MIŠLJENJA I KOMENTARI

Evropski poredak u postkoronsko doba
Foto: Corax za Medija Centar Beograd

Evropski poredak u postkoronsko doba

Za Medija centar iz Londona piše : TIMOTI LES/1.mart 2021.

Dok su Evropljani bili usredsređeni na uticaj korona virusa na njihov svakodnevni život i nacionalne ekonomije, pandemija je uzdrmala međunarodni poredak u Evropi na načine koji će verovatno oblikovati politiku na kontinentu u godinama koje dolaze.

Ključni razvoj događaja je ubrzanje raspada Evropske unije koja je u slabljenju od finansijske krize 2008. godine i čija je dugoročna održivost sada u balansu. Kriza sa korona virusom otkrila je ozbiljan nedostatak solidarnosti među članicama EU, što se manifestovalo u nizu sporova, od deljenja zaštitne opreme, preko sporazuma o Fondu za oporavak i nabavke vakcina, do pretnji proterivanjem Poljske i Mađarske iz EU.

Kriza je nagrizala autoritet Evropske unije jer su države članice jednostrano odustale od pravila EU u ključnim oblastima članstva, kao što su granična kontrola, pravila o fiskalnim ograničenjima i zabrane državne pomoći. Nevoljno, institucije EU dale su vladama pravo da to čine privremeno; ali na koncu, EU će se boriti da povrati ove prerogative natrag, posebno pošto kriza otkriva šokantan nivo nesposobnosti Evropske komisije. 

Zapravo, kako se EU suočava sa kritičnim nedostatkom vakcina, što podrazumeva mesece nepotrebnog dodatnog zaključavanja i hiljade smrtnih slučajeva koji se mogu izbeći, Komisija je uništila glavni argument za sopstveno postojanje EU – naime, da je kolektivni rad bolji od nacionalnog. Kao posledica, čini se da će značaj EU u evropskoj politici i dalje slabiti, a ključne političke odluke donosiće se negde drugde-u glavnim gradovima ili novim regionalnim organizacijama.

Drugi važan razvoj događaja je rastući uticaj nezapadnih sila u Evropi, naročito Rusije i Turske. Ovo nije nova promena jer obe već nekoliko godina pokušavaju da prodru u Evropu. Međutim, domaći problemi koje stvara korona virus podstakli su vođstvo u obe zemlje ka međunarodnom avanturizmu, dok je vakuum koji je EU ostavila u svom istočnoevropskom zaleđu stvorio priliku za Rusiju i Tursku da ostvare prednost.

Turska je proširila svoj uticaj na istočnom Mediteranu, uspostavila savezništvo sa Libijom, postavila punomoćnika za lidera na severnom Kipru i sprovela istražna bušenja nafte i gasa u grčkim i kiparskim vodama. I Rusija i Turska zabeležile su prednost na Kavkazu nakon rata u Nagorno-Karabahu, gde EU nije igrala nikakvu ulogu, uprkos tome što su Jermenija i Azerbejdžan bili članovi Istočnog partnerstva EU.Takođe, Rusija je zadržala svoj položaj u Belorusiji i Ukrajini.

U međuvremenu,Kina je izašla jača iz krize nakon što je u relativno ranoj fazi imala epidemiju korona virusa. Posle toga, njena ekonomija se vratila rastu i Kinezi šire svoj ekonomski i politički uticaj u Evropi, bilo da grade infrastrukturu, kupuju imovinu ili snabdevaju Evropu vakcinama i drugim vitalnim zalihama.

To dovodi do trećeg razvoja događaja, naime do zajedničkog napora Sjedinjenih Država da sačuvaju svoj hegemonijski položaj u Evropi. Opet, ovo nije novo-SAD se zagrevaju za to već neko vreme. Međutim, kriza zbog koronavirusa pokrenula ih je u akciju, ne samo uklanjanjem relativno mirne Trampove administracije sa funkcije i dovođenjem agresivnije Bajdenove administracije na vlast.

Do sada je američki napor da obuzda svoje velike rivale za prevlast u Evropi poprimio dva glavna oblika. Jedan je niz političkih i ekonomskih sankcija, uključujući po prvi put sankcije protiv Turske, navodno kao odgovor na tursku kupovinu sistema protivraketne odbrane S-400 od Rusije. Administracija Bajdena sada se priprema da Rusiji nametne ono što naziva „značajnim troškovima“ za masovni sajber napad na američku vladu otkriven krajem prošle godine.

