MIŠLJENJA I KOMENTARI

EU ide sama
Foto: Corax za Medija Centar Beograd

EU ide sama

Šta je „strateška autonomija“? 

Za Medija centar iz Londona piše : TIMOTI LES/20. januar 2021.

To pitanje je predmet rasprave još od 2019. godine kada su evropski lideri imenovali novu „geopolitičku“ komisiju pod upravom Ursule fon der Lajen. Međutim, nakon prezagušenog decembra, odgovor postaje jasniji: EU će delovati u interesu Evrope, a ne u interesu SAD-a.

To je najočitije na ključnom političkom pitanju našeg doba: kako upravljati usponom Kine. Poslednjih nekoliko godina SAD slede svoj osećaj ka pronalaženju odgovora: da Kina mora biti blokirana ako SAD žele da zadrže svoj vodeći položaj u svetu. 

Kao posledica toga, SAD neprestano povećavaju pritisak na Peking, ne samo nizom novih sankcija Kini u decembru, već i zabranama kineskim zvaničnicima i brisanjem različitih kineskih kompanija sa američkih berzi. 

EU je na sličan način tražila odgovor, ali je došla do drugačijeg zaključka: da Kinu treba prilagoditi, a ne blokirati. To odražava njeno gledište da uspon Kine ne mogu zaustaviti - ponajmanje Evropljani - i da je bolje postići pragmatičan aranžman koji omogućava EU da iskoristi kinesku ekonomsku ekspanziju u svoju korist. 

EU i SAD takođe su odstupile po pitanju Turske koja teži da bude Velika sila sa sferom uticaja na Mediteranu, Bliskom Istoku, Kavkazu i Balkanu. Korakom bez presedana, SAD su u decembru odlučile da sankcionišu svog fiktivnog saveznika u NATO-u, navodno zbog kupovine protivraketnog sistema od Rusije prošlog leta. 

Šire posmatrano, Vašington je Turskoj slao signal da odustane od svojih planova za status Velike sile i regionalne sfere uticaja, u svim oblastima za koje SAD tvrde da su njihove. Nakon toga pojavili su se izveštaji o eklatantnoj raspravi između Majka Pompea i turskog ministra spoljnih poslova Mevluta Čavušoglua na internet samitu NATO-a u decembru. 

Suprotno tome, Evropski savet se opirao pritisku da nametne sankcije Turskoj zbog istraživanja nafte i gasa u grčkim i kiparskim vodama u istočnom Mediteranu usled oklevanja da se suoči sa tom zemljom. Turska ne samo da je glavni trgovinski partner, već takođe kontroliše migrantsku rutu sa Bliskog istoka, koju može otvoriti u bilo kom trenutku u znak odmazde zbog neprijateljskog čina EU, oslobađajući milione migranata u Evropu. 

A tu je i Rusija za koju se Bajden obavezao da će nametnuti „značajne troškove odgovornima“ za masovni sajber napad na američku vladu, koji je otkriven u decembru, možda najveći u američkoj istoriji koji uključuje prodor u osetljiva vladina odeljenja kao što su Nacionalna bezbednost, Trezor i ministarstvo trgovine.Jedan političar ga je uporedio sa japanskim preletom uoči napada na Perl Harbor 1941.

Suprotno tome,EU je povećala svoju energetsku zavisnost od Rusije kako se gasovod Turski tok kroz Bugarsku konačno pojavio na mreži, a rad na Severnom toku II nastavljen je, sporazumom u decembru, izgradnjom segmenta cevovoda kroz danske vode.

Između ostalog, ovo nagoveštava i transatlantsku alijansu, baš kao što se dolazeća administracija Bajdena nada da će kooptirati Evropljane u svoju novu antikinesku „koaliciju demokratija“. Međutim,EU veruje da nema direktan interes da se umeša u titansku,višedecenijsku borbu između SAD-a i Kine,čiji je cilj očuvanje američke pozicije hegemonije-posebno one vrste Amerike koja može da izabere Donalda Trampa.

Umesto toga, čini se da je EU zaključila da ima strateškog smisla ostati neutralna u hladnom ratu koji je usledio i balansirati između njih dve u svoju korist, kao što je to učinio „nesvrstani svet“ tokom poslednjeg Hladnog rata. 

