EVROPSKA UNIJA IZMEĐU KRIZA I REFORMI I POLITIKA PROŠIRENJA EU

Za Medija centar Beograd piše: Duško Lopandić/7. decembar 2022.

Predlog Evropske komisije (EK) da se zamrznu sredstva od 7,5 milijardi evra namenjena paketom antikovid mera za ekonomsku obnovu Mađarske samo je najnoviji korak u već dužem ideološkom nadmetanju u EU u čijem je srcu primena vladavine prava, odnosno u širem smislu pitanje dalje evolucije Unije kao političke i vrednosne zajednice. U ovoj fazi nadmetanja unutar EU, najistureniji suparnici su, s jedne strane institucije EU (EK, Evr. parlamet i Sud EU), a sa druge vlade Mađarske (pitanje korupcije), odnosno Poljske (pitanje organizacije pravosuđa).

Kako je to već davno zabeležio filozof istorije Arnold Tojnbi, sa slabljenjem uticaja vere u Evropi, religiju su tokom XX veka zamenile posthrišćanske ideologije: individualizam, komunizam (kolektivizam) i nacionalizam, od kojih se nacionalizam pokazao kao najmoćniji. Zapadni individualizam u formi liberalne demokratije je prilikom raspada istočnog bloka krajem osamdesetih godina XX veka taktički podržao nacionalIzme u državama Centralne i istočne Evrope, uključujući i šovinističke pokrete tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji koji su razorili svaku federalnu alternativu na našim prostorima. Međutim, pokazalo se da ni proces evropske integracije nije mogao u potpunosti da pripitomi nacionalizme, koji su u svojim različitim formama ostali tokom XXI veka vrlo jaki i uticajni, ne samo u novim, već i u starim državama članicama EU. To se moglo konstatovati u različitim kriznim momentima Unije tokom poslednjih godina - od imigrantske krize, preko bregzita do porasta populizma i jačanja krajnje desnice. 

Ideološka i politička borba između liberalnih globalista i zagovornika „iliberalne demokratije“ unutar Evropske unija produžila se u vidu debate oko krajnjeg cilja evropske integracije: da li je to prevazilaženje nacionalnih podela postepenim stvaranjem nadnacionalnih (komunitarnih/federalnih) struktura ili, naprotiv, jačanje države nacije kojoj institucije i politike EU treba da posluže kao instrumenti podrške za širenje uticaja.  Kao što je to već davno naveo bivši predsednik EK Žak Delor, EU je bila i ostala neka vrsta „neidentifikovanog političkog objekta“ – ambiciozni panevropski projekt bez definisanog krajnjeg cilja - raspeta između nadnacionalnih i federalističkih ambicija njenih tvoraca i pragmatične realizacije njihovih naslednika, opterećenih novim političkim i ekonomskim izazovima kao i temama nacionalizma i populizma. 

Nakon „zlatnog doba“ EU - poslednje dekade prošlog veka - početak ovog veka za Uniju je otpočeo sa dva velika poduhvata i jednim neuspehom. Stvaranje monetarne unije i evrozone, kao i veliko proširenje sa 15 na 27 država članica najavljivali su nastavak realizacije „sve bliže unije“ evropskih zemalja – koja bi obuhvatila i istok kontinenta. Međutim, neuspeh usvajanja „Ustava Evrope“ (nakon negativnih referenduma u Francuskoj i Holandiji 2005. godine) najavio je početak dugotrajnog perioda preispitivanja i kriza u EU koji praktično ni do danas nije završen. „Multikriza“ je postala reč koja gotovo da je postala sinonim za EU: institucionalna kriza Unije (2005-2008), finansijska i dužnička kriza (2008-2012), imigrantska kriza (2015), bregzit (izlazak Velike Britanije iz EU 2016-2022), kriza zbog pandemije (2020-2021) i najzad, veliki ukrajinski rat (2022). Sve ove krize su predstavljale manje ili veće oblike egzistencijalnih izazova koji su pokazali nekoliko suštinskih karakteristika EU:

• neprestano usložnjavanje (kompleksnost) političko – pravnog sistema EU kao odgovora na krize; Ako izuzmemo odustajanje od tzv. Ugovora o ustavu EU iz 2003. godine, na svaku internu krizu u EU je odgovarano stvaranjem nekih dodatnih institucija (npr. „suvereni fond“ prilikom finansijske krize, jačanje Frontex-a tokom imigrantske krize idr), zaključenjem dodatnih sporazuma (tzv. „zlatna klauzula“ u dužničkoj krizi, PESCO nakon bregzita isl) ili proširenja nadležnosti Unije (npr. u slučaju pandemije ili energetske krize). Ovim je ionako kompleksna organizacija  stalno postajala sve komplikovanija, funkcionišući često u više različitih koncentričnih krugova;

