MIŠLJENJA I KOMENTARI

Godina rastućih pretnji - 2023. godina i vreme nove međunarodne (ne)normalnosti
Foto: Medija Centar Beograd

Godina rastućih pretnji - 2023. godina i vreme nove međunarodne (ne)normalnosti

Za Medija centar Beograd piše: Duško Lopandić/9. januar 2023.

Umesto reaktivne, neinventivne i konzervativne spoljne politike zasnovane na konceptima uskogrudog nacionalizma i autoritarnog vođstva, Srbiji je potrebna mnogo otvorenija, jasnija i fleksibilnija proevropska politika.

U toku 2023. godine građani i preduzeća iz Srbije suočiće se sa dve nove mere Evropske unije koje će i simbolično i praktično ilustrovati dalju marginalizaciju naše zemlje, kao i šire ekonomije i društva regiona Zapadnog Balkana u odnosu na vodeće evropske tokove. U godini u kojoj će susedna Hrvatska biti uključena u zonu Šengena i u evrozonu, građani Srbije će imati novu obavezu (verovatno od novembra 2023) da se pre putovanja u neku od zemalja Šengen zone prijave na „Evropski sistem za odobravanje putovanja (ETIAS) uz uplatu takse za dobijanje odobrenja. Na planu promena načina trgovine i proizvodnje uslovljenih borbom protiv klimatskih promena, u ovoj godini otpočinje trogodišnji prelazni period EU za uvođenje posebne takse na one robe, uključujući i one srpskog porekla,  u čijoj proizvodnji se javlja povišena količina ugljenvodonika (CO2). Drugim rečima, uvodi se postepeno tzv. „taksa na ugljenik“ na veći broj uvoznih proizvoda u Uniju, poput cementa, aluminijuma, đubriva, električne energije, gvožđa i čelika i drugih indusrtijskih proizvoda. 

Ipak, ovo su samo ilustracije dugoročnijih trendova u sve haotičnijoj slici Evrope, odnosno sveta, zapljusnutih geopolitičkim potresima, burom zbog pandemije, ekonomskim poremećajima, klimatskim promenama, tehnološkom revolucijom i migrantskim krizama. Međunarodni sistem je ušao u fazu kovitlaca i pitanje je kako će i kada iz ovog perioda izaći. Mostovi između zapada i Rusije su dobrim delom porušeni, dok odnosi SAD sa Kinom ulaze u sve konfliktnije stanje. Stari svetski poredak se krnji i urušava, dok novi nije ni na vidiku. Novi ozbiljni poremećaji, poput, na primer, mogućnosti napada Izraela na iranske nuklearne instalacije, neodgovornog ponašanja sa raketama i atomskim oružjem od strane Severne Koreje, pa čak i hipoteza kineske intervencije na Tajvanu ne mogu se sasvim isključiti. 

U uslovima suštinskog nepoverenja između najvećih sila, uloga i funkcionisanje međunarodnih organizacija, počevši od onih univerzalnih poput UN ili STO, preko onih specijalizovanih, poput SZO ili Agencije za atomsku energiju postaju sve složeniji, a često i irelevantniji. Suočeno sa globalnim izazovima, poput klimatskih promena, daljeg rasta stanovništva (dostignut je broj od 8 milijardi ljudi na planeti)i nove trke u naoružanju (što ovaj put obuhvata informatiku, virtuelni svet, ali i kosmos) čovečanstvo se nalazi na manje od simboličnih 100 sekundi do 12 časova prema „časovniku sudnjeg dana“ – analizi američkog Biltena nuklearnih naučnika (pre 30 godina bili smo na 15 minuta, a pre 10 godina na 5 minuta do dvanest). 

Krvavi i skupi rat u Ukrajini (OECD je procenio ukupne međunarodne efekte rata u 2023. godini na 2,3 hiljade milijardi dolara, što je više od ukupnog godišnjeg BNP Rusije i Ukrajine, zajedno) koji je otpočela Rusija, predstavljaće i tokom naredne godine osnovni geopolitički činilac koji će značajno uticati na političku stabilnost i privredne okolnosti posebno u Evropi. Procenjuje se da su posledice rata (u prvom redu na cene energenata) bar za trećinu povećale inflaciju u zapadnim zemljama (9%), a za 10% smanjile potrošnju firmi i stanovništva, što će u 2023. godini dovesti privredu EU na ivicu stagflacije (rast BNP jedva oko 0,3% ili niže, inflacija u EU 7%). Iako se pitanje obezbeđenja energetskih resursa umesto onih iz Rusije neće lako rešiti, 2024. godina bi trebalo da donese blagi oporavak privrede i smirivanje inflacije (BNP od 1,5% i inflaciju od 3%). Ekonomski rezultati u SAD odnosno u svetu bi trebalo da budu nešto povoljniji (MMF prognozira svetski rast BNP od oko 2,7%), što će verovatno zavisiti i od najnovijeg obrta u Kini koja je odustala od politike zatvaranja i „nulte kovid zaraze“, odlučivši se za masovno  otvaranje zemlje, ali uz rizik brzog širenja pandemije. 

