Biti ili ne biti
Za Medija centar Beograd piše: Nikola Lunić/18. maj 2022.
Rat u Ukrajini sve više poprima karakter nepredvidivosti i naglašava sav potencijal nepomirljivosti sukobljenih strana. Pored fatalnih razaranja, nedužnih žrtava i ratnih zločina koji su verni pratioci skoro svakog oružanog sukoba, svet je uglibljen u ratnu histeriju sa sve manje diplomatskih kanala komunikacije. Presedan u istoriji predstavljaju pretnje nuklearnim potencijalima jer su sve izvesnije devastirajuće posledice intervencije i nemogućnost ruske brze pobede. U ovom trenutku kada je svet prepun nesavesnih analitičara i oportunih političara, ultimativno se nameću pregovori i diplomatija kako bi se došlo do održivog mirovnog sporazuma.
Aktuelni stavovi nekih od svetski poznatih eksperata koji jedino trajno rešenje za mir pronalaze u scenariju rasparčavanja Rusije na delove, pokazuje svu neodgovornost koja može kreirati apokaliptične posledice po civilizaciju. Iako je Rusija izgubila status velike sile po mnogim pokazateljima, prenebregava se činjenica o njenoj supremaciji u potencijalima za masovno uništenje, posebno u nuklearnim sposobnostima. Upravo zato nam je uprkos svih strašnih slika iz Ukrajine, neophodna suptilnost dijaloga i kreativnost rešenja, a ne bezumna histerija i politička egocentričnost.
Početak rata u Ukrajini je očigledno bio zasnovan na pogrešnim obaveštajnim procenama iz kojih su kreirani maksimalistički politički ciljevi sa osvajanjem teritorije kao imperativom. Time su imperijalni snovi Putina bili u direktnoj koliziji sa vojnim mogućnostima. U toj fazi rata je Rusija pokazala da nije sposobna za moderno ratovanje i operativnu primenu savremenog koncepta disperzije, inicijative i decentralizovane komande. Uz očiglednu inferiornost u propagandnoj, komunikacionoj, obaveštajno-izviđačkoj i sajber oblasti, ruska vojska je pokazala neefikasnost u logističkoj podršci i blagovremenom snabdevanju, kao i urušeni moral koji je kroz socio-ekonomske nejednakosti i delom etničke raznolikosti posledica društvene diferencijacije. To se najbolje videlo u propalom pokušaju brzog osvajanja Kijeva i debaklu severnog operativnog pravca gde nije bilo izgleda za bilo kakav operativni prodor.
Pauza za drugu fazu rata je kupljena fingiranim pregovorima i pseudo diplomatskim naporima koji su omogućili obema stranama koncentraciju snaga, mobilizaciju dodatnog ljudstva i rekonpoziciju ostvarivih ciljeva. Ipak, analizirajući dešavanja u vojnom kontekstu, može se reći da ruska vojska i dalje pokazuje nesposobnost za brzu adaptaciju novonastaloj situaciji. Iako je u proces njene transformacije uloženo stotine milijardi dolara, koreni ruskog neuspeha leže upravo u preambicioznim planovima reformi, visokom nivou korupcije i zastareloj i loše održavanoj borbenoj tehnici ruske vojske.
Treba imati na umu da je ruska vojska po prvi put od Drugog svetskog rata ušla u sukob sa jednom jakom vojskom visokog morala koja ima podršku i naroda i međunarodne zajednice. U takvoj situaciji neophodna je sposobnost prilagodljivosti koja se sa ruske strane ne pokazuje na bojnom polju. Trenutna situacija pokazuje rusko vojno nesnalaženje i nemogućnost ostvarenja značajnih operativnih uspeha, ukrajinsko unapređenje ofanzivnih sposobnosti i nezabeleženu koheziju ukrajinskog identiteta. Upravo zato bi želja Putina bila da se Ukrajina teritorijalno podeli između susednih zemalja kako bi se uništili svi tragovi ukrajinske nacije što neodoljivo podseća na scenario nakon potpisivanja pakta Molotov-Ribentrop. Ono što se Putinu mora priznati je da ima hrabrosti i veštinu da našminka krah vrednosti kod ruske nacije i pretnju celokupnoj civilizaciji kao motiv za nadu. Zanemaruje međutim činjenicu da je svaka vrsta šminke kratkotrajna.