• krajnji pragmatizam političkog sistema – traženje i primena rešenja za konkretne društveno ekonomske ili političke probleme bila je jedna od bitnih osobina Unije u čijoj prirodi je sposobnost kombinovanja pragmatizma sa osnovnim pravno-političkim načelima. Kao jedan od brojnih primera, možemo navesti slučajeve negativnih referenduma o novom ugovoru o EU u Irskoj ili Danskoj, posle kojih su sledile manje adaptacije ugovora sa ciljem da novi referendum ipak bude pozitivan (kako se i desilo). Ipak, pragmatizam u praksi EU ne znači odustajanje od osnovnih načela Unije koja je u suštini specifična „zajednica prava“. Pragmatizam, odnosno svest o dubokom nacionalnom interesu država članica za opstanak EU predstavlja verovatno i objašnjenje za otpornost/održivost (rezilijentnost) Evropske unije koja (još uvek) odoleva svetu velikih i brzih promena.

• Otpornost (rezilijentnost) sistema je karakteristika Unije koja proizilazi iz činjenice da ni nekoliko egzistencijalnih kriza tokom XXI veka (finansijske krize, vala populizma ili bregzita) nisu doveli do njenog kraja. Na primer, bregzit nije izazvao „domino efekt“. Obrnuto, pre bi se moglo reći da je izlazak iz EU pokazao teškoće koje čak i jedna izuzetno razvijena i uticajna zemlja, poput Velike Britanije, može da ima kada se isključi iz svojevrsne „međudržavne pregovaračke mašine“ koju predstavlja Unija.

Ipak, mnogobrojne krize socijalnog i političkog karaktera kao i sukobi nacionalnih interesa i politička nesloga između država članica uzdrmale su sliku i samouverenost lidera Unije, koja po složenosti i načinu funkcionisanja podseća na neku vrstu glomaznog dinosarusa – biljoždera koji se obreo u svetu brojnih predatora – tj. u svetu koji se naglo menja i u  kom politika sile ponovo postaje preovlađujući model ponašanja država. 

Ako se ne adaptira na nove uslove, svaki politički sistem, posebno međunarodna organizacija, gubi na relevantnosti. To se na primer pokazalo u slučajevima organizacija kao što su UN, Svetska trgovinska organizacija ili Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi idr. Ambiciozna „Konferencija o budućnosti Evrope“, odnosno o putevima reformi EU, organizovana kao posledica bregzita, nije za sada dovela do bitnijih rezultata. Individualne inicijative na temu reformi EU E. Makrona i kancelara Šolca nisu za sada imale nastavak. 

Svaki politički sistem gubi suštinu i substancu i pretvara se u puku formu ako ne odgovara novim društvenim potrebama i/ili ne daje rezultate. Isto se može reći i za politike EU, kako se pokazalo tokom protekle decenije u slučaju proširenja Unije. Politika proširenja EU je uvek predstavljala jednu vrstu „lakmus testa“ njene vitalnosti. Formirana u početku da artikuliše odnose Francuske i SR Nemačke, EZ/EU je već od osamdesetih godina XX veka tokom proširenja na mediteranske zemlje (Grčka, Španija, Portugalija) postepeno zadobila i širu ulogu geopolitičkog „stabilizatora“ i društveno-ekonomskog „reformatora“ na kontinentu. Ovo se posebno pojačalo krajem prošlog i početkom ovog veka, sa „velikim praskom“ (ulazak 10 država CIEZ u EU) koji je Uniju od zapadnoevropske pretvorio u okosnicu panevropske integracije. Međutim, nakon pojave niza kriza i „zamora od proširenja“ u EU ovaj proces se nije na odgovarajući način nastavio na Zapadnom Balkanu. 

Veliki rat u Ukrajini i slom bezbednosnog sistema u Evropi predstavlja novi izazov. Pred EU se ponovo postavila tema prošierenja kao egzistencijalno pitanje evropske budućnosti. Formalno brz inicijalni odgovor EU na kandidature Ukrajine, Moldavije i Gruzije bio je u jasnom kontrastu u odnosu na skoro razvlačenje i/ili odlaganje pregovora o proširenju kandidata sa Zapadnog Balkana. Međutim, i nakon meseci rata na istoku Evrope, pitanje ulaska država Zapadnog Balkana u EU je i dalje na nekoj vrsti sporednog koloseka. Kraj tunela se još uvek ne nazire. 

Da zakljjučimo: EU može izbeći da se pretvori u kalcifikovanu birokratsku ljušturu i može potvrditi svoju istorijsku ulogu kao projekt mira i prosperiteta jedino ako proces unutrašnjih reformi zaokruži i daljim fizičkim širenjem na Zapadni Balkan. Jedino na taj način Unija bi mogla da opravda svoju vokaciju geopolitičke okosnice nove evropske arhitekture u svetu koji se sve brže menja. 

Autor je bivši ambasador Srbije u Lisabonu i Briselu, profesor Međunarodnog javnog prava i Evropskog prava na Fakultetu za privredu i pravosuđe, Novi Sad