Drugi vid američke borbe za prevlast u Evropi je produbljivanje bezbednosne posvećenosti istočnoj Evropi, koja se manifestuje u planovima za povećanje američkog vojnog prisustva u Poljskoj, Rumuniji i Grčkoj, te raznim novim sporazumima o bezbednosnoj saradnji i naoružavanju Kipra, zajedno sa postojećim obavezama u Bugarskoj i Ukrajini.

Posledica ovoga je sve veća samouverenost Nemačke kao međunarodnog aktera. Opet, ovo ubrzanje već postojećeg procesa omogućeno je ekonomskom snagom Nemačke, izlaskom Velike Britanije iz EU i ekonomskom slabošću Francuske. Međutim, kriza izazvana korona virusom ostavila je Nemačku u jačem položaju u poređenju sa većinom evropskih država članica koje su ekonomski pogođenije i koje se sada oslanjaju na Nemačku da finansira njihov ekonomski oporavak.

To je omogućilo Nemačkoj da progura svoju politiku „strateške autonomije“ zasnovanu na ideji prilagođavanja, a ne sučeljavanja sa raznim nezapadnim silama koje prodiru u Evropu. To sledi iz potrebe Nemačke za izvoznim partnerima za njen proizvodni sektor i relativne nezainteresovanosti za savezništvo sa SAD-om kako bi se održala liderska pozicija Vašingtona u svetu.

Do sada je Nemačka postigla određeni uspeh u nametanju svoje volje ostalim Evropljanima. U poslednjih nekoliko nedelja pokrenula je investicioni sporazum između EU i Kine koji za cilj ima produbljivanje ekonomske integracije dve sile, blokirala je sankcije EU Turskoj i Rusiji i nastavila sa završetkom gasovoda Severni tok II.Takođe,razgovara sa Rusijom o nabavci vakcine. 

To dovodi do konačnog razvoja događaja, koji je nešto zaista novo,naime,okretanje Rusije i Turske ka EU, a posebno Nemačke, kao splava za spasavanje pred oluju koja se približava iz SAD-a.U januaru je predsednik Erdogan rekao da Turska želi da „okrene novu stranicu“ u odnosima sa EU, napravio je dogovor sa ustupcima i pozvao nemačkog ministra spoljnih poslova u Ankaru gde je izjavio da su odnosi EU s Turskom „sada na pozitivnijem kursuPredsednik Putin je takođe rekao da je Rusija spremna za bolji odnos sa EU. U međuvremenu, Turska i Rusija pokušavaju da održe formalni savez sa drugima kao bedem protiv SAD-a, čak iako zauzimaju suprotne strane u raznim posredničkim ratovima u svojim susedstvima.

Ovo će zakomplikovati život SAD-u koje pokušavaju da obuzdaju uticaj Kine, Rusije i Turske u istočnoj Evropi samo da bi postigle prednost u Nemačkoj i EU. To će doneti brzi kraj planovima Bajdenove administracije za obnovljanje transatlantskog partnerstva i oživljavanje multilateralne vlade. Umesto toga, SAD će morati da smisle kako da unaprede svoj cilj da obuzdaju svoje regionalne protivnike bez podrške Nemačke i njenih saveznika.

Verovatnoća ishoda je dalja podela u EU stvaranjem novog savezništva u istočnoj Evropi, od Baltika do Crnog mora i Mediterana, čiji je cilj obuzdavanje Rusije i Turske, kojima će regionalne države želeti da se pridruže radi zaštite. U međuvremenu, Nemačka će verovatno voditi politiku međunarodnog balansiranja u svoje i u ime svojih “satelita” u severnoj i centralnoj Evropi.

U okviru ovog novog političkog poretka u nastajanju, druge evropske države, uključujući i države zapadnog Balkana, moraće nekako da pronađu način da unaprede svoje nacionalne interese, istovremeno izbegavajući strateške gubitke. Međutim, kako EU slabi, nove i stare sile popunjavaju prazninu koja je ostala, a fragmenti političke geografije Evrope će verovatno postati sve složeniji.

Autor je istraživač na Kembridž univerzitetu 

 

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.