Bez obzira što je nedavno javno obelodanjen konačan cilj ruske agresije što bi po Moskvi podrazumevalo kontrolu južne Ukrajine i teritorijalno spajanje sa Pridnjestrovljem, nije izgledno da će se to i ostvariti. Putin očigledno ima nameru da sve osvojene teritorije prisajedini Rusiji kroz inscenirane referendume i pozivanjem na presedan Kosova. Ipak, realan scenario je dugotrajni zamrznuti konflikt koji bi trebao da bar načelno, nekim sporazumom, definiše granice na kojima možemo očekivati stalne bezbednosne incidente i konflikte niskog intenziteta.
Nesporno je da će ovaj konflikt generisati globalne geopolitičke promene, kao i novu bezbednosnu arhitekturu. Tehnološki razvoj civilizacije se nažalost inkorporirao i u visoku sofisticiranost savremenih bezbednosnih pretnji koje su odavno prevazišle mogućnosti mnogih zemalja da na njih odgovore sopstvenim sposobnostima. Zbog toga je kolektivni sistem bezbednosti postao optimalno rešenje za mnoge države jer neodrživa neutralnost omogućuje kratkotrajne spoljnopolitičke benefite, ali marginalizuje bezbednost nacije. Imajući to u vidu, a nakon suverenih odluka Finske i Švedske, možemo očekivati da se NATO širi ne samo na istok Evrope, već i na Daleki istok. U Aziji se SAD, Japan, Australija i Indija usaglašavaju o jačanju bezbednosne saradnje, a dilema ostaje samo da li će NATO preuzeti globalni format ili će blisko sarađivati sa nekim novim savezom.
Uzimajući u obzir sve aspekte ukrajinskog rata i moguće globalne posledice u mnogim oblastima, ne možemo a da se ne zapitamo kakve će to refleksije imati na Zapadni Balkan i konkretno na Srbiju. Pritisci kojima je naša zemlja izložena su za sada samo na nivou diplomatskih upozorenja, iako je svima jasno da i Zapad i Rusija gube svoje strpljenje. Tako smo mogli čuti od ambasadora Harčenka da bi pridruživanje Srbije EU sankcijama, Moskva percipirala kao neprijateljski čin. Istovremeno, i Brisel i G7 urgiraju na Beograd da se opredeli odnosno da prihvati principe Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. Odlučnost u namerama EU smo mogli videti nedavno u Briselu kada je predstavniku Srbije onemogućeno prisustvo na sastancima na kojima su zemlje Zapadnog Balkana raspravljale o evropskoj bezbednosti.
Često potcenjujemo naš talenat za slepilom u međunarodnim odnosima. Ako Srbi ne žele nešto da vide, spremni smo da celog života ignorišemo pad Berlinskog zida, a da ispod sovjetske zastave i dalje percipiramo moćnu i nepobedivu Crvenu armiju. Ipak, istina se razlikuje od zabluda, a savesna spoljna politika postaje imperativ. I često se deklarativni vitalni nacionalni interesi Srbije moraju kalibrisati u skladu sa globalnim i regionalnim krizama na koje nismo u mogućnosti da utičemo. Ne treba da se zavaravamo da smo sada na raskršću principa jer u ovakvim geopolitičkim poremećajima svako raskršće može lako da postane izbor između održive budućnosti i neizvesnog opstanka.