Nije iznenađujuće da je to razbesnelo Bajdenov tim koji je molio EU da sačeka do promene predsednika pre potpisivanja sporazuma, koji će ekonomski ojačati Kinu i zabiti klin između SAD-a i EU, ali bez uspeha. Suprotno tome, EU je bila spremna da zaključi sporazum pre nego što je Bajdenova administracija preuzela vlast.

 „Autonomni“ pristup EU spoljnoj politici takođe će verovatno otuđiti novoizašlu Veliku Britaniju, koja će morati da izabere stranu i koja će verovatno ići sa Amerikancima iz solidarnosti sa Vašingtonom, zabrinutosti zbog Hong Konga i nespremnosti da se toleriše svet u kojem se Kina pojavljuje kao najistaknutija sila. Značajno je da je Najdžel Faraž, arhitekta Bregzita, formirao novu političku stranku kojoj je cilj da britansku politiku udalji od Kine.

 U stvarnosti, naravno, svaka rasprava o položaju EU zapravo je rasprava o Nemačkoj, koja se pojavila kao neprikosnovena hegemonijska sila u Evropi 2020. Događaji su išli na ruku Nemačkoj - prvo odlazak Velike Britanije iz EU, a zatim početak političkih nemira u Francuskoj koji su iscrpili snagu predsednika Makrona. Posle toga, ostatak Evrope je podlegao korona virusu, dok je Nemačka ostala relativno neoštećena, a glavne države poput Italije i Španije ostale su zavisne od velike Nemačke i njene podrške EU fondu za oporavak od korona virusa. 

Ovaj uspon na vlasti značajan je zbog odlučnosti Nemačke da progura svoje političke ciljeve, ne samo osnovne ekonomske interese kao što je izvoz nemačkih automobila u Kinu, već i izražene želje da od SAD-a dobije nezavisnu spoljnu politiku. U govoru 2017. godine, nakon izbora Donalda Trampa, Merkelova je tvrdila da Evropa „ne može više da se oslanja na Ameriku“. Njen namesnik, Ursula fon der Lajen, naknadno je umanjila nade u zbližavanje nakon pobede Bajdena. 

To nas dovodi na Balkan, a posebno u BiH, gde je Valentin Incko neočekivano najavio svoju odluku da odstupi kao visoki predstavnik nakon dvanaest godina mandata, a Nemačka je brzo za njegovog naslednika imenovala Kristijana Šmita, saradnika Angele Merkel. 

Mnogo toga oko imenovanja ostaje mutno, posebno da li je Rusija bila umešana u odluku. Međutim, ključna stvar je jasna: Nemačka želi da instalira svog predstavnika u BiH kao deo napora za evropsku „stratešku autonomiju“ u zemlji. To se događa u trenutku kada administracija Bajdena razvija ideje koje Nemačka ne odobrava, pre svega destabilizujući pokušaj ponovnog otvaranja Dejtonskog mirovnog sporazuma. 

Ako se zbog toga postavlja pitanje šta evropska „strateška autonomija“ znači za ostatak Balkana, onda je odgovor u Berlinu i njegovim preferencijama za region. To isključuje korigovanje regionalnih granica, što će verovatno blokirati svako rešenje kosovskog spora, i umesto toga produžiti njegov zamrznuti status. Nemačka takođe nerado uključuje Balkan u EU zbog širokog protivljenja proširenju EU među nemačkim glasačima. 

Nemačka je takođe zainteresovana za Berlinski proces koji ima za cilj unapređenje integracije Balkana uspostavljanjem neke vrste regionalne ekonomske zone, gde nemački proizvođači mogu proširiti svoje lance snabdevanja i koji prevazilaze problem neusklađenih granica na Balkanu .

To ne sprečava američko učešće u regionu, ali očigledna spremnost EU da uspostavi svoju nezavisnost od SAD-a sugeriše da će prihvatiti uticaj SAD-a samo u meri u kojoj podržava evropske ciljeve.U suprotnom, EU, na čelu sa Nemačkom, nastojaće da spreči SAD i da sledi te ciljeve sama.

 Autor je istraživač na projektu Kembridž univerziteta 

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.