Dva velika beogradska "Ne"

Za Medija centar Beograd piše: Boško Jakšić/28. decembar 2022

Produži li ovako, Kosovo ostaje zamrznuti konflikt – na radost Moskve – a Srbija srlja u izolaciju

Nikada od potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. nije se u Beogradu toliko često pominjao rat, nikada od dogovora iz Brisela 2013. Priština nije tako glasno tvrdila da sporazum ne priznaje, i nikada nisu strani posrednici toliko često poručivali da se približava vreme za rešenje kosovskog konflikta.

Odavno nije bilo tako napeto. Posle incidenta sa dronovima iz pravca Kosova, srpska vojska je već mesec i po dana u stanju pojačane bojeve gotovosti, a sada je gotovost podignuta na najviši nivo. Haubice na granici. Kfor, mirovne snage predvođene NATO, pojačao je patrole a njegovi helikopteri povremeno nadleću barikade i administrativne prelaze. 

Bezbednosne službe procenjuju da je situacija dovedena na ivicu sukoba i oružanog konflikta. “Dovoljna je jedna šibica da se sve zapali“, kaže ministar odbrane Miloš Vučević.

Situacija na severu jeste haotična. Premijer Aljbin Kurti je zbog registarskih tablica slao specijalne jedinice Rosu na sever. Odlukom Srba da se povuku iz prištinskih institucija i da oko 600 njih napusti policijske snage stvoren je politički i bezbednosni vakuum koji Srbima nije od koristi. Pošto su se predsednici četiri srpske opštine povukli, Kurti ne mora od njih da traži dozvolu da pošalje svoje policajce. 

Jedan pogrešan potez izazvao je lančanu reakciju. Incidentni su prešli u višu ravan. Zbog hapšenja jednog bivšeg pripadnika kosovskih policijskih snaga Srbi sa severa su podigli barikade na glavim putevima. Potpuno su blokirani granični prelazi Jarinje i Brnjak. Onemogućen je ulazak patrijarhu Porfiriju.

Razumljiv je bes Beograda kada Kurti izjavi da za njega ne postoji Briselski sporazum i da nema ništa od formiranja Zajednice srpskih opština (ZSO). Kurti rizikuje gubitak podrške Zapada, pre svega Amerikanaca. U Vašingtonu se ne trude da prikriju da su nezadovoljni Kurtijevim maksimalizmom koji bi mogao da se pokaže kao najveća prepreka postizanju rešenja kosovskog problema i njegovog što bržeg uklanjanja sa agende zbog prioriteta kakav je rat u Ukrajini. 

I specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak i zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Gabrijel Eskobar potvrđuju neophodnost formiranja ZSO “u najkraćem roku”. Oni shvataju da Vučić bez ZSO ne može srpskoj javnosti da predstavi bilo kakav eventualni dogovor.

Vučićeva pozicija na temu ZSO bila je bolja od Kurtijeve, a zašto je pokvarena izlaskom Srba iz prištinskih institucija i podizanjem barikada to samo on zna. Zašto Vučić kritikuje Kurtija oko ZSO, a onda se javno hvali kako je od 2011. blokirao sprovođenje sporazuma o tablicama? Beograd je uništio prednost koju je imao.

Sve to dokazuje da Srbija i dalje nema jasnu strategiju za rešenje konflikta. Čemu, sem za arhive, služi zahtev Vlade Srbije predat Kforu za vraćanje stotinu do hiljadu pripadnika srpskih snaga bezbednosti na teritoriju KiM?

Ova mogućnost predviđena je Rezolucijom 1244, “svetom knjigom” srpske kosovske politike. Po toj rezoluciji, usvojenoj posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma kojim je okončan rat, Srbija je povukla svoju vojsku i policiju, a na Kosovu su uspostavljene privremene institucije do konačnog političkog rešenja. Kasnijim sporazumom iz Brisela nadležnosti vlasti u Prištini su proširene na celu teritoriju nekadašnje autonomne pokrajine Kosovo.

Gotovo je sigurno da predlog neće biti prihvaćen pošto EU i SAD procenjuju da se tenzija ne bi smanjila već uvećala. “Ne treba da militarizujemo ovu krizu. Ovo nije trenutak da se koristi vojska, ovo je trenutak da se koristi diplomatija, dijalog i kompromis”, kaže Eskobar.

Kosovska politika Beograda se, u suštini, i dalje svodi na dva velika “Ne”: Ne kosovskoj nezavisnosti, Ne članstvu Kosova u UN. Svakome je jasno da je to nastavak konfrontacije sa Zapadom odakle je, posle dužeg vremena, stiglo nešto novo: nemačko-francuski predlog koji je u međuvremenu dobio status evropskog predloga.

Zbog rastućih pritisaka više je nego očigledno da su narušeni odnosi sa Nemačkom, o čemu svedoče sasvim nediplomatske izjave srpske premijerke. Šta nije u redu sa pozivom da Srbi uklone barikade? Zar to ne bi doprinelo spuštanju tenzije? Da li je posle Berlina na redu Pariz? Vučić pomalo hvali Amerikance, ali ni od toga neće biti ništa. Produži li ovako, Kosovo ostaje zamrznuti konflikt – na radost Moskve – a Srbija srlja u izolaciju.

Ako je suština tog predloga da se Kosovu omogući ulazak u UN a da ne mora da dođe do međusobnog priznavanja – kako na tome insistira Kurti – onda Srbija teško da može da računa na išta povoljnije. 

Vučić bi morao da ovaj predlog obrazloži, da jasno saopšto šta su njegove dobre strane – sve loše su nam poznate i one ostaju kako konstante. Pa da se predratna atmosfera zameni argumentovanom debatom. Uz kontrolu svojih lojalista i medija Vučić bi to lako mogao da organizuje. 

U suprotnom, može Kurti svojim maksimalizmom i provokacijama da daje Vučiću zaklon, ali neće predsednika Srbije spasti od odgovornosti što nije svoj narod obavestio o onome što mu se nudi i što bi moglo da izvede Srbe i Albance iz kosovskog mraka. 

Zapad istovremeno očekuje što brži povratak Srba u kosovske institucije. To po svemu sudeći želi i Vučić pošto je ustanovio da ga je Kurti veštim manevrom izbacio iz igre: ako nema srpskih policajaca na severu, biće albanskih. Ako nećete da formirate vlast u srpskim opštinama, formiraćemo mi. U skupštinu opštine Severna Mitrovica izabrano je 14 novih odbornika, od kojih je samo jedan Srbin.

Opasan zastoj na terenu ne ukida pitanje ko će imati vodeću ulogu u mogućem donošenju konačnog rešenja za status Kosova? Reklo bi se da je to Evropska unija. EU duže od decenije posreduje u procesu uz promenljive rezultate, često je bezidejna i diplomatski neefikasna, a u krajnjoj liniji i sama podeljena po pitanju kosovske nezevisnosti.

Amerikanci su dugo stajali po strani, a onda počeli da se približavaju. Vođena željom da nesposobnim Evropljanima očita lekciju, administracija Donalda Trampa je svojim poznatim bunisess pristupu politici izdejstvovala Vašingtonski sporazum. ali njegov doprinos rešenju konflikta je minimalan.

Od kako su dolaskom Džo Bajdena počeli da se obnavljaju duboko narušeni preko atlantski odnosi, na zajedničku agendu Vašingtona i Brisela je u jednonm trenutku moralo da dođe Kosovo. Rat u Ukrajini ubrzao je koordinaciju.

Ipak, kada se podvuče crta, ključnu ulogu imaju lideri u Beogradu i Prištini. Njima takav status očito prija. Sopstvenim javnostima predstavljaju se kao jedini čuvari suvereniteta i nezavisnosti. Maksimalno zaoštravaju retoriku međusobnog optužuvanja. 

Suviše je mnogo prostora dato kosovskim megdandžijama koji su se, kao nikada do sada, približili oružanom konfliktu. Ne radi se o gubitku strpljenja, kako bi Vučić i Kurti da predstave svoju očinsku zabrinutost. Oni u ovoj igri uživaju i vojni sukob nije njihov cilj, ali odgovorni su za atmosferu straha i neizvesnosti koja se uvukla među kosovske Srbe. Kurti ih hapsi i preti im, Vučić ih šalje na barikade. Zvezdani trenuci Srpske liste. Sve je moguće.

Autor je novinar i spoljnopolitički komentator