Agresija na Ukrajinu - lekcija za budućnost
Za Medija centar Beograd piše: Darko Obradović/24. novembar 2022.
Nema časnog izlaza za Vladimira Putina. Svakog dana sve je očiglednije kako se spirala neuspeha uvećava. Poraz u Ukrajini definisaće Rusiju za mnoge decenije. Ruska javnost i pod snažnim udarima cenzure sve više negoduje na ratne neuspehe. Ostaje enigma da li im je krivo zbog gubitaka života ili zbog propasti ratnih ciljeva. Malobrojni svesni Rusi ostaju potpuno nevidljivi. Svako negodovanje može dovesti do rigoroznih posledica.
Samo ideološki i interesno povezani odbijaju da prihvate sve strahote ruskog delovanja u Ukrajini. Snimci predsednika Zelenskog iz oslobđenog Hersona su lestvica koju Putin nikad ne može dostići. Teritorije za koje, protivpravno, tvrdi da su ruske nije obišao nijednom tokom rata. Svetske forume zaobilazi. Na forum G20 je mogao da dođe, ali nije. Iz jednostavnog razloga što bi na tom forumu bio sam i izolovan. Niko od svetskih lidera ne bi rizikovao da se slučajno nađe na fotografiji sa njim. Što neodoljivo podseća na scene sa samita G20 iz 2014.
Si Đinping je na Baliju imao prečeg posla. Ipak samit G20 nije mesto na kome će Si Đinping da dopusti da mu Putin oduzima vreme i sužava manevarski prostor. Njihove akcije i planovi o „novom svetu“ su rezervisane za bilateralne sastanke, i imaju propagandnu svrhu, dok kad je u pitanju „pravi“ posao Putin je danas postao samo smetnja za Si Đinpinga.
Ruska nesreća je u tome što je za narednih sto godina uspela da sve svoje susede uplaši i okrene protiv sebe. Gasna zavisnost ne znači i prijateljstvo, ukoliko znate da ventil može biti zavrnut svakog trenutka. Rusija nije morala da krene u ovu agresiju, naročito što nije imala ni jedan valjani i pažnje vredan razlog. A sada je u poziciji da se više ne brani na Krimu, već u Njujorku. Kako god da se ovaj rat okonča, za Rusiju njegov kraj predstavlja kraj predstave o Rusiji kao velikoj sili. Status druge armije na svetu izgubila je u ruševinama Mariupolja i kolonama oko Kijeva.
Ako se postavi pitanje troškova ovog sukoba brojevi su apsolutno povoljni za stranu za koju samo Rusija tvrdi da učestvuje u sukobu. Slušamo da Zapad finansira rat, i da će zbog toga Zapad bankrotirati, i da se „bori“ do zadnjeg Ukrajinca. Jasno je da Kremlju smetaju obaveze iz člana 51. Povelje OUN, a koju su prihvatile sve članice OUN. On glasi: „Ništa u ovoj Povelji ne umanjuje urođeno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada protiv člana Ujedinjenih nacija, dok Savet bezbednosti ne preduzme mere potrebne za očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti.“ Dakle, okončanje rata ne leži u obustavi isporuke pomoći Ukrajini nego u povlačenju Rusije.
Međutim, prema jednom objavljenom izveštaju pomoć upućena Kijevu iznosi 5.6% američkih vojnih izdataka. Dakle, 5.6% budžeta je upropastilo ruske konvencionalne vojne sposobnosti. A ruski troškovi su prema javnim informacijama dostigli između 100-150 milijardi dolara. Ostaje nejasno odakle uverenje da Rusija kao ekonomski vrlo ograničena država može izdržati takvu utakmicu. Ako ne može da izdrži ekonomsku utakmicu, kako će izdržati vojnu?
Ruska vojna tehnika za koju se govorilo da je „jeftina“ a kvalitenta i pouzdana, dobila je snažnu anti-reklamu. Imamo direktno sukobljavanje tzv. zapadne i ruske vojne tehnike iz čega se javlja mogućnost složenih komparativnih analiza. Zainteresovane države sa dužnom pažnjom proučavaju sposobnosti različitih sistema u realnom vremenu.
Sada je Amerika sa NATO članicama pred ozbiljnim izazovom redefinisanja svoje politike izvoza naoružanja i vojne opreme. Naime, Amerika ima jako rigoroznu politiku po pitanju namenske industrije i često zainteresovane države ne mogu kupiti vojnu tehniku usled neispunjavanja određenih kriterijuma. To otvara prostor da NR Kina ponudi svoje kopije ruskih vojnih sistema, gde bi se zavisnost od Rusije pretvorila u zavisnost od NR Kine. Trgovina oružjem je oduvek bila spoljnopolitička kategorija koja ima snažan uticaj na formiranje savezništava i jačanje međudržavnih veza.
Usled sankcija i lošeg učinka doći će do smanjenja zainteresovanosti za rusku namensku industriju. To može biti šansa i za srpsku namensku industriju. Ukoliko bi Srbija prodala Ukrajini neke od svojih novih sistema imala bi priliku za globalnu promociju, ali i unapređenje karakteristika usled iskustava iz borbenih dejstava. Nažalost, i ovakav potez je politička kategorija.
Agresija na Ukrajinu pruža nekoliko lekcija. Prva, rat se ne može voditi bez saveznika. Druga, dominacija političkog Zapada zasniva se na partnerstvima i međuzavisnosti. Treća, savremene oružane snage počivaju na standardizaciji, odnosno svaki vojnik i sredstvo mora proći unapred zadati proces sertifikacije (što je Ukrajina sprovodila uz pomoć partnerskih vojski u prethodnom periodu). Četvrta, apsolutni brojevi nisu realan pokazatelj moći, odnosno nije važno samo koliko imate tenkova već kakve su njihove karakteristike. Peta i najbitnija, Rusija više ne može biti partner i saveznik Srbije. Onaj ko osvaja tuđe ne može principijelno da brani naše. Takva koncepcija je u startu antagonizujuća. Bilo koji predlog iza koga bi stajala Rusija, ne može dobiti međunarodnu podršku. Rusija od svojih saveznika očekuje saučesništvo, a ne partnerstvo.
Sve ove lekcije su primenljive i na NR Kinu, koja sigurno pažljivo analizira situaciju i posledice. To ne znači da će NR Kina odustati od svojih vojnih ciljeva na Tajvanu, ali sigurno će ustuknuti na neko vreme, jer ne bi da rizikuje ekonomsku izolaciju zemlje.
Agresija na Ukrajinu je jedan od onih događaja koji definišu decenije pred nama.
Autor je programski direktor Centra za stratešku analizu