MIŠLJENJA I KOMENTARI

Andrićem protiv Omikrona

Andrićem protiv Omikrona

Za Medija centar piše: Muharem Bazdulj/5. januar 2022.

Atiš Ali Tasir (rođen 1980.) je pisac i novinar koji u Srbiji, rekao bih, nije preterano poznat. Ako se u svom malom istraživanju nisam debelo prevario, njegove knjige i tekstovi nisu prevođeni na srpski, a samo su dve stvari u njegovom životu dosad privukle pažnju srpskih medija.

Vrlo je zapravo indikativno šta su bili povodi za reakcije konkretnih medija u Beogradu. 2018. godine, u vreme kad je ceo svet iščekivao venčanje princa Harija i Megan Markl, Tasir je objavio kontroverzni tekst o svojoj trogodišnjoj vezi sa Lejdi Gabrijelom Vindzor (1981.), ćerkom princa i princeze od Kenta, koja datira još iz ranih dvehiljaditih. Tekst je objavljen u „Veniti Feru“, a najveću pažnju privukao je detalj da su se ovo dvoje mladih kupali goli u bazenu kraljice Elizabete u Bakingemskoj palati, odnosno da su uzimali ekstazi u dvorcu Vindzorovih. Srpsku javnost je o ovom dosta tabloidnom „skandalu“ izvestio „Kurir“.

Godinu i po dana kasnije, „Politika“ je objavila tekst o protestu velikog broja istaknutih svetskih pisaca (među kojima su bili Don Delilo, Džon Kuci, Salman Ruždi, Margaret Atvud, Orhan Pamuk, Anita Desai, Amitav Goš, Edna O’Brajen, Luiz Erdrič i drugi) na vest o odluci indijske vlade da se Tasiru oduzme indijsko državljanstvo. Razlog za takvu odluku bio je Tasirov tekst kritičan prema radu vlade, a za povod je iskorištena zanimljiva pojedinost iz njegove biografije široko poznata već više od deset godina, pojedinost koja ga je umnogome definisala i kao osobu i kao javnog intelektualaca. 

Naime, Tasirovo rođenje je plod vrlo kratke vanbračne veze dvoje ljude iz duboko sukobljenih zajednica. Njegova majka je čuvena indijska novinarka Tavlina Sing, iz porodice Sika. Otac mu je pak bogati pakistanski biznismen i političar Salman Tasir.Napisavši knjigu, Salman Tasir ju je kao tridesetšestogodišnjak promovisao, između ostalog i u Indiji. Tamo je posle jedne promocije upoznao šest godina mlađu novinarku. Među njima je nešto očigledno „kliknulo“, kako se to kaže, i upustili su se u seksualnu aferu. Ona je trajala jedva nešto duže od nedelju dana, ali je Tavlina Sing tokom tog kratkog vremena ostala trudna odlučivši da rodi dete. Tako se rodio Ataš Ali Tasir koga je majka sama odgojila i koji je svoj prvi kontakt sa ocem imao posle svoje dvadesete godine. 

U našoj kulturi postoji koncept „mešanog braka“, ali ta „mešanost“ između južnoslovenskih katolika, muslimana i pravoslavaca je zapravo prilično monolitna u odnosu na ovu vrstu „mešanosti“. Suočivši se sa muslimanskim kulturološkim prtljagom sa očeve strane, a odgojen u kulturi ne samo nemuslimanskoj nego počesto i islamofobičnom, Tasir je razvio vrlo komplikovan identitet. Iz te pozicije nastaje jedna od njegovih najčuvenijih knjiga „Stranac spram istorije: Sinovo putovanje kroz muslimanske zemlje“, vrlo zanimljiv putopis iz niza muslimanskih zemalja koji su neki proglasili obaveznim štivom za razumevanja savremenog muslimanskog iskustva, a neki drugi pukom gomilom predrasuda. Osim ove nefikcijske knjige, Tasir je napisao i hvaljenu zbirku priča, kao i roman koji je bio u najužem izboru za jednu od najugledijih anglosaksonskih nagrada za roman-prvenac. Istakao se takođe i kao književni prevodilac sa Urdua na engleski.

Široj javnosti je možda najpoznatiji kao publicista koji piše za najuglednije medije i u Engleskoj i u Americi. Nakon što mu je Indija oduzela državljanstvo, tobože zbog navodnog prikrivanja činjenica da mu je otac Pakistanac, Atiš Tasir je dobio američko državljanstvo. Sada živi u Njujorku, a njegovi tekstovi objavljivani od „Fajnenšal tajmsa“ preko „Prospekta“ do „Njujork Tajmsa“ često zatalasaju svetsku javnost. 

Nisu mu strane ni nove tehnologije, kako se to kaže. Na Tviteru ga prati oko pedeset hiljada ljudi. E baš tu, na Tviteru, tridesetak časova uoči početka Nove 2022. godine, objavio je ovakvu poruku: „Čuvajte se i ne dozvolite da dobijete Omikron. Neka vam bude udobno na prelazu iz stare u novu godinu. Naručite dostavom bocu šampanjca, a ako nemate nešto slađe na šta biste spustili dlanove, dokopajte se neke debele knjige, recimo Andrićeve Travničke hronike, ponesite je sa sobom u krevet, ušuškajte se i neka vam zvonki zvuk njene radnje donese potrebnu aktivnost unutrašnjeg života“. 

I u predpandemijskim godinama bilo je ljudi koji su tvrdili da je čitati knjigu u novogodišnjoj noći mnogo bolje nego ići po ispraznim žurkama. U kontekstu mogućnosti da se žurkom doprinese povećanju broja zaraženih u januaru, taj savet je mnogo vitalniji. Ali iz tolikog mora dobrih knjiga, da jedan čovek odomaćen u ogromnoj anglosaksonskoj kulturi, sa korenima iz drevne indijske kulture i širokog muslimanskog sveta, izabere baš knjigu jednog srpskog pisca je nešto fantastično. I to je samo jedna od skorašnjih ilustracija šta Andrićevo delo i danas znači važnim piscima iz Amerike. Nedavno se i Bendžamin Mozer, recentni dobitnik Pulicerove nagrade, javno oduševljavao „Omer-pašom Latasom“.

Ima nečeg u Tasirovoj biografiji što podseća na pojedine Andrićeve junake. Verovatno je i sam Tasir kao njegov čitalac to prepoznao. Dok istorija sveta i dalje traje u vidu sudara Istoka i Zapada, bilo u svetlu susreta, bilo u svetlu sukoba, valja nam se vraćati Andriću, svesni valjda privilegije što ga možemo čitati u originalu. U godinu u kojoj se navršava stotinu i trideseta godišnjica Andrićevog rođenja, njegovo delo, vidimo, traje baš kao poslovična na Drini ćuprija.

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.