Godina indolencije i aljkavosti

Za Medija centar Beograd piše: Muharem Bazdulj/27. decembar 2022.

Već nekoliko godina, mediji širom sveta prave cele tematske blokove birajući reč godine. Postoji nekoliko najčuvenijih „adresa“ za ovaj izbor, a verovatno ubedljivo najkomentarisaniji na globalnom nivou je onaj Oksfordskog rečnika engleskog jezika. Prošle godine, u centru pažnje bila je reč „vax“, skraćenica za reč „vakcina“. Prizivala se tom prilikom čuvena priča o etimologiji ove reči, od latinske reči krava („Vacca“) kao sećanje na priču o kravljim boginjama, pošto su pre nego je na Zapadu otkrivena prva vakcina čak i nepismeni seljaci iz Anadolije znali da namernom zarazom kravljim boginjama mogu sebe i druge zaštititi od mnogo opasnijih i smrtonosnih velikih boginja. Nije se tada znalo ništa o virusima i uzročnicima bolesti, ali se znalo šta u praksi funkcioniše. Ta je praksa zatim stigla na Zapad, da bi se kasnije otkrio mehanizam na kojem cela stvar „šljaka“. Tako je nastala vakcinacija.

Godina dana kasnije, ovakav izbor reči godine deluje skoro nostalgično optimistično. Primera radi, još godinu dana ranije, napravljen je izuzetak pa je 2020. proglašena „godinom bez presedana“ jer ona, prema toj interpretaciji, nije mogla biti opisana uz pomoć samo jedne reči ili fraze. 2018. je reč godine bila „toksično“, godinu dana kasnije „klimatsko vanredno stanje“, a 2016, primera radi, ona famozna Tešićeva „postistina“. U celom tom nizu, „vakcina“ je zaista delovala kao „prelaz“ ka optimizmu. Vakcinacija je proaktivna mera uz čiju pomoć je pobeđena skoro nezapamćena pandemija. Na tom tragu, danas, posle dvanaest meseci i trista šezdesetak dana, deluje da smo u 2022. ušli s puno optimizma. A onda je posle samo pedesetak dana Ruska Federacija napala Ukrajinu, a Vladimir Putin, koji nikad neće dobiti Nobelovu nagradu za mir, se nominovao za Nobelovu nagradu za medicinu pošto je „ukinuo“ pandemiju, makar kad je reč o njenom uticaju na svakodnevni život. 

Krajem godine, rat još uvek traje, a pri izboru reči godine ponovo nije bilo ni traga optimizma. Stoga je kao reč godine izabrana fraza „goblin mode“ ili, u slobodnom prevodu, „goblinski mod“ (ili „goblinski režim“). Rečnička definicija ovog pojma bila bi „ponašanje koje je neoprostivo samozadovoljavajuće i lenjo, ali na onaj način na koji se odbacuju društvene norme“. Ako pokušamo preko kontrasta, mogli bismo reći da je goblinski mod suprotnost onome što se naziva skockanost ili „tip top“. Goblinski mod se rimuje s ponašanjem ljudi pogrdno prozvanih „krompirima s kauča“ („couch potato“), onim kojima je najveći napor u životu da pritisnu dugme na daljinskom upravljaču televizora, odviše su lenji da se okupaju, provode vreme u širokim trenerkama i pidžamama, konstantno se ponašajući kao da su prehlađeni. Stan osobe u goblinskom modu prepun je neopranih šoljica za kafu, praznih kutija za picu koje su dostavljači donosili prethodnih dana i zgnječenih konzervi od piva.

Naoko paradoksalno, upravo su prethodne dve pandemijske godine stvorile okvir i preduslov za stvaranje i širenje „goblinskog moda“. Inače, goblini su bića iz mitologije i folklora iz više evropskih kultura, ponajviše gemanskih i nordijskih. Malog su rasta, imaju veliki nos, pametni su, ali mizantropi. Žive u podzemlju i u pećinama. Jasno je, dakle, otkud ova metafora i jasno je da je dosta efektna. 

Kontekst „goblinskog moda“ isprva je bio kontekst karantina. Ti karantinski dani su imali ogroman uticaj na ekonomska kretanja. Primera radi, prava eksplozija servisa za dostavu hrane počela je u to vreme, ali svi ti servisi i dalje cvetaju. Nešto se, reklo bi se, trajno promenilo ili je zapravo promena počela i ranije, a onda je pandemija tim tendencijama dala najplodnije moguće tlo. 

Posle terorističkih napada na Njujork i Vašington od 11. septembra 2001, na Zapadu se dominantno razvila ideja da je bezbednost važnija od slobode. Istovremeno, sa razvojem interneta i digitalnih tehnologija, došlo je do onoga što je Pol Virilio nazvao „krajem geografije“. To je stvorilo teoretsku mogućnost rada od kuće koja je onda u vreme pandemije počela da biva masovno sprovođena. 

Sve ovo je, naravno, barem u vidu ostavljanja utiska, znalo ići u potpuno kontra „goblinskog moda“. Ljudi na društvenim mrežama uglavnom ne vode autentične dnevnike, nego vrlo selektivno biraju fotografije i iskustva koja bi kod drugih trebalo da izazivaju zavist. Takođe, i same fotografije nisu poslovično autentične, nego su provučene kroz ovakve ili onakve filtere. 

Kulturološke mode se, poznato je, kroz istoriju njišu poput klatna. Ova godina je, očito je, bila godina u kojoj je bilo dozvoljeno, čak i na bizaran način prestižno, prepustiti se indolenciji i aljkavosti. Otud je i bilo moguće da se na samom kraju godine „goblinski mod“ propagira na ovaj način.

U tom smislu, upravo na tragu činjenice da se i „reč godine“ bira na kraju godine, retroaktivno, a ne, uslovno rečeno, proročanski, Zapad ulazi u 2023. u goblinskom modu. U tom smislu i Srbija je definitivno deo Zapada. Ako pratimo javnost u poslednjim nedeljama, uglavnom primećujemo apatiju, da baš ne kažem „goblinski mod“. Nije to ni tako čudno; osećanje „naučene bespomoćnosti“ ovde se već dosta dugo uzgaja. Teoretski i po analogiji, ako ima nečeg utešnog i ohrabrujućeg, onda je to činjenica da u decembru prošle godine niko nije najavljivao rusko-ukrajinski rat. Možda nas u predstojećoj godini čeka nešto dobro što danas niko ne naslućuje. 

 Autor je pisac i novinar