Kada su u pitanju politička kretanja u Evropskoj uniji, i pored relativnog jedinstva u odnosu na rat na istoku u vidu pomoći Ukrajini i oštrog odgovora - sankcija Rusiji, zemlje Unije i dalje ne pokazuju dovoljnu spremnost za ozbiljan geopolitički zaokret koji bi predstavljalo jačanje zajedničke odbrambene politike (strateška autonomija), ali i radikalnije reforme institucija (posebno procesa odlučivanja, od čega zavise i perspektive daljeg proširenja EU). Institucionalnim reformama se posebno protive neke srednje i manje zemlje članice, uključujući i geopolitički sve važniju Poljsku, kao i skandinavske zemlje. U uslovima konfrontacije sa Rusijom i oslanjanja evropskih zemaja na SAD i NATO, predlozi o reformama EU francuskog predsednika Makrona ili nemačkog kancelara Šolca uglavnom ne nalaze na odgovarajući prijem kod njihovih kolega u Evropskom savetu. 

Razlike između Pariza i Berlina (na teme energetske, industrijske i finanansijske politike i sl.) kao i suštinski neuspeh daljeg jačanja evropske integracije tokom poslednjih godina, naveli su nekadašnjeg bliskog saradnika F. Miterana i politikologa Žaka Atalija da zamisli hipotetičan scenario po kome bi krajem ovog veka moglo da dođe do pravog sukoba između Francuske i Nemačke. Dok je Francuska zadržala relativnu geostratešku moć (atomsko oružje, vojska, prekomorske teritorije) ali ne toliko i privrednu, Nemačka obrnuto ima ekonomsku moć, ali ne i geostrateški uticaj. Ako se ne održi evropska integracija oko osovine Pariz-Berlin, odnosno „ako se ne izgradi evropska armija, doći će u pitanje i Evropska centralna banka“, a time i ostatak struktura EU, ističe Atali. Radi se, naravno, tek o hipotezi koja ukazuje na uvek prisutnu slabost evropske arhitekture koja je već dobro uzdrmana finansijskim krizama, bregzitom, pandemijom, a posebno ratom na istoku.

Uz nedavne promene vlade u Italiji, na interne odnose u EU će  uticati i izbori tokom 2023. godine u Španiji, Poljskoj i Grčkoj. Izbori predstoje i u Erdoganovoj Turskoj, koja je u novim uslovima geopolitičke destabilizacije - od Kavkaza do istočnog Meditterana - zadobila poseban značaj, posebno imajući u vidu njenu vojnu industriju i obim vojske, druge po veličini u NATO.

Region Zapadnog Balkana je, uz neke pozitivne pomake (formalno otvaranje pregovora o pristupanju EU sa S. Makedonijom i Albanijom, status kandidata za članstvo u EU za BiH, obnova Berlinskog procesa) nastavio da pati od dubokih geopolitičkih strukturnih i bezbednosnih problema i nestabilnosti, sada u kontekstu širih geopolitičkih poremećaja. Iseljavanje mlađeg i obrazovanog stanovništva, demografski pad sa lošim srednjoročnim perspektivama, prevelika zavisnost od stranih investicija, energetski problemi i obezbeđivanje različitih resursa (uključujući sve više i čistu vodu) kao i digitalna i tehnološka modernizacija u kontekstu borbe protiv zagađenosti i klimatskih promena prestavljaju neke od glavnih pitanja koje srednjoročno stoje pred vladama zemalja Zapadnog Balkana. 

Rat na istoku Evrope je produbio liniju podele u odnosu na Rusiju i njene malobrojne saveznike (Belorusija). Tolerancja u EU prema tzv. politici neutralnosti je minimalna jer se ona (neutralnost) tumači kao jedna vrsta solidarnosti sa imperijalističkom Rusijom. U ovom pogledu, sadašnja zvanična spoljna politika Srbije negativno utiče na sliku zemlje, njene dugoročne interese i perspektivu nastavka evrointegracije.

Umesto reaktivne, neinventivne i konzervativne spoljne politike zasnovane na konceptima uskogrudog nacionalizma i autoritarnog vođstva, Srbiji je potrebna mnogo otvorenija, jasnija i fleksibilnija proevropska politika. Ona bi uključila ubrzanije pregovore sa EU uz jačanje prijateljskih odnosa sa bliskim i daljim susedima – kako onim iz bivše Jugoslavije tako i sa ostalima –kao i veće oslanjanje na domaće ljudske resurse i privredne potencijale. U tom okviru, poseban značaj na srednji rok predstavlja odnos prema obezbeđivanju demografskih, energetskih i drugih resursa zemlje, što, između ostalog podrazumeva i povratne migracije, politiku privlačenja obrazovanih i mlađih migranata iz sveta u Srbiju (i to ne samo iz Rusije i Ukrajine), novi pristup obnovljivim i drugim izvorima energije (uključujući nuklearnu energiju) kao i pravilniji odnos prema raznim vrstama „zelenih“ investicija. 

U vremenu novih međunarodnih (ne)normalnosti, Srbiji je potrebna radikalno nova spoljnopolitička strategija koja bi istovremeno bila usklađena sa kretanjima u evropskom okruženju i povezana sa glavnim unutrašnjim političkim i ekonomskim reformama i strateškim razvojnim ciljevima do 2030. godine i nakon toga.

Autor je bivši ambasador Srbije u Lisabonu i Briselu (pri EU), profesor Međunarodnog javnog prava i Evropskog prava na Fakultetu za privredu i pravosuđe, Novi Sad

 

 

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.