Dezinformacije i lažne vesti u medijima
Foto: Medija centar Beograd

Dezinformacije i lažne vesti u medijima

Lažne vesti, dezinformacije, termini su kojima se označavaju netačne i neprofesionalne informacije u javnom medijskom prostoru i novijeg su datuma, a vezuju se za nagli napredak i širenje elektronskih digitalnih medija i društvenih mreža. Teoretičari medija konstatuju evidentnu hiperinflaciju, te nedostatak teorijskog, pravnog i političkog određenja pojma. Istraživanja su brojna, a posebno su se uvećala nakon saznanja da su uticala na tako važne političke odluke kao što je Bregzit ili izbori u SAD. Istraživanja Oksford internet instituta, pokazala su da je broj linkova ka “lažnim vestima” premašio broj linkova ka profesionalnim medijima u vreme izbora 2018. godine.U Srbiji, za razliku od sveta, najveći distributeri lažnih vesti i dezinformacija su tradicionalni mediji. Pet dnevnih listova – Kurir, Alo, Informer, Srpski telegraf i Večernje novosti su u toku 2020. samo na naslovnim stranama objavili 1 172 lažne, neutemeljene ili manipuplativne vesti, otkrivaju istraživači specijalizovanog portala Raskrinkavanje. Za takvo „izveštavanje“ iz budžeta su dobili najmanje 29 miliona dinara, utvrdili su istraživači.

Alternativni i novi mediji nisu manje aktivni u širenju lažnih vesti i dezinformacija, a izvori njihovog finansiranja ostaju nepoznati. Ipak, pokazuje se da su moćni i efikasni u brzoj organizaciji protesta kojima su najčešće povod netačne ili čak i lažne vesti. Skupovi “antivaksera” dopunjeni “patriotskim” i “verskim” parolama, začinjeni ksenofobijom i progonom migranata, njihova su redovna aktivnost, ali nisu izostali ni sa protesta ekoloških aktivista. O svim svojim aktivnostima, brzo i “profesionalno” izveštavaju u medijima na društvenim mrežama.

Odnos javnosti prema pandemiji korona virusom u Srbiji, uveliko je pod kontrolom lažnih vesti i dezinformacija. Otpor prema epidemiološkim  merama,  vakcinaciji, a   sada  i prema stručnjacima u Koordinacionom telu Vlade, pokazali su moć dezinformacija. Na samom početku epidemije, već 12.marta 2020. novinarka istraživačkog portala Krik, Marija Vučić, tvrdi da je korona „tema koja je proizvela najviše lažnih vesti”. Zdravstvene teme, jer su ljudi  prirodno zabrinuti za svoje zdravlje, po njoj su  “ veoma kliktabilne, i tu je mesto gde mediji kreću sa svojim ‘klikbejt’ sadržajima i sa širenjem panike”. Tada ona konstatuje da su osim ‘mejnstrim’ medija i tabloida ovde aktivne i društvene mreže. Infektolog Dragan Delić, za portal Blic, ocenio je da su se "švedskom stolu" neznanja, poluistina i dezinformacija vezanih za koronavirus priključili i pojedini lekari u Srbiji, koji svoje "sumnje u efikasnost i bezbednost pojedinih vakcina žele da podele sa laicima". Rezultat svega je zbunjenost i neodlučnost građana i jeftina popularnost tih lekara, ocenio je i dodao da o stručnim aspektima vakcinacija mogu govoriti oni koji imaju užu edukaciju, respektabilno lično iskustvo i primenljivo znanje. U međuvremenu, broj dezinformacija se širio do neslućenih razmera jer „Svi sve znaju, i svi o svemu pričaju na osnovu ‘informacija’ koje su pročitali na društvenim mrežama ili čuli preko različitih medija“, kazao je Delić.