Ukoliko uvedemo sankcije Rusiji, čeka nas skuplji gas kao posledica tendeciozne opstrukcije diversifikacije energetskog snabdevanja Srbije koju su efikasno sprovodili delovi izvršne vlasti. Međutim, znatno gore posledice po Srbiju će biti ukoliko ne uvede sankcije i tako se ne pridruži praktički unisonom pristupu EU. Kao prvu meru bi mogli očekivati onemogućavanje pristupa fondovima EU iz kojih smo samo u proteklih sedam godina dobili 1,5 milijardi evra. Pored toga, izgubili bi i bilateralne finansijske podrške sa Zapada, a nemački parlament je već usvojio zaključak u kome se takav scenario najavljuje. Pregovori o pristupanju EU bi mogli biti suspendovani na neodređeno vreme, a građani bi se ukidanjem šengenskog viznog režima češće "družili" u redovima ispred zapadnih ambasada.
Nadalje, moglo bi se očekivati i uvođenje sankcija prema eksponiranim akterima proruske politike u Srbiji, sa posebnim akcentom na poslenicima javne reči. Usvojena politika EU sankcija će se bez tolerancije odnositi i na sva pravna lica u kojima ima ruskog državnog vlasništva što bi moglo da značajno utiče na ekonomsku stabilnost Srbije, ali i na ostvarivost procena našeg daljeg razvoja. Sankcije bi se mogle lako pojačavati sve dok fokus javnog i političkog diskursa ne bude usaglašen sa spoljnom politikom EU odnosno sa vrednostima kojima deklarativno težimo.
Ono što bi trebalo da još više zabrine od mogućih sankcija je politika izolacionizma. Ukoliko Srbija, koja ima nepromenljivo geopolitičko okruženje, nastavi sa diplomatskim levitiranjem i mirnodopskom politikom sedenja na više stolica, mogla bi se lako naći u makazama izolacije, kako privredne, tako i saobraćajne, turističke, ekonomske i posebno bezbednosne. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju predstavlja okvir odnosa Srbije i EU koji nosi odgovarajuće obaveze i pravila ponašanja, uostalom kao i obaveza postepenog pridruživanja Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU. Ukoliko Srbija zanemaruje obligacije, onda se to isto može očekivati i od strane EU, ali sa katastrofalnim posledicama po privredni razvoj Srbije. U takvom scenariju bi se građani Srbije mogli lako suočiti sa inflacijom nalik onoj iz 90-tih prošlog veka.
U takvim sumornim opcijama, uz nestabilne regionalne odnose, nezatvorene knjige sukoba i opterećujuće breme istorije, veoma je lako fabrikovati razloge i za eventualne naredne ratove na Balkanu. A Srbiji bez potencijala savezništva, bez privrednog rasta i bez demografskog priraštaja ne trebaju ratovi, posebno ne porazi. Zato je sada odgovornost na Tebi! - odnosno na svakom pojedincu koji bi trebao uz svu emotivnu senzibilnost, doneti jedino moguću odluku ukoliko želimo svojoj deci da ostavimo nadu, budućnost i perspektivu. I ne treba se opterećivati pravednošću jer pravde nema, niti je kroz istoriju civilizacije bilo. Postoji samo moć velikih sa kojima moramo koketirati u granicama mogućeg kako bi ostvarivali naše nacionalne i deklarisane regionalne interese.
Sa druge strane, svaka kriza otvara i nove mogućnosti. Zapadni Balkan bi se lako mogao naći u EU po ubrzanoj proceduri ukoliko pokaže inicijativu, pouzdanost i poverenje. Nemački kancelar je više puta naglasio takvu mogućnost koju je u političkom i javnom diskursu kreirala agresija Rusije. Dvoumljenje u vezi sopstvene sudbine poput danskog kraljevića Hamleta u legendarnom monologu "Biti ili ne biti – pitanje je sad", legitimno je. Ali niko nema pravo dovoditi sudbinu nacije i države u pitanje. Izbor nije lak, ali je jedino moguć! I bez obzira na sve lukrativne opstrukcije, kognitivne zablude i maligna dejstva, obavezni smo da investiramo u budućnost i dosledno sledimo put evropskih integracija. A braća, ukoliko nas tako stvarno percipiraju, to će sigurno shvatiti i podržati, jer u suprotnom nisu, niti su ikada bili, naša braća.
Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike