao jednom od najvećih gubitnika u istoriji. Sa stanovišta humanosti, sud je mnogo povoljniji: omogućio je milionima ljudi da povrate slobodu, ne samo proglasio nego i primenio načelo nenasilja u unutrašnjoj i spoljnoj politici, i dobrovoljno napustio položaj kada to nije morao da učini, jer nije želeo da uđe u sukob i rizikuje ljudske živote da bi ga sačuvao. Ali tom humanošću i jednim zapravo antipolitičkim stavom, otvorio je vrata ljudima mnogo gorima od sebe“.
I zaista, dok ceo svet strepi od posledica sukoba u Ukrajini, biva sve jasnije da je većina najvećih krvoprolića u poslednjih trideset godina u celom svetu (in)direktna posledica Gorbačovljevog delovanja. Njegovo delovanje proizvelo je neviđeno osećanje trijumfalizma na Zapadu te je učinilo da se tom Zapadu priključe i centralnoevropske zemlje (Češka, Slovačka, Poljska, Mađarska), kao i baltičke države. Na tom tragu, godinama je proglašavan nekom vrstom sveca demokratije i ljudskih prava. On je, međutim, bio heroj pobedničke strane u bivšem (hladnom) ratu. Ipak, objektivno posmatrano, njegova baština je globalno gledano mnogo manje pozitivna.
Iz eksjugoslovenske perspektive, Gorbačov od samog početka nije baš imao neki posebno sjajan oreol. Za to ima više razloga. Padom Berlinskog zida, nestankom Varšavskog ugovora i Istočnog bloka, izgubljena je i svaka šira geopolitička važnost socijalističke Jugoslavije. Već i sama ta činjenica mogla ga je ovde učiniti negativcem, ali posledice su bile mnogo gore. Zemlja se raspala, desili su se ratovi za jugoslovensko nasleđe koji su sa sobom povukli oko stotinu i trideset hiljada žrtava te milione izbeglih i raseljenih.
Ti ratovi koji su tekli tokom cele poslednje decenije prošlog veka u široj evropskoj istoriji su doživljeni kao slepa mrlja, usprkos tome što je njihov deo bio i NATO bombardovanje SR Jugoslavije. Taj rat je bio prilika da NATO iznova izmisli samog sebe, pošto Varšavskog ugovora više nije bilo. Da Gorbačov nije uradio šta je uradio, NATO savezu taj rat ne bi trebao. A ne bi bilo ni konteksta u kojem se desio.
Kod ljudi kojima hronično nedostaje sposobnost sagledavanja šire slike, o Gorbačovu i njegovoj baštini se i dalje misli isključivo pozitivno. U tom smislu se čak figura Gorbačova počinje doživljavati kao paradigma željenog lidera unutar organizacije čiji se suštinski kraj priželjkuje. To je okvir u kome se može posmatrati i način na koji deo javnosti doživljava patrijarha Porfirija od trenutka njegovog dolaska na čelo Srpske pravoslavne crkve. Postalo je već opšte mesto da je deo javnosti jako brzo postao razočaran njime. Manje je, međutim, jasno šta ih je tačno razočaralo. Na tom mestu nam u pomoć uskače „faktor Gorbačov“. To su, dakle, oni kojima bi Porfirije odgovarao jedino kao „SPC-ov Gorbačov“. Sve što učini, a da nije u tom pravcu, za njih je odbojno. Za Srpsku pravoslavnu crkvu, međutim, važno je, naravno, da patrijarh Porfirije ni po čemu ne podseća na Gorbačova. Važno je to ovde, skoro podjednako, i za sve druge ljude dobre volje.
Autor je pisac i novinar