Srbija je zemlja u kojoj su građani “navikli” na dezinformacije. Krajem osamdesetih “lažnim vestima” učvršćivana je vlast autokratskog režima, srušena SFRJ, započeti i vođeni i izgubljeni ratovi…”Mene, kao novinara, bogami, nije sramota da za interes Srba i lažem” rekao je 1993. na TV Novi Sad, Marko Keković, tadašnji glavni i odgovorni urednik Informativnog programa. Primera je ostalo bezbroj. “Fotografija” srpskog dečaka koji plače na grobu svoje “ubijene majke” objavljena u tiražnim “Večernjim novostima”, za šta se ispostavilo da je “dorađena” reprodukcija poznate slike čuvenog Uroša Predića, jedan je od antologijskih primera “lažne vesti”.

Urednik i novinar Slavko Ćuruvija, ubijen je, a prethodno optužen da je od Amerike “tražio” bombardovanje Srbije. I posle promena 2000. dezinformisanje javnosti nije izostalo. U borbi dve politike, koju su simbolizovali Zoran Đinđić s jedne i Vojislav Koštunica s druge strane, informacije su se koristile kao sredstvo. Novine su se pokretale, obavljale posao i nestajale. “Informacije” su proizvodile događaje. Kada je nedeljnik “Reporter” objavio “poverljivi” spisak osumnjičenih za ratne zločine, a pratila ga je vest da su braća Banović već uhapšeni i predati Haškom sudu, Beograd je osvanuo blokiran od Jedinice za specijalne operacije pod punim naoružanjem. Za objavljivanje dezinformacije u “Reporteru” niko nije odgovarao. O medijskoj pripremi,kroz širenje lažnih vesti, dezinformacija o njemu i najbližim njegovim saradnicima, najavi  na naslovnoj strani novine “Identitet”, ubistva premijera Srbije, Zorana Đinđića, napisane su i knjige.

Privatizaciju i preraspodelu kapitala u Srbiji, omogućilo je i koruptivno bogaćenje pojedinaca, a sve se odvijalo uz veliku pomoć širenja “lažnih vesti” i dezinformacija. Javnost je bila potpuno isključena, a dostupne su bile samo trivijalne informacije. Kada je, na primer, prodato preduzeće “Knjaz Miloš” u Aranđelovcu, mediji nisu pisali o tome da je predmet trgovine bio i izvor mineralne vode (što je nezakonito), ali jesu mnogo o tome kako su se nekadašnji radnici obogatili prodajući svoje akcije (tekovinu samoupravnog socijalizma) i kako raskalašno troše novac na kupovinu svega i svačega. Ubrzo, međutim, u vladajućim strankama počinju međusobni obračuni, lažne vesti i dezinformacije pune mnogobrojne, tek osnovane tabloide i kada se stvar otrgla kontroli, tada moćni političar Mlađan Dinkić inicirao je promenu Zakona o informisanju 2009. godine, što mu je uz pomoć političke trgovine i uspelo, ali je Ustavni sud osporio njegov legitimitet. Novi Zakon usvojen je ipak, tek 2014. godine, i na snazi je i danas.

Za naučnike dezinformacije i lažne vesti kao fenomen još uvek su tek početak istraživanja. Jelena Surčulija Milojević i Milica Kulić sa beogradskog Fakulteta političkih nauka objavile su istraživanje “Lažne vesti” ili dezinformacije (samo)regulatorni okvir i izazovi u praksi, u časopisu Srpska politička misao. Predmet njihovog istraživanja su i dometi samoregulacije kroz mehanizme novinarskih udruženja i strukovnih udruženja, ali i takozvane “pseudoregulacije”u kojoj kompanije poput Gugla, Fejsbuka, Tvitera i drugih, pokušavaju da kontrolišu svoj medijski sadržaj. Da to neće biti lak zadatak potvrdio je Fejsbuk koji je nakon niza prigovora, promenio i ime, što se smatra izuzetno velikom i neobičnom poslovnom odlukom.

Distribucija lažnih vesti i dezinformacija smatra se zagađivačima javnog prostora i traži se ekološka zaštita. Deklaracija o slobodi izražavanja, “lažnim vestima”, dezinformaciji i propagandi, zajednički je dokument UN, OEBS-a, Organizacije Američkih država i Afričke komisije ACHPR kojom pozivaju da se ne prenose, ne sponzorišu informacije za koje imaju sumnju. Pojedinačne države takođe preduzimaju mere. U Republici Srbiji za sada ne postoji regulatorni okvir koji bi se ciljano bavio ovim problemom, zaključuju.  Tri tzv. medijska zakona i Savet za štampu ( kao samoregulatorno telo) obavezuju novinare da “istinito izveštavaju”.  Zakon o javnom informisanju i medijima iz 2014. u članu 2, i članu 9, garantuju pravo na pravovremeno i potpuno informisanje građanina te obavezuju urednike i novinare da ih informišu tako što su “s pažnjom i primerenim okolnostima” prethodno proverili informacije koje objavljuju. U članu 15. Zakona garantuje se pravo na istinito, nepristrasno i potpuno informisanje svih građana Srbije. Javni medijski servisi posebno se obavezuju članovima 7. i 47. posebnim Zakonom o javnim medijskim servisima iz 2014. da kroz svoje medijske sadržaje  obezbede  ostvarenje istih prava. Ministarstvo kulture i nezavisna Regulatorna agencija za elektronske medije imaju ovlašćenja da reaguju kada su ova prava ugrožena. Svedoci smo da, nažalost, ne reaguju. Savet za štampu, kao samoregulatorno telo, za nepoštovanje Kodeksa novinara Srbije, može samo moralno da osudi kolege koje ne poštuju dogovorena pravila.

Građani kojima su povređena prava mogu da traže demanti u medijima ili pred sudovima u parničnim postupcima. Dosadašnja iskustva pokazuju da se mediji koji krše pravila uopšte ne plaše ovakvih procesa, jer im je dobit od objavljivanja senzacionalističkih, neproverenih ili neistinitih informacija daleko veća od dosuđenih kazni i troškova.

U Srbiji raste broj organizacija koje se bave ovim problemom. Istraživačke organizacije poput Krika i Fejk njuza, Tragača svakodnevno istražuju i objavljuju primere lažnih vesti i dezinformacija u ovdašnjim medijima.

Studija Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta, (o kojoj je krajem 2020. pisala Nova ekonomija), pokazala je da u državama poput Srbije, “lažne vesti” služe interesima moćnika, slede jednu “partijsku liniju” i podrivaju opoziciju.

Dezinformacije su endemski i sveprisutan deo politike na čitavom Zapadnom Balkanu, bez izuzetka, ocena je Spoljnopolitičkog odbora EP, a dezinformacije o kojima se često raspravlja u kontekstu spoljnih pretnji funkcionisanju demokratije, pokazuje se da  strani akteri nisu najvažniji krivci.

U srpskom medijskom pejzažu dominiraju Srpska napredna stranka (SNS) i predsednik države Aleksandar Vučić, navodi se u analizi, a u “proteklih nekoliko godina izvestioci Evropskog parlamenta uočavaju pogoršanje kvaliteta medijskog izveštavanja, koje karakterišu povoljno pisanje i nedostatak kritičkog stava prema Vučiću i njegovim saradnicima.Primarnu ulogu u kampanjama dezinformacija koje sponzoriše država imaju TV stanice (istaknuto TV Pink) i tabloidi, uključujući Kurir, Informer i Srpski telegraf, koji imaju značajan doseg i koriste se za odjek negativne kampanje vladajuće stranke protiv opozicije” dodaje se u dokumentu. Analiza društvenih medija sprovedena za ovu studiju otkrila je da je i niz nacionalističkih publikacija: Nacionalist, Crvene beretke, Intermagazin.rs, Sandžačke, te nekoliko uglednih pojedinaca, uključujući političare i jednog istaknutog ekonomskog analitičara, imalo posebno važnu ulogu u širenju dezinformacija, piše Nova ekonomija.

Karakteristika negativnog izveštavanja ovih medija i pojedinaca usmerena je na zapad uopšte a pre svega na EU i NATO, dok se istovremeno favorizuje proruski diskurs,dodaje se u tekstu. Veliki broj lažnih profila, grupa i stranica na društvenim mrežama korišćeni su za širenje dezinformacija. Na primer, u aprilu 2020. godine Tviter je u Srbiji izbrisao 8.558 naloga, uz obrazloženje da su to lažni profili povezani sa vladajućom strankom, svedoči ovo istraživanje. Zanimljivo je da je ovo telo Evropskog parlamenta zaključilo da “iako su kampanje dezinformacija koje vodi Sputnjik Srbija istaknute u celom regionu, posebno u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, one nisu posebno vidljive u samoj Srbiji”, te da “čini se da su srpske i ruske državne poruke široko koordinisane na višem nivou.”

Moć lažnih vesti i dezinformacija te zagađenje javnog života koji proizvode postali su problem u celom svetu. UNESKO je 2018. objavio publikaciju „Novinarstvo, lažne vijesti i dezinformacije“.Institut za medije Crne Gore iz Podgorice, ove godine objavio je prevod. Projekat je deo „Globalne inicijative za izvrsnost u novinarskom obrazovanju“ koja je u fokusu UNESCO Međunarodnog programa za razvoj komunikacija. Knjiga je prvi put objavljena u Francuskoj 2018. i nastala je kao „odgovor na rastući svjetski problem dezinformacija s kojim se suočavaju društva generalno,  a posebno novinarstvo“ navodi se u predgovoru. Guy Berger autor predgovora u ovom priručniku za obrazovanje novinara, ističe da pojam „lažne vesti“ možemo shvatiti kao oksimoron, jer pojam „vest“ podrazumeva proverljive informacije u javnom interesu, a ukoliko ne zadovoljava taj kriterijum onda nije vest, nego „prevarantska informacija“. Pojam „dezinformacija“ autori u ovoj publikaciji definišu kao namerno, često i pomno organizovane pokušaje zbunjivanja, i manipulisanja ljudima davanjem neistinitih informacija. Autor još skreće pažnju i na pojam „netačno informisanje“. Naravno da su obe kategorije nepoželjne i štetne za društvo, ali dezinformacije su“naročito opasne zbog toga što često predstavljaju organizovan i dobro finansiran napor ojačan automatizovanom tehnologijom.“  Za specijalnog izvestioca UN posvećenog  praćenju slobode mišljenja i izražavanja, ova oblast je bila posebno važna u izveštaju 2018. godine, kada je pozvao posebno internetske kompanije da se „bolje usklade sa standardima UN-a o pravu na širenje, traženje i primanje informacija“. Pozvao je novinare i medijske kompanije da se pridruže ovoj „ekologiji mera“, čemu treba da doprinese i publikacija.

Kvalitetno novinarstvo koje se se pridržava etičkih i profesionalnih standarda, razlikuje se od onog koje širi dezinformacije i netačne informacije, ali se i suočava sa rizicima, da ga uguši kakofonija, da budu izmanipulisani od onih koji zbog svojih interesa plasiraju dezinformacije, a i sami mogu postati meta laži, s ciljem da njihov rad i mediji u kojima rade budu diskreditovani. Najveću opasnost, autor vidi u mogućnosti da dezinformacije i loše informisanje dovedu do toga da publika potpuno izgubi poverenje u sve sadržaje uključujući i novinarstvo, a negativne posledice, naglašava, već su vidljive u sferama zdravstva, nauke i međukulturnog dijaloga.

Prema njegovim rečima, zabluda je da se putem interneta mogu sakupiti korisna i primenljiva znanja, jer su često te informacije „površne, jednostrane, pa i netačne“.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Snažne redakcije protiv dezinformacija i govora mržnje “, koji sprovodi Medija centar Beograd, a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

jastuci smrtovnice osmrtnicama
unbekannte Nummer bahis siteleri marketingfutbol.club